Хрвати који су починили геноцида над српским народом током Другог светског рата у Јасеновцу, као и етничко чишћење у последњем рату, послужили су се чистом заменом теза, и уз помоћ највећих светских и, нажалост, окупираних и контролисаних медија у Србији, нас су прогласили геноцидним џелатима. Зарад будућности је важно да се једном засвагда зна ко је злочинац а ко жртва. Стога је наш однос према Хрватима заиста веома забрињавајући за многе у овој држави, јер он просто вређа осећања и здраву памет.

 

 Ми смо очевидно у великим невољама, у вишеструкој структуралној кризи – националној, политичкој, економској, духовној и свакој другој. А у ту кризу смо запали не само кривицом великих сила које су режирале све што нам се догађало кроз историју, и што нам се до данас догађа, него и зато што разбијени и расрбљени не водимо рачуна о виталним националним и државним интересима, што смо несложни, веома неморални и нестручни, корумпирани и криминализовани, и што нас не воде најбољи људи.

Да, ја сам припадник оног дела српског бића из Војводине који је ту насељен још у време средњовековних српских деспота, у време Ђурђа Бранковића. Дакле, ја сам војвођански урођеник, јер моји преци су ту дошли још много пре Велике сеобе, и добро знам шта значи живети на том подручју. Да се разумемо, нисам ја за тотално укидање аутономије Војводине, јер она треба да има неке посебности како би се дебалансирала држава, али нисам ни за регионализацију какву нуде неки актуелни политичари, а здушно прижељкују аутономаши на челу са Ненадом Чанком и Жиком Берисављевићем, који мисле да је то пут за слабљење јединства Србије, за стварање феудалних региона који воде у распад државе.

 Српски политичари из Војводине 19. века − Светозар Милетић, Михајло Полит-Десанчић и Јаша Томић − тражили су аутономију Војводине пре свега зато што су били угрожени национално, верски, језички, и јер су желели да сачувају своју индивидуалност. Друго, они су тражили и територијалну аутономију да би разбили јединство Хабзбуршке монархије. То је био смисао. Ово је сад обрнуто: ови траже аутономију да би разбили јединство Србије, а за рачун страних интереса. Наиме, јасно је да Мађари желе ревизију Тријанонског уговора, да се обнавља идеја о такозваној сентиштванској Угарској и Великој Мађарској која је 1918. године претрпела пораз. Ту јужну земљу, у коју спадају Бачка и Банат, Мађари желе да поврате и интегришу у своју матичну земљу. Са друге стране, очигледне су и проширене аспирације хрватског интереса са Срема на целу већински српску Војводину. У најновијој књизи управо сам писао о тим претензијама Хрвата не само на Војводину, већ и на Босну и Херцеговину, која датира још из 1848. године и не престаје до данас.

 

·     Значи ли то да се оружани рат против Србије, који је последица насилног разбијања Југославије, испланираног, подржаног и вођеног под контролом најјачих земаља Запада, наставља другим средствима, а све како би се даље сузиле српске државне границе, наизглед неагресивним путем?

У праву сте: Запад је на челу са САД и Немачком из неких себичних интереса разбио једну мултиетничку и мултикултуралну државу, у којој је, макар и формално, владало бар неко привидно јединство. Очигледно су се руководили неким геополитичким и економским разлозима, међу којима је главни био територијално запоседање Косова, које нису могли да остваре НАТО агресијом из ваздуха 1999. године. Но, ми смо и за то много криви, јер нисмо умели, или нисмо хтели, да препознамо намере Хрвата подржаване од Запада још у време Јосипа Броза Тита, када заједница звана Југославија такође није функционисала на начин како је разум поштеномислећих људи желео.

 А већ тада се из рукописа највеће Брозове узданице, Мирослава Крлеже, намењених Енциклопедији Југославије чији је он био главни уредник, и његових коментара, могла видети огромна србомржња као израз неспремности да се живи у јединственој држави. Ми Срби, међутим, ни даље немамо одговор на ту и такву политику, јер нисмо извукли никакве поуке из онога што нам се дешавало раније и сада се понавља. Не знамо да штитимо и истичемо наше државне, националне и економске интересе, и да притом будемо достојанствени.

 Погледајте само колико хрватских и словеначких фирми, пре свега трговинских, послује у Србији, а колико је наших предузећа добило право да послује у Хрватској. Поставља се питање зашто ми то чинимо, у чије име, за чију љубав, у чију корист, зашто се не држимо принципа реципроцитета – колико даш толико добијеш. Па нису ваљда само те две земље спремне да са нама сарађују и послују! Ако су спремне да раде на тако неравноправној основи, зашто ми пристајемо на то? Ко је за то крив, осим нас самих који то дозвољавамо? Са једнаком лакоћом ми пристајемо и на све даље и даље прекрајање државних граница.

 

·     Слажете ли се са мишљењем неких истакнутих српских интелектуалаца, јавно изречених, о предоминацији хрватских интереса у српској политици, економији, култури?

Та предоминација је неспорна, јер су се Хрвати нама безочно наметнули у сваком погледу, па чак и у питању најстрашнијег геноцида који су починили над српским народом током Другог светског рата у Јасеновцу, или етничког чишћења у последњем рату, какво није забележено у новијој историји света. А онда су се послужили чистом заменом теза, и уз помоћ највећих светских и, нажалост, окупираних и контролисаних медија у Србији, нас су прогласили геноцидним џелатима. И, што је најгоре од свега, ми тражимо да повуку тужбу пред Међународним судом, уместо да инсистирамо на томе да се дефинитивно рашчисти ко је над ким извршио геноцид.

 Зарад будућности је важно да се једном засвагда зна ко је злочинац а ко жртва. Наш однос према Хрватима је заиста веома забрињавајући за многе у овој држави, јер он просто вређа осећања и здраву памет. Не знам какви нас то комплекси терају да им се стално додворавамо, да стално тежимо братству и јединству којег нема, и којег, нажалост, ни у перспективи неће бити још ко зна колико стотина година. Мене такво инфериорно понашање узнемирава, и озбиљно доводи до закључка да наши политичари нису дорасли државној и националној политици која им је поверена, јер нам својим снисходљивим, недостојанственим, негосподственим и непатриотским понашањем наносе огромну штету и срамоту.

·     Државно руководство са једнаким „слепилом“ инсистира на уласку Србије у Европску унију, чије су нам земље у најновијој историји показале отворено непријатељство признавањем независности Косова. Или све то раде сасвим плански, и циљано, јер ЕУ је такође у озбиљној економској кризи и требају јој нова подручја са људским и свим другим ресурсима?

Плашим се да су наши политичари свесни свега што раде, а онда је то још трагичније и за сваку осуду. Путеви за излаз из кризе увек постоје, али они нису на трагу Европске уније која је и сама у тешким проблемима, што доказују чак и исказане намере земаља чланица да из ње изађу и врате се, на пример, својим монетама. Али, Србија неће пронаћи своју перспективу ако стално и једнострано проглашава да ЕУ нема алтернативу. У том случају, сва друга врата су нам затворена, и ми немамо шта да мислимо, већ да безусловно пристајемо на све оно што нам се подастире. А то значи одустајање од суштинских националних и државних потреба. Узалуд је нама онда што говоримо да Србија има четири стуба, кад се ослањамо само на један. А пошто се сада нова политичка гарнитура ту и тамо почиње одмицати и трагати за новим путевима, одмах нам стижу претње одузимањем шенгенских виза.

 То није једина претња, биће их и више. Међутим, поставља се питање да ли можемо одолети таквим претњама. Уверен сам да је свет данас толико „широк“ и да могућности за тражење других путева има, па би грехота била ослањати се само на једну од велесила, поготово не на оне које нам не желе добро.

 

·     Даје ли Вам наду последња изјава председника Томислава Николића да Србија неће по сваку цену у ЕУ, и посебно да неће без Косова као своје суверене територије?

Наравно, то је веома добра изјава и ја је свесрдно подржавам. И не сумњам у то да ће је он испоштовати јер као председник има обавезу да политичке одлуке доноси у складу са националним интересима. Видим по неким показатељима, по неким сондажама, колико је наша омладина у последње време постала свесна уцена, сталних испостављања неких нових захтева са Запада, колико је одустала од раније спремности да Србија по сваку цену мора да нађе место у ЕУ.

 Надам се да ће државно руководство имати на уму расположење народа, иако знам да ће много зависити и од средстава јавног информисања која се нису битно променила у односу на претходну власт. Нажалост, у њима још увек дефилују исти они политички аналитичари којих нисмо могли да се ослободимо у претходном периоду, и исте оне НВО и њихови представници који немају нимало наклоности према српском националном осећању. Они и даље трују наше јавно мњење, и ми морамо тражити начин да их неутрализујемо кроз међусобни дијалог и тражење излаза из криза кроз размену свих релевантних мишљења.

 

·     Професоре, када би, неким случајем, наши политичари затражили од Вас мишљење по питању вођења спољне политике, шта бисте им саветовали?

Саветовао бих им да буду мало мудрији и себичнији у односу према најближим земљама у окружењу, да воде више рачуна о националним интересима и чине мање уступке онима који Србији показују отворено непријатељство. И да не буду окренути искључиво ка ЕУ као једином савезнику, јер САД престају да буду велесила и у свету се стварају разне друге коалиције, као што су БРИКС, Евроазијски савез и не знам шта све још; дакле нема више те униполарне силе, и у перспективи је неће бити. Уверен сам да излаза има, само треба имати памети, стрпљења, постојаности, морала, љубави према отаџбини, а онда се унутар земље обрачунавати са разним мангупима који су на политичке функције дошли само зато да напуне своје џепове, а онда „нестали“ без икакве одговорности.

 

·     Бог да поживи све Нићифоре Аничиће

Србин Нићифор Аничић из Јужноафричке Републике, један диван и несебичан човек, учинио је све што је у границама његових интелектуалних и финансијских моћи да би организовао обележавање 100-годишњице ослобођења Старе Србије у Пријепољу. Урадио је то на нивоу којим би могао да се похвали и главни град. А то је требало да уради држава Србија, и преносе сви медији са националном фреквенцијом, јер су балкански ратови важна прекретница у нашој историји. Од њих почиње нова историја нашег народа и државе, и то не сме да се заборави, као ни жртве које су пале за слободу. Многи би да нас увере како су то били освајачки ратови и зато се о њима у медијима ћути и чини услуга онима који би да „рециклирају“ српску историју. Зато, Бог да поживи све наше Нићифоре Аничиће.

 

·     Војвођанску сецесију треба спречити

„Не видим да је излаз из многих криза у које смо данас запали у Војводини која би била скројена по узору на Устав из 1974. године, за који се залажу Ненад Чанак, Жика Берисављевић и неки људи из ДС-а који подржавају ту политику, који се не супротстављају и секундирају јој. Политика којој они секундирају је чист сецесионизам, а доказ за то је и то што истичу етатистичке тежње Војводине, траже корене за самосвојство Војвођана и стварање посебне војвођанске нације. Истим путем је и Косово изашло из састава Србије, а војвођански аутономаши га следе да би створили такозване атрибуте државности. Тако је створена и Војвођанска академија, представништво Војводине у Бриселу… На то треба реаговати озбиљно, не зато што су аутономаши јаки, него зато што јаки и утицајни они споља који ће стати иза њих. Ако огромна већина Срба у Војводини подигне свој глас, што ја очекујем, од тога неће бити ништа“, каже академик Крестић.

 

·     Рат су хтели Туђман и Хрвати

„Драго ми је да ми не живимо са колективном мржњом какву Хрвати имају према Србима, и што ми немамо Керума, примитивног градоначелника Сплита, из чијих уста, уз свесрдну помоћ свих хрватских медија, излази експлицитна изјава да оно што мисли он мисле многи, или сви у Хрватској, само то неће да кажу. Али на такве изјаве ми не смемо да останемо глуви, јер та омраза, то једнострано оптуживање, то тражење кривице само у Србима, а не и увиђање да Хрвати и у себи треба да траже узроке и кривце за рат и непријатељство, веома је опасно. Зар није записано да је сам Туђман изјавио ’рата не би ни било да га ми нисмо хтели, а хтели смо га зато да што пре дођемо до независне државе Хрватске’“, подсећа Василије Крестић.

 

Невенка Стојчевић - Геополитика