- Код породице Радић у Клокоту -

Српска православна омладина Инзбрук (СПОЈИ) је од 18. до 20. августа 2017. године уз велику помоћ и подршку Добротворне организације Епархије рашко-призренске „Мајка девет Југовића“ успешно спровела у дело 16. хуманитарну акцију за социјално угрожене породице са више деце на Косову и Метохији. Уједно је то, вредношћу ове акције од 15.487,92 евра, била и највећа хуманитарна акција на Косову и Метохији од оснивања организације 2009. године.

Овај пут хуманитарна акција на Космету трајала је 3 дана, а десет чланова и пријатеља СПОЈИ из Аустрије, Аустралије, Немачке, Швајцарске и Србије су у оквиру ове акције прешли преко 1.000 километара, помогли 15 породица и 2 српске институције, а у оквиру тога 45 деце.

Bild könnte enthalten: 1 Person, steht, Himmel, Haus und im Freien

- Испред цркве у Конџељу пред улазак на територију Космета -

1. ДАН: Газиместан, манастир Грачаница и три породице

Неки од наших представника, али и пријатеља били су већ у Србији, јер су дошли преко лета на одмор, а међу њима и наш пријатељ Феликс Совински из Немачке, који одлично говори српски јер је 2015/16 студирао у Београду и веома воли Србију, наш народ и Балкан. Они остали су тог дана стигли из Аустрије и Швајцарске на нишки аеродром где смо се сви сабрали, пред пут на Косово и Метохију, на којем је половина садашњих учесника акцијe била тек први пут, што је за њих представљало један посебан значај.

- На Газиместану -

Пред сам улазак на територију Космета посетили смо цркву у Конџељу код Прокупља, а затим се упутили ка првој станици – Газиместану. На месту на којем се 1389. године догодила Косовска битка све зрачи од једне невидљиве, али и те како присутне енергије. Ми бисмо рекли да је то дух светог кнеза Лазара, Милоша Обилића и свих бораца који су тада своје животе положили бранећи Крст часни и слободу златну. Управо тај осећај, који је скоро свако од нас доживео када је први пут крочио на свету српску земљу, отвара нам могућност да Косово и Метохију видимо кроз један посебан прозор.

- Испред цркве у манастиру Грачаница -

Након духовног оснажења на Газиместану стигли смо до следеће свете тачке на нашем путу – манастира Грачанице. Тамо смо имали могућност да се мало ближе упознамо са историјом манастира и да се такође духовно окрепимо после већ напорног пута, који нас је из разних крајева света и Србије довео довде. Манастир Грачаницу саградио је свети краљ Милутин 1321. године и посветио га је Успењу Пресвете Богородице. Манастир се налази на списку Унескове светске културне баштине и представља један од најзначајнијих споменика српске средњовековне културе.

- Код породице Михајловић у Бадовцу -

Затим смо за свршетак првог дана у оквиру 16. хуманитарне акције на Косову и Метохији обишли три породице, а прву међу њима, породицу Михајловић из села Бадовац надомак Грачанице. Михајловиће чине следећи чланови: отац Љубиша (49 год.), мајка Снежана (40) и деца Андријана (18), Лазар (15) и Анастасија (11). Андријана студира, док јој брат и сестра иду у школу. Отац Љубиша је таксиста на позив, али и нема нешто много посла. Андријана преко лета ради у једној фабрици. Од редовних примања имају социјалну помоћ од 15.000 динара (око 126 евра) и минималац од 11.000 динара (око 90 евра). Иначе се мало баве пољопривредом за своје потребе, а Љубиша је страствени љубитељ голубова и раније је учествовао чак и на такмичењима са својим љубимцима.

Породици Михајловић смо помогли куповином електричног шпорета, фрижидера и два кревета на развлачење у укупној вредности од 598,00 евра.

- Део помоћи за породицу Михајловић -

Следећа породица првог дана били су Ђорђевићи из Грачанице: мајка Јелена (42) и деца Сања (17), Сава (15) и Лазар (9). Јелена је самохрана мајка пошто ју је муж избацио из куће због друге жене. Од тада сама брине о сво троје ђака у другој кућици коју изнајмљују. Кирију плаћа бивши муж у висини од 100 евра месечно. Нико у породици није запослен, а од примања имају само дечији додатак од 8.000 динара (око 70 евра).

Породици Ђорђевић смо помогли куповином веш машине и три кревета у укупној вредности од 694,00 евра.

- Код породице Ђорђевић у Грачаници -

Трећа и последња породица, коју смо обишли првог дана, али не и током целе акције, била је породица Цветковић, такође из Грачанице: мајка Милунка (44) и деца Александар (26) и његова супруга Анђела (19), као и његова браћа и сестре Драган (19), Јована (15), Јован (14), Милица (11) и Филип (2). Милунка је остала самохрана пошто јој је муж пре неколико месеци преминуо од рака. У породици нико није запослен осим сина Александара, који је због тешке ситуације био приморан да ради у такозваној косовској војсци, док његова супруга ради у продавници. Јована, која волонтира у Црвеном крсту Косова и Метохије (Р. Србија) у тренутку наше посете није била ту, јер је са Црвеним крстом била на екскурзији. Од примања имају пензију покојног оца од 16.000 динара (око 130 евра) и минималац од 11.000 динара (око 90 евра).

Породици Цветковић смо помогли куповином електричног шпорета, замрзивача и два ормара у укупној вредности од 628,00 евра.

- Мали Филип са својом мајком Милунком -

- Код породице Цветковић у Грачаници -

2. ДАН: Српски културни споменици, манастир Драганац, 10 породица и две српске институције

Имајући у виду да смо имали веома напоран дан и тесан временски распоред пред нама другог дана, већ смо у раним јутарњим сатима кренули у обилазак културних споменика у Грачаници. Најпре смо обишли споменик „Нестали“ испред Дома културе који је посвећен свим особама које се воде као нестале или које су обезглављене, а њихова тела никада нису нађена, током ратних година крајем 90-их на Косову и Метохији. То су махом особе српског порекла, али има и много Горанаца, Бошњака, других неалбанаца, али и Албанаца који су страдали од руке ОВК (Ослободилачка војска Косова; УЧК) терориста.

На споменику нам је наш пријатељ Стефан Поповић, из Аустралије, који је с мајчине стране пореклом из околине Пећи, показао и његову рођаку која ни дан данас није пронађена.

- Код споменика "Нестали" -

- Код споменика светом Краљу Милутину -

Након првог, отрежњујуће тужног, обиласка споменика „Нестали“ посетили смо и споменик светом краљу Милутину испред Основне школе у Грачаници, као и споменик Милошу Обилићу одмах преко пута зидина манастира Грачаница, а затим смо се упутили ка селу Понеш близу Гњилана.

- Код споменика Милошу Обилићу -

- Набавка слаткиша и грицкалица за децу и омладинце -

Тамо смо прво обишли породицу Денић: мајка Ружица (47) и деца Александар (26), Срђан (24), Марија (22) и Мирослав (21), као и деда Слободан (72). Мајка Ружица је такође самохрана мајка – нажалост је и у овој породици отац деце скоро преминуо. У овој породици је само најстарији син Александар запослен који ради у радњи која производи бодљикаву жицу. Он је у тренутку наше посете управо био на послу, док је његов најмлађи брат Мирослав био на поправци аута. Баве се мало пољопривредом за своје потребе, а од примања имају само туђу негу за Срђана који је од малих ногу ментално заостао у висини од 26.000 динара (око 220 евра).

Породици Денић смо помогли куповином електричног шпорета и три кревета на развлачење у укупној вредности од 544,00 евра.

- Истовар помоћи код породице Денић у Понешу -

- Код породице Денић у Понешу -

Друга породица коју смо посетили у Понешу били су Трајковићи: отац Миле (35), мајка Јелена (33) и деца Катарина (10), Душан (7), Павле (6), Мина (5), Сава (3) и најновија принова, мали Урош (3 месеца). Код Трајковића нико није запослен и баве се пољопривредом за своје потребе. Имају 9 коза за млеко и сир, и свиње за месо. Од примања имају минималац од 11.000 динара (око 90 евра) и дечији додатак од 10.000 динара (око 80 евра).

Министарство за повратак такозване Републике Косово изградило им је нову кућу и опремило је намештајем и веш машином, док смо ми породици Трајковић помогли куповином великог замрзивача, два тепиха и завеса у укупној вредности од 391,00 евра.

- Код породице Трајковић у Понешу -

- Спомен плоча страдалима у Понешу -

Следећа дестинација нам је било Коретиште, такође у близини Гњилана, где нас је чекала породица Ковачевић: отац Игор (29), мајка Јелена (28) и деца Филип (9) и Сара (7), као и деда Добривоје (54) и баба Мара (47). Игор ради као помоћни радник, чистач, где зарађује 22.000 динара (око 180 евра), док од примања још имају дечији додатак од 5.000 динара (око 40 евра). Баве се производњом паприка, али претежно за своје потребе, јер је скоро немогуће продати их по прихватљивој цени на Косову а у централну Србију не могу да извезу, јер им не дозвољава тзв. држава Косово. Иначе су пре неколико година изгубили једно дете и труде се да Филипу и Сари пруже што нормалније детињство.

Породици Ковачевић смо помогли куповином грађевинског материјала и санитарија за ново купатило и тоалет у укупној вредности од 1.040,60 евра, пошто им купатило није било потпуно функционално, а тоалет нису ни имали.

- Код породице Ковачевић у Коретишту -

Још једна породица Трајковић очекивала нас је у селу Беривојце код Косовске Каменице: отац Негован (42), мајка Маријана (32) и деца Анастасија (5) и Андреја (2), као и бака Назланка (78). Ни код Трајковића из Беривојца нико није запослен, а нажалост ни пољопривредом не могу да се баве, јер албанске комшије стално пустају стоку да пасе на њиховој њиви. Иза њихове куће и дворишта изграђена је вехабијска џамија која смета и српским и албанским мештанима овог места, како нам је Негован објаснио. Они од примања имају социјалну помоћ у висини од 9.400 динара (око 80 евра) и дечији додатак од 5.400 динара (око 45 евра). Иначе је код ове породице интересантан податак да је мајка Маријана из Албаније, али су јој преци Срби, говори српским језиком и чува све српске и православне обичаје и преноси их деци.

Породици Трајковић смо помогли куповином фрижидера, ормара, стола и 6 столица у укупној вредности од 551 евра.

- Код породице Трајковић у Беривојцу -

Било је време за кратак одмор, који смо пронашли у манастиру Драганац, светињи из 14. века, који је назван по ћерци светог кнеза Лазара. Тамо нас је у име игумана Илариона који је био на путовању дочекао отац Софроније с којим смо имали прилике да попијемо чашу воде и попричамо мало о овој светињи и његовом путу ка православљу. Прича оца Софронија је веома занимљива, јер је рођени Американац који је у својој домовини као младић прешао у православље замонашивши се затим у манастиру светог Германа Aљаског у Калифорнији, манастиру који је изградио отац Серафим Роуз. Тамошња братија послала га је у Србију да научи српски језик, а он, очаран нашом земљом и Косовом и Метохијом, одлучио се да остане у манастиру Драганац.

- Код оца Софронија у манастиру Драганац -

Након пријатног разговора под виновом лозом манастира Драганац и молитвама за успешан наставак човекољубиве акције на којој смо били, упутили смо се ка породици Ристић из Извора код Новог Брда: отац Благоје (48), мајка Драгана (34) и ћерке Кристина (15), Марина (13) и Маја (10). Ни код Ристића нико није запослен. Баве се пољопривредом за своје потребе и имају кокошке, свиње и малу баштицу – све око своје куће. Деца сва иду у школу у коју путују бусом, а од примања имају минималац од 11.000 динара (око 90 евра) и дечији додатак од 8.000 динара (око 70 евра).

Пошто им је неопходно да изграде шталу за краве, у нади да ће касније моћи да набаве и краве и да од пољопривреде и живе, ми смо им помогли куповином грађевинског материјала за изградњу штале у укупној вредности од 3.001,50 евра.

- Код породице Ристић у Извору -

Одмах из Извора свратили смо до Народних кухиња у Прековцу, које брину о око 2.000 социјално угрожених лица. Тамо смо затекли раднике у спремању парадајза за флаширање и зимнице, а протиница Светлана Матић, председница Добротворне организације „Мајка девет Југовића“, упознала нас је детаљно са радом Народних кухиња и нашом братском организацијом на чијем је она челу. Био је то веома дирљив говор, који је многе међу нама довео до ивице суза, а оставио је један веома дубок траг на све нас – а посебно на нашег пријатеља Феликса из Немачке за којег је тај део један од најупечатљивијих са целе акције.

Том приликом смо протиници Светлани за организацију „Мајка девет Југовића“ предали фото-апарат, ташну за исти и меморијску картицу у вредности од 500,00 евра, а служиће им да све бројније хуманитарне акције на простору Космета бележе у одговарајућем квалитету, што ће се ако Бог да позитивно одразити и на будуће активности.

- У Народним кухињама, протиница Светлана Матић и њен супруг -

У Народној кухињи су нас угостили једним врло укусним посним ручком, јер је било време Госпојинског поста, после којег смо посетили и оближњу фарму Народних кухиња, где је испоручена помоћ у виду грађевинског материјала за ограђивање простора за краве у укупној вредности од 2.032,50 евра.

- Део испоручене помоћи за Народне кухиње, на њиховој фарми -

Наредна станица била нам је Клокот код Косовске Витине где смо помогли породици Радић, којој смо 2015. године купили веш машину и основне намирнице: отац Небојша (41), мајка Ивана (33) и деца Дарко и Дејан (обојица 12), Немања (9) и Јован (5). Нико није запослен код Радића. Небојша је у пензији као бивши полицајац, док се стање мајке Иване погоршало због свеопште ситуације, те се због јаке депресије налази на рехабилитацији на Златибору. Примају пензију у висини од 30.000 динара (око 250 евра) и дечији додатак од 11.000 динара (око 90 евра).

Породици Радић смо овај пут помогли куповином замрзивача, електричног и шпорета на дрва у укупној вредности од 588 евра.

- На путу за Клокот -

- Мали Радићи из Клокота -

Такође у околини Косовске Витине налази се село Могила, где смо обишли породицу Милошевић: супруг Слободан (27), супруга Марија (30), браћа Далибор (30) и Дејан (24) и њихова мајка Светлана (51). Милошевићи нажалост још немају деце, јер имају проблема да их добију, али се надамо да ће наша помоћ бити подстрек и да ће се уз Божију помоћ ускоро родити наследници. Слободан ради повремено као обрађивач пољопривреде када негде затреба, али иначе нико није запослен. Један од њихове браће је пре много година убијен на њиви од стране Албанаца. Примају социјалну помоћ у висини од 10.000 динара (око 80 евра).

Породици Милошевић смо помогли куповином замрзивача и два кревета на расклапање у укупној вредности од 469 евра.

- На путу за Могилу, деда са шајкачом -

- Истовар помоћи за породицу Милошевић -

- Код породице Милошевић у Могили -

Врбовац, следеће место у истој околини. Породица Којић чији су чланови: отац Станко (40), мајка Олгица (37) и деца Жељко (19), Никола (15), Кристина (13) и Вељко (11), као и деда Владимир (75). Нико није запослен и баве се пољопривредом за сопствене потребе. Олгица би требало да ускоро добије посао. Најстарији син Жељко иде у Богословију у Призрену и жели касније да постане свештеник. Од примања имају дечији додатак у висини од 8.000 динара (око 70 евра) и социјалну помоћ од 23.000 динара (око 190 евра).

Породици Којић смо помогли куповином песка, прозора и врата и грађевинског материјала за доградњу собе у укупној вредности од 2.003,80 евра.

- Код породице Којић у Врбовцу -

Последња породица у околини Косовске Витине била је породица Јеринић у селу Грнчар: отац Саша (36), мајка Александра (35), деца Александар (13), Катарина (8) и Емилија (4), као и деда Зоран (62) и баба Зорица (60). Нико није запослен осим Саше, који ради као обрађивач пољопривреде када негде затреба, али и за потребе породице. Имају 20 ари малина, али ове године није било откупа, а поред тога од стоке имају три свиње, једног вепра за месо, једног бика и кокошке. Примају минималац у висини од 11.000 динара (око 90 евра) и дечији додатак од 8.000 динара (око 70 евра).

Породици Јеринић смо помогли куповином ормара и два кревета на развлачење у укупној вредности од 370 евра.

- У Грнчару улице Саше Ђорђевића и Новака Ђоковића -

- Испорука помоћи за Јериниће -

- Код Јеринића -

При крају другог дана хуманитарне акције упутили смо се ка српској енклави Штрпце до породице Доганџић иако је већ падао мрак, иначе не бисмо стигли наредног дана: отац Срђан (42), мајка Марина (37) и деца Марија (19), Стефан (17), Љубинка (11), Анђела (9) и Јован (6). Нажалост, као и код већине породица на Космету ни код Доганџића нико није запослен. Ове године су почели са производњом малина у нади да ће се исплатити наредних година. Оба супружника због тешке ситуације и сталне секирације имају благу депресију, али се не предају.

Због мрака који је већ пао када смо стигли у Штрпце нисмо стигли да обиђемо малињак који су посадили у априлу ове године, али смо породици Доганџић помогли отплатом тих 15 ари садница малина у укупној вредности од 750 евра. Тако за сада имају барем једну бригу мање.

- Долазак код породице Доганџић, којој смо уједно доставили и помоћ "Мајке девет Југовића" -

- Мали Доганџићи у игри са нашим пријатељем Стефаном из Аустралије -

3. ДАН: Манастир Високи Дечани, Пећка Патријаршија и две породице

Последњег дана 16. хуманитарне акције на Косову и Метохији кренули смо још раније, малтене пред зору, како бисмо на време стигли на свету Литургију у манастиру Високи Дечани, где нас је братија манастира очекивала. Богу хвала, стигли смо тачно на почетак свете Литургије, којој смо сви присуствовали, а многи међу нама су се и причестили, јер су постили током Госпојинског поста. За неке је представљало врло посебан догађај причестити се у овој светињи која никада није рушена и такође припада Унесковој листи светске културне баштине, али су сви, без изузетка, осећали снажно напајање позитивне енергије током свете Литургије након које смо могли да целивамо и мошти светог краља Стефана Дечанског. Када братија манастира заједно запева током Литургије то никога не остави равнодушним, као ни многе странце, који су такође присуствовали Литургији.

- Отац Петар нам је испричао најбитније чињенице о манастиру Високи Дечани -

- Возило КФОР-ових снага Аустрије испред манастира Високи Дечани -

Дуго смо се задржали у манастиру Високи Дечани који и даље обезбеђују КФОР-ове снаге, а и ове године смо затекли италијанске и аустријске снаге испред и унутар манастирског комплекса. Искористили смо прилику да у пријатном разговору са оцем Исаијом разменимо досадашња искуства нашег рада и о будућим плановима како организације СПОЈИ тако и сваког од нас појединачно. Отац Петар нам је објаснио све детаље везане за манастир, које је наш камерман Стефан Никодијевић Мита, који је такође први пут имао прилику да посети Космет, пажљиво забележио кроз објектив камере.

- Међу нама има и песника... Стеван Јаношевић чита једну од својих песама о Косову и Метохији, које је написао током овог хуманитарног путовања -

- Са оцем Исаијом у манастиру Високи Дечани -

Затим смо остали на трпези љубави са братијом Високих Дечана и осталих гостију који су били позвани на ручак. То је такође оставило посебан утисак посебно на оне међу нама који су први пут присуствовали једној заједничкој трпези у манастиру, а поготово на млађе међу нама. Ручак почиње и завршава се молитвом игумана манастира, у овом случају оца Саве, а за све време ручка један од монаха чита реч Божију. Млађи међу нама су прокоментарисали да их то подсећа на популарну светску телевизијску серију „Игру престола“, али не, није то никаква сцена из измишљене ТВ серије, то је аутентична и очувана средњовековна и светосавска култура и традиција која се чува у нашим светињама. Посебан осећај је и тај дух заједништва, слоге и саборности који се осећа током целог боравка у манастиру, не само за време ручка, који притом монаси знају одлично да спреме.

- У Пећкој Патријаршјији -

Након снажног духовног напајања, наставили смо пут ка Пећкој Патријаршији, месту где се устоличују патријарси Српске православне цркве. Тамо смо срели немачке туристе који су нам објаснили да годинама уназад посећују Србију и да је за њих поготово топлина људи и лепота природе оставила снажан утисак, али су и приметили да има много светиња у нашој земљи.

- Једна од многих срушених и напуштених кућа Срба... -

- Стефан нам испред имања своје мајке објашњава где су некада стајале кућа, штала, ... Када смо напуштали територију Космета њега су на административном прелазу задржали пола сата због учешћа у најновијем филму Бориса Малагурског "Косово: Моменат у цивилизацији" о чему можете више прочитати ОВДЕ -

Директно из Пећке Патријаршије упутили смо се у место Бело Поље код Пећи из којег је мајка нашег пријатеља Стефана Поповића из Аустралије. Већ када смо прилазили селу видело се да је много кућа срушено или напуштено и да се ради о српском поседу. Ту смо обишли и место на којем је некада стајала кућа и било двориште Стефанове мајке. Нажалост, на том месту смо могли само да затекнемо прах и пепео, а речено нам је да један Албанац на њиховом поседу, који није могао да присвоји, те не може да га прода, буквално гомила земљу и када некоме треба за градњу нечега и слично он је продаје. Док смо били на Стефановом имању прошао је један бивши комшија његове мајке, који је Стефана препознао по лику и причи – био је то врло дирљив тренутак који се не заборавља. Када се улази у Бело Поље добија се утисак, као да се улази у град духова, који је напуштен, али нам је од српске стране речено да се полако људи враћају у село, на своје огњиште.

- Код брачног пара Степић, коза коју смо им купили је у првом плану -

- Данило Степић нам објашњава где су све боравили док се нису вратили у Дреновац -

Наставили смо ка првој породици трећег дана, у селу Дреновац код Пећи где смо обишли породицу Степић – брачни пар Данило (59) и Рајка (55). Њима је Европска Унија саградила нову кућицу, као и њиховим комшијама, који су такође повратници. Избегли су 1999. године, а затим боравили по разним прихватним центрима широм Србије. Њихова деца, међутим, нису се вратила – остали су у Београду. Они се баве мало пољопривредом за своје потребе и примају социјалну помоћ у висини од 17.000 динара (око 140 евра). Посебно су се обрадовали нашем доласку, јер како кажу, ретко када им неко дође у посету осим комшија.

Степићима смо помогли куповином козе у укупној вредности од 120,00 евра у нади да ће од ње имати користи за добијање млека и прављење сира. Овој породици смо помогли по препоруци братије манастира Високи Дечани, који су нам скренули пажњу на њихов случај.

- Наш пријатељ Феликс Совински, звани Срећко, замишљен над судбином Срба на Космету -

Ближио се крај хуманитарне акције на терену. Север Космета био је следеће одредиште. Тамо смо најпре набавили слаткише за децу последње породице у оквиру ове акције, али смо обишли и велики споменик светом кнезу Лазару, као и мурал српско-руског пријатељства у центру Косовске Митровице. Путујући кроз јужни део овог града који је албански, одмах се осетила огромна разлика у атмосфери када смо ушли у северни, српски део.

Bild könnte enthalten: Auto und im Freien

- Возилко Уједињених Нација у Косовској Митровици -

- Велики споменик светом цару Лазару, који нам показује у ком правцу ће нас пут одвести -

Породица Микулић, 15. и уједно последња породица у оквиру ове, до сада највеће акције СПОЈИ на Косову и Метохији, живи у Бошњачкој махали, такорећи улици која је тачно између два дела града. Непосредно испред кућице породице Микулић налази се дечије игралиште које је изграђено у јуну ове године. Оно што нас је шокирало јесте чињеница да је то ново игралиште било скоро потпуно расклимано и оштећено. Од албанске деце, која се не играју нормално са осталима, већ врло агресивно скачу по тобогану, љуљашци и другим справама, конструкција љуљашке се одварила, ланци за седишта љуљашке су нестали, гумени под је на више места одлепљен и фали, итд. Тако да је ово игралиште за непуна два месеца скоро нефункционално, а на њему би требало да се играју и српска, бошњачка и друга неалбанска деца. То им нажалост није могуће по нормалним условима.

- Порука на зиду у Косовској Митровици: Косово је Србија, Крим је Русија -

- Долазак код Микулића -

Интересантно нам је било да приметимо да, када смо снимали децу како се „играју“, а већ је пао мрак, они су се одједном смирили и повукли онолико колико иде светлост камере, јер су приметили да се нешто снима. Након само пар минута појавила се група албанских тинејџера која је дошла да извиди шта се дешава. Један дечак је дошао да нам помогне да снимимо, те смо га питали како се зове. Мали Кенан нам је испричао да је Бошњак и да се више игра са српском децом са којом иде заједно у школу. На зиду поред игралишта писало је „Убиј Србију“ ...

- Са Микулића поред два кревета на спрат која смо им између осталог купили -

- Стеван са Василијем Микулићем (десно) и његовим пријатељем испред игралишта -

А породица Микулић броји шест (6) чланова: отац Слађан (46), мајка Соња (40) и деца Вукица (17), Лазар (16), Јован (12) и Василије (10). Они су 1999. избегли из Пећи и живели су по разним местима у Србији и Црној Гори док нису дошли у Косовску Митровицу. Слађан је једини запослен у породици и ради као портир у болници за 30.000 динара (око 250 евра). Примају још дечији додатак у висини од 10.000 динара (око 80 евра). Синови нам кажу да се понекад играју са албанском децом, док их се Вукица плаши. Када смо сви заједно требали да се сликамо нису хтели да излазе на игралиште на којем су била махом албанска деца, те смо слику морали да одрадимо у кући.

Породици Микулић смо помогли куповином електричног шпорета и два кревета на спрат у укупној вредности од 539,00 евра.

Сва деца, а било их је 45 у 15 породица у оквиру ове акције, добила су слаткише и грицкалице које су укупно коштале 130,09 евра. Трошкови за ову акцију су укупно износили 537,43 евра.

- Ружна је порука на зиду, али нас није она испратила кући, већ ведрост и осмеси бројне деце, као и неизмерна снага и храброст њихових родитеља, које смо могли да упознамо -

На самом крају остаје да захвалимо братској организацији „Мајка девет Југовића“ као и братији манастира Високи Дечани на подршци и великом гостопримству током нашег боравка на Косову и Метохији, као и свим приложницима који су од срца даривали добровољна средства за социјално угрожене породице на Косову и Метохији, а без којих није било могуће да успешно изнесемо ову акцију и свима помогнемо. Међу њима је било приложника из Аустрије, Немачке, Швајцарске, Шведске и Србије, а било је и познатијих донатора као што су Муамер Хукић, бивши светски првак у боксу, Александар Игњовски, српски фудбалски репрезентативац, играчи клуба Америчког фудбала Сварко Рејдерс Тирол, као и српски репрезентативци истог спорта, професори са разних факултета и анонимни донатори од којих је један донирао 10.000 франака (8.903,13 евра), као и Хуманитарна организација немачких конзервативаца која је приложила 1.000 евра или предузетник Марко Митровски из Берлина који је помогао са 500 евра. СВИМА ОД СРЦА ВЕЛИКО ХВАЛА У ИМЕ СВИХ ПОРОДИЦА КОЈИМА СМО ПОМОГЛИ У ОКВИРУ ОВЕ ХУМАНИТАРНЕ АКЦИЈЕ! Надамо се да ћемо и убудуће спојеним снагама моћи да помажемо угроженим породицама широм Балкана!

СПОЈЕНИ СМО ЈАЧИ!,

Српска православна омладина Инзбрук – СПОЈИ

 

  • УКУПНА ВРЕДНОСТ ПОМОЋИ: € 14.950,49
  • ТРОШКОВИ:

- Путни трошкови (гориво, путарине и осигурање): € 250,90

- Банкарски трошкови трансакције средстава за куповину помоћи: € 57,25

- Авионска карта за камермана и смештај за једног возача и камермана: € 229,28

УКУПНО: €537,43

  • УКУПНА ВРЕДНОСТ АКЦИЈЕ: € 15.487,92

ПОРЕКЛО ФИНАНСИЈСКИХ СРЕДСТАВА:

  • Интензивна акција прикупљања добровољних прилога за акцију на Космету од 15.07. до 10.08.2017.: € 13.031,00
  • Од прикупљених хуманитарних прилога за Косово и Метохију кроз активности током претходних месеци (Краљевски куп, филмска премијера, предавања, чланарине, појединачне редовне донације, ...): € 2.456,92
  • УКУПНО: € 15.487,92

ДОНАТОРИ ОД 15.07. ДО 10.08.2017.:

  1. Саша Јанковић [Хал у Тиролу] - /€ 50,00/
  2. Дарко Јуришић [Линц] - /€10,00/
  3. Жељко Малешевић, МА [Линц] - /€15,00/
  4. Анониман донатор - /€50,00/
  5. Смиљана Кузма [Немачка] - /€200,00/
  6. Анониман донатор - /€42,00/
  7. Група донатора [Србија] - /€60,00/
  8. Драгичевић Н. и М. [Линц] - /€50,00/
  9. Сања Стефановић [Хал у Тиролу] - /€ 50,00/
  10. Јован Томић [Јенбах] - /€100,00/
  11. Стефан Благојевић [Беч] - /€15,00/
  12. Муамер Хукић [Немачка] - /€200,00/
  13. Александар Игњовски [Немачка] - /€300,00/
  14. Група донатора [Беч] - /€30,00/
  15. Доминик Александер Бауер [Инзбрук] - /€20,00/
  16. Стефан Јовић [Инзбрук] - /€50,00/
  17. Дејан Јаковљевић [Инзбрук] - /€50,00/
  18. Паул-Филип Лаш [Инзбрук] - /€62,00/
  19. Милан Обрадовић [Инзбрук] - /€50,00/
  20. Даниела Руц [Швајцарска] - /€134,12/
  21. Драган Петровић [Србија] - /€50,00/
  22. Стеван Јаношевић [Србија] - /€22,15/
  23. Мр Милан Нешић [Инзбрук] - /€50,00/
  24. Породица Перић [Швајцарска] - /€50,00/
  25. Породица Марковић [Инзбрук] - /€100,00/
  26. Анониман донатор - /€100,00/
  27. Ђорђе Ђорђевић [Инзбрук] - /€20,00/
  28. Жан-Антоан Парер [Беч] - /€20,00/
  29. Рада Игњатић [Инзбрук] - /€20,00/
  30. Наталија Кнежевић [Салцбург] - /€20,00/
  31. Марко Пијетловић [Инзбрук] - /€10,00/
  32. Сара Стефановић [Инзбрук] - /€50,00/
  33. Диана Митић [Вергл] - /€100,00/
  34. Анониман донатор - /€20,00/
  35. Хуманитарна организација немачких конзервативаца [Немачка] - /€1.000,00/
  36. Данијел Игњатић [Инзбрук] - /€20,00/
  37. Анониман донатор - /€8.903,13/
  38. Дејан Сенић [Берлин] - /€50,00/
  39. Славко Малешевић [Линц] - /€20,00/
  40. Славко Југовић [Инзбрук] - /€40,00/
  41. Милан Кулић [Србија] - /€17,00/
  42. Maрко Митровски [Немачка] - /€500,00/
  43. Лукас Луковац [Вергл] - /€20,00/
  44. Бобан Милосављевић [Инзбрук] - /€50,00/
  45. Анониман донатор - /€30,00/
  46. Jaсмина и Млађа [Инзбрук] - /€100,00/
  47. Барковскаја о. Јовановић [Беч] - /€10,60/
  48. Роланд и Вера Меркел [Инзбрук] - /€100,00/
  • УКУПНО САКУПЉЕНО: €13.031,00

Уколико и Ви желите да дарујете добровољни прилог за помоћ социјално угроженим породицама са више деце на Балкану, то можете учинити 365 дана у години путем једног од следећих начина:

  • Жиро рачун за Европску унију и Швајцарску:

JUGENDVEREIN SPOJI
IBAN: AT48 2050 3033 0067 8129
BIC: SPIHAT22XXX
Zweck (сврха): Spende Familien Balkan

  • Текући рачун за Србију:

160-5400101251892-60
Сврха: Прилог за породице на Балкану

  • За уплате преко „ PayPal-a“:

https://www.paypal.me/spoji

  • За уплате преко Western Union-a“ јавите нам се мејлом на uprava@spoji.org

---
НАПОМЕНА :
По уплати донације сваки приложник, на захтев, добија потврду о уплати донације, као и комплетан извештај са сликама и рачунима по завршетку хуманитарне акције коју спроводимо лично на терену, а који ће бити објављен на нашим интернет презентацијама и друштвеним мрежама.
ТРАНСПАРЕНТНОСТ се код нас пише великим словима!

Извор: СПОЈИ