Лоши људи и извршиоци злих дела на Косову и Метохији не остављају ни један значајан православни (празнични) датум, а да не почине неко зло над српским светињама на овој светој територији.

На самом почетку ове године, у ноћи између 10. и 11. јануара обијена је нова, лепа црква Светог Димитрија у Сушици, општина Грачаница, која је честа мета вандала. Црква која датира из 13. века. Из ње је украдена кутија са новцем који се прикупља као прилог. Није лоповима био циљ новац, знају они да ту нема много пара. „Виши“ циљеви су пред њима. И на овај напад реаговали су само представници српских институција. Напад је полицији пријавила Епархија Рашко-призренска. Огласили су се члан црквеног одбора Ненад Крстић и месни парох Сава Шмигић. Скрнављење светиње у Сушици оштро је осудио Владета Костић, председник општине Грачаница. (Полиција је извршила увиђај, истрага је у току. Док се случај мало не заборави). Али ово је ко зна који по реду напад на цркву у Сушици. Приштина нити било ко од званичника Алабанаца није реаговао. Зашто би, кад су пре само неколико месеци готово убедили део светске јавности да ће се о манастирима и црквама на Косову и Метохији они бринути и да ће бити под њиховом заштитом безбедни, додуше, преименовани као „косовски споменици културе“. Можда и мало другачије. Битно им је било да се речи "црква" и "Србија" ни у ком облику не појаве у Унесковој номенклатури. Али, то се није десило.

Чије ли је Косово и Метохија, кад је вековима начичкано православним српским светињама!? Чије ли је самопроглашено Косово кад су косовској албанској опозицији, још „само“ те светиње, препрека да остваре сан – vet vendosja, у преводу са албанског језика - самоопредељење. Приштини су манастири трн у оку и кост у грлу. Али, како ће и шта ће сви они са манастирима, кад су српски и кад су косовско-метохијски. Србија је, прошле године, уз тесно гласачко преимућство у односу на Приштину доказала да Косову није место у Унеску. И бројне чланице Унеска схватиле су чији су српски манастири на Косову и Метохији и ко о њима треба да води бригу. И шта ће и како ће са манастирима косовски Албанци кад је Србија водила велику битку – дипломатску, политичку, медијску, људску... за спас своје душе. И ту битку добила. No Kosovo in Unesco – схватила је васељена.

И детету је јасно шта је чије. И чије је Косово. И чија је Метохија. И зашто косовски Албанци не воле реч Метохија. Метох је манастирски посед. И Албанци воле да помињу “малу децу“ али у једном посве необичном контексту, кад су нека непочинства у питању, да би на тај начин оправдавали или умањили недела. Па су можда и цркву у Сушици овог јанура покрала „мала деца“.

Православне светиње на Косову и Метохији су стално изложене нападима. Џамије нису диране. Биће да је и та паралела некоме отворила очи у Унеску. На Косову и Метохији уништене су, спаљене, разорене и оскрнављене српске цркве, српски манастири, српска гробља... Многе од њих су сравњене са земљом, а многе претворене у згаришта...

Прича о српским манастирима на Косову и Метохији никако није завршена. Та је прича тек отворена. Србија је наук са прошлогодишње Генералне конференције Унеска схватила и утврдила. Манастире чувати од сваког зла, на вековни, проверени начин: љубављу, молитвом, речју, пером, људском бригом, а и на начин који је препоручио патријарх српски г. Иринеј, ако дотле дође. „Бранићемо силом ако нам отимају силом“, рекао је патријарх. То је, ипак, она задња мера. Човечанство се договорило да духовне и културне вредности од светског значаја ставља под заштиту цивилизације.

 

Извор: Јединство