Предраг Бањеглав из Нових Карловаца извајао је скулптуру, инсистирајући да вест о томе прво објави „Политика”, како каже, најстарији и најозбиљнији српски лист


Унутар меридијана и упоредника је породица – срж земаљске кугле, која чува традицију ћириличног писма (Фотографије Д. Буквић)

Нови Карловци (Сасе) – „Ово је, колико знам, први споменик ћирилици и хтео сам да ’Политика’ прва о њему пише”, каже Предраг Бањеглав док стоји у својој гаражи. Уместо аутомобила, ту су скулптуре чији је аутор овај седамдесетједногодишњи машински инжењер у пензији. У последњу од њих је уложио четири месеца рада и у камену овековечио породицу окружену хоризонталним и вертикалним шипкама, која држи ћирилично слово „ћ”.

Бањеглав није само вајар него и сликар и књижевник, својеврсни „културни аташе” Нових Карловаца односно Саса, како још зову село у општини Инђија, на средокраћи између Новог Сада и Београда. Место са око 3.000 житеља изнедрило је уметнике попут књижевника Павла Марковића Адамова или нашег савременика, сликара Бранка Орешчанина. Бањеглав је настављач уметничке традиције Саса, а његове скулптуре красе више локација у Новим Карловцима. Међу њима је и грандиозни, двометарски споменик Лазару Добрићу – Лази Харамбаши, хајдуку из Саса, испред Дома културе.

Што се тиче споменика ћирилици, аутор је, каже, отворен за контакт с било којом српском институцијом, општином или организацијом која би исказала интересовање да га постави у Србији, Републици Српској или дијаспори. А зашто је инсистирао да од свих медија управо „Политика” пренесе ову његову поруку?

„Осим што излази на ћирилици, ʼПолитикаʼ је наш најстарији, али и најозбиљнији лист. Кад она нешто објави, то се памти. Стало ми је да траг памћења о мојој скулптури остане у ʼПолитициʼ, а не у неким тамо шта ја знам листовима”, наводи Бањеглав.


Предраг Бањеглав није само вајар него и сликар и књижевник

У први мах, чини се да је својим делом хтео да укаже да су ћирилица, па и породица – заточени. Али, аутор каже да решетке могу да се „читају” и као меридијани и упоредници. Унутар њих је породица, као срж земаљске кугле, која у свом окриљу држи најмлађе чедо, а сви заједно држе слово.

Рећи за Предрага да је самоук, наивац или хобиста, у исти мах је и тачно и погрдно. На импресивном опусу би му позавидели и многи академски вајари и сликари. Зидови галерије коју је направио у својој кући су прекривени његовим фигуринама и сликарским делима. Ту је и полица с девет Предрагових књига. Тренутно пише десету.

А када се из његове куће на улазу у Сасе крене ка центру, постаје јасно зашто је ово село рај за уметнике. Радни дан, преподне, све је мирно, свугде пусто. Улице се секу под правим углом, а дворишта су скривена иза кућа и двокрилних капија. На једној пише: „Чувај се пса – није опасан, али је танак са живцима.” Две-три кафане још не раде: гости се очекују тек поподне. У доколици, Сасани одлазе и у ловачки дом или на утакмице ФК Полет, основаног 1927. године. Поносни су на здање основне школе која данас носи име Слободана Бајића Паје, народног хероја из ових крајева. Изграђена је 1911, и то наменски, што је куриозитет за доба кад су „у школе махом преиначаване касарне и коњушнице”, каже директор осмолетке Сава Опачић, додајући да данас у школи има око 200 ученика док их је шездесетих година било око 500.

Сасани немају индустрију и фабрике, али имају најплоднији део сремске равнице. На приколици усидреној преко пута Цркве Сретења Господњег, изграђене 1796, наређане су крупне главице купуса, широке, а пљоснате попут погаче. Поред стоји Ана Милат Белић, учитељица у пензији, у друштву снаје Душице и унучади Теодоре и Вука. Ана каже да се овде продаје поврће које узгаја њен син.

„У Сасама ужива онај ко зна, али људи доста раде и научили су да им живот буде мукотрпан. Млади се за провод сналазе у Инђији, Београду и Новом Саду”, каже Ана.

Утом, ето потомка. Прилази репортеру „Политике”, држећи смартфон.

„Чекај, немој да сликаш сад, кад има само купус”, каже с осмехом. Показује фотографију на мобилном. На њој се приколица једва види од изобиља плодова.

„Види”, каже поносно. „Кромпир, паприке, карфиол, лубенице... Да ти пошаљем на ’вајбер’?”

„Боље немој. Добићемо деманти. Није сезона лубеница.”

Од пољопривреде живи и четрдесетогодишњи Горан Ћурчић, али на другачији начин, као – вулканизер.

„Живим од сељака, односно од тракторских гума. Имам и мало земље на којој ради мој отац, па му помажем. Мора оба посла, један је мало”, каже Горан, којег затичемо с петогодишњом ћерком Сташом. И додаје:

„Село није лоше. Ради се пуно, али мало се има.”

Чета наоружана сунцокретом

Нови Карловци су формирани у 18. веку, кад је један српски гроф откупио земљиште на месту где је данас село, каже Предраг Бањеглав. Тамо је расла саска трава (анемона) и отуда по свој прилици назив Сасе. Име Нови Карловци је, према једној верзији, доделио управо тај гроф јер је био из Сремских Карловаца, а према другој варијанти, из Сремских Карловаца се у Сасе населио највећи број досељеника који су управо зато иницирали да село 1745. добије данашњи назив. Име Сасе се у сваком случају задржало до данас.

У Другом светском рату, у селу је формирана „сунцокреташка партизанска чета”, која је тако названа због лукавства којим се служила при нападима на околне швапске салаше. Како је забележио Сава Мали, хроничар Саса, тактика оскудно наоружаних партизана је била да двојицу бораца с оружјем пошаљу на врата салаша, док би остали побрали стабљике сунцокрета, на њих везали војничке ножеве и тиме лупали по прозорима.

„Уплашени виком и мислећи да су сви партизани наоружани, Швабе су се предавале без борбе”, писао је Мали.

У истом рату, усташе су у сасанској цркви извршиле покољ над мештанима, а неколико крвавих флека је до данас остало на поду храма. „Камен је једноставно упио крв и оставио траг”, каже Предраг Бањеглав.

Извор: Политика Онлајн