Култура нарцизма постала је доминантна култура данашњице. Последице ове доминације видимо кроз распад и неодрживост друштвених веза.
Недавно се у Политици појавило пар чланака на тему усамљених и успешних жена, које не могу да се удају и заснују породицу јер једноставно немају с ким.

Кроз чланке се потенцира неактивност мушкараца услед слабог материјалног стања, чији је онда продукт губитак самопоуздања и жеље за покретањем озбиљних веза са пратећим губитком потребе за оснивањем породице. Такав материјалистички одговор би наси могао задовољити овде у Србији, услед хроничне немаштине која обликује наш свакодневни живот и сужава нам поглед на један много шири и компликованији проблем од мушко-женских свакодневних односа. Јер ако погледамо богатија друштва, видимо да се и она суочавају са  истом проблематиком. Једноставно, наше модерно друштво је ушло у фазу постфамилијаризма, где је ЈА много битније него МИ.Овај термин настаје у оквиру либерално-демократског система у чијој основи, као један од идеолошких стубова лежи поред слободе, приватне својине и индивидуализам. Системским механизмима долази до претеране индивидуализације човека, односно до стварања системске егоцентричности, где сви константно нешто желе, сматрајући да на основу свог личног природног права постојања, то и заслужују да добију. Ствара се свеопшта манија посебности. И ту лежи разлог савремене неуспешности друштвених односа. Претерана индивидуализација провучена кроз системску посебност, доводи до тога да се друштвени односи заснивају само на задовољству и када оно престане, тај однос се прекида.Социолог Зигмунт Бауман када пише одруштвеним везама, он их описује термином флуидне. Настојећи да објасни њихову крхкост. Како он истиче, друштвени односи престају да буду односи већ постају контакти. Гради се мрежа флуидних социјалних контаката, који делују у оквиру матрице симултаних конекција и дисконекција. У том односу, конекција и дисконекција, имају исти значај јер сваки нежељени контакт се по захтеву прекида и то чини супштину ове мреже. Контакти се користе када је его гладан, после јела они се одбацују, пошто су непотребни, до следећег пута. Ствара се један системски презир према свему што је трајно, што је и логично у овој потрошачкој цивилизацији где је све направљено за тренутно употребу. Такви постају и људски односи, полако се дехуманизују. Почело је све на тржишту рада, када је човек престао да буде радник и постао људски ресурс, у преводу лако заменљив. Тако је сада у дрштвеним везама, полако нестаје човек, остаје контакт, опет лако заменљив. Довољан је један покрет прстом и он је избрисан.

Усамљеност се маскира илузијом друштвености.
Мобилни телефон може да послужи као симбол флуидних друштвених веза. Са мобилним телефоном човек постаје контакт. Он бива повезан. Шири своје конекције. Редовно размењује поруке, па ако и неко не одговори увек ће се наћи неки нови контакт.  Њих има у изобиљу, а циљ конекције јесте да буде краткотрајна и пролазна, флуидна. Конверзација бива замењена конекцијом. Друштвене мреже имају исто важну улогу у редефинисању друштвених односа. Бодријаровски речено оне стварају симулакрум друштвености. Маскирају усамљеност илизијом друштвености. Симулација виртуалне блискости чини друштвене везе површним, плитким. Оне увек могу бити окончане једним притиском дугмета. Delete.Идеализација себе кроз друштвене мреже такође представља важан механизам који доводи до распада друштвених односа. Facebook, Twitter, Instantgram, све ове мреже служе за промоцију самог себе. Постају храна за его. Отуђују човека од реалности, још више потенцирајући његову илузију о својој посебности. Сви желе да ворхоловских 15 минтуа славе, траје вечно. Иако не постоји ниједан разлог за ту славу. Осим илузије да нам оно по природном праву припада.Потрошачка цивилизација своди човека на једну одредницу, homo oeconomicus. Одређује га као себичног рационалног економског чиниоца. Који прожет духом конзумерства постаје усамљени и себични купац. Креирајући један нови поглед на друштвене везе у коме себичност долази у први план. Егоизам постаје доминантан начин живота, а сваки однос се гледа као објекат потрошње. Различити облици солидарности бивају жртвовани ради сопственог бољитка. Што данас одлично видимо на примеру разједињености штрајкача. Адвокати, полицајци, здравствени радници, просветни радници, студенти и многи други штрајкују, али не могу да успоставе заједнички консензус јер себичност на микро нивоу у оквиру друштвених веза показује своје лице и на макро нивоу у виду озбиљне препреке солидарности.  Свако настоји само своје интересе да оствари. Распад друштвених веза утиче и на распад друштва.

Култура нарцизма даје један привид слободе самољубља.
Флудина свакодневница контаката, ослобођена традиционалних и моралних норми престаје да се заснива на другом, односно на прихватању од стране других и свој положај гради на основу свог нарцисоидног идентитета. Циљ постаје изградња кредибилитета у својим очима. Тај идентитет се заснива на егоцентричној идеји да никоме ништа не дугујемо. Кроз тај феномен нарцисизма више се не види потреба за великим решењима, сви праве само своје стратегије опстанка. Потреба за сопственим дивљењем превазилази потребу за солидарношћу. Ствара се култура нарцизма која развија инфатилну опседнутост собом међу индивидуама, дајући им један привид слободе самољубља, али у супштини укидајући им прву и основну слободу, а то је слобода мисли.

Извор: Српски академски круг