Криза идентитета – на крају западног пута (1)

Август 2016. године је време игара, олимпијских. Док већи део планете размишља о елементарним животним потребама као што су храна, вода, дом, посао или сања мир, онај мањи део се бави спортским такмичењима на олимпијским борилиштима у Бразилу. Треба ли подсећати да су изворне игре у aнтичкој Грчкој биле разлог за мир и обуставу непријатељстава између полиса. Али тема овога рада није дволичност и лицемерје савременог доба.

Није тема ни анализа резултата и (не)успеси српског олимпијског тима. Нећемо коментарисати ни десетине хиљада евра које је влада Србије, тачније њен председник обећао освајачима медаља. У земљи Србији динар је још увек национална валута, а пензије су и даље минималне али то није тема.

Нећемо овај пут ни о Олимпијском комитету Србије који би требало да је правни, идеолошки и спортски наследник Српског олимпијског Клуба и његовог оснивача Светомира Ђукића. Традиција из 1910. године се не помиње као да се стидимо свега што носи придев српски.

Нећемо ни о високом председнику олимпијског комитета Србије из Лос Анђелоса (држава Калифорнија) који даљински са другог континента „добро“ планира и организује комитет тако да све фунционише. Резултати су у спорту врло брзо видљиви и мерљиви. Нећемо ни о прећутној и скривеној подршци истог председника ОКС врхушци МОК-а и срамној одлуци да спортисти ткз. „Косова“ могу на олимпијаду.

Мало нас занимају нове заврзламе лингвистичких стручњака на РТС-у сходно новом правопису. Сада имамо стрелкиње или стрељачице, ствар слободног избора. Ипак је то само за нашу унутарјезичку употребу, па се лакше подноси.

Тема овог текста је проблем означавања назива државе Србије. Наиме и даље се неприкладно, увредљиво и понижавајуће исписује име наше земље на дресовима српских олимпијаца. И то супротно нашој традицији као и законским формама међународних спортских организација које прописују обавезу да се називи земаља исписују енглеским језиком и писмом. Сходно томе требало би да стоји SERBIA - на грудима наших спортиста. Супротно правилима и међународном кодексу и даље се име Србија на дресовима исписује на званичном хрватском писму и гласи - SRBIJA. Тако име наше државе према енглеском изговору добија нетачан и погрдан назив и широм света се чита као Србиџа. Бренд због кога би требало да смо и отишли у Рио да га промовишемо добија нетачно и изврнуто значење. Коме је то у интересу? Где су српски језички стручњаци и професори са Филолошких факултета? Где нам је достојанство? Занимљиво је да спортисти суседне Хрватске на својим дресовима тачно исписују назив своје земље на енглеском језику: Croatia.

Да ли је питање назива небитно када стотинке секунде одлучују о медаљама или је криза српског идентитета постала уобичајена матрица нашег понашања и у спорту? Или је то у складу са латиничним промоцијама наших олимпијаца преко „билборда“ у Београду и другим градовима где им подршку пружа „спонзорски пул“ српског олимпијског тима који осим часног зајечарског пива не признаје и не познаје званично писмо Републике Србије. Брендови су и даље јачи од Устава и традиције.

Мало оптимизма и почасти тековинама предака дао је, а ко други него Новак - својеручно је исписао ћирилицом свој текст. И стручни тим мушке кошаркашке репрезентације на челу са Александром Ђорђевићем је мајице које носе преко дресова поносно исписао српском ћирилицом.

На крају смо западног пута и криза идентитета је на врхунцу. Модернизам и елитизам су однели заједништво у изворном смислу. Народњаштво је постало нешто превазиђено, па ћирилица многима и даље мирише тамјаном. Зато је вероватно ни званични сајт ОКС не познаје http://www.oks.org.rs/. Све је сапуница и лака медијска представа где учесници често нису ни свесни да су добили споредне улоге.

Ипак нам следи нови почетак. Светомир Ђукић и Српски олимпијски Клуб нас чекају да наставимо започето.

Миодраг Којић