Зорица Никитовић: Срби немају само двовјековну језичку прошлост

Историја српског језика у школској настави

У наставним програмима основне и средњих школа историја српског језика заступљена је са свега неколико наставних јединица које се углавном односе на Вука и реформу језика и правописа.

 

Хронолошки гледано историју језика у датим наставним програмима можемо подијелити на период до Вука и послије Вука што значи да смо свецијелу српску средњовјековну језичку прошлост именовали синтагмом предвуковски период. Шесто година богате српскословенске прошлости преименовано је у ту синтагму која обухвата три језика који су самим тим међусобно и наопако изједначени по значају, ваљда равноправни бивајући по статусу мртвих језика: српскословенски, рускословенски и славеносрпски. У неколико часова ђаци од својих наставника добију презентацију таксативних чињеница, које нису на адекватан начин контекстуализоване и које суштински никад и не усвоје. Помињање српског средњовјековног језичког насљеђа у склопу предвуковског периода, (јер овдје ни о каквом проучавању не може бити ријечи), пренебрегава се постојање шестовјековне традиције и континуитета најдужег књижевног језика у Срба. На тај начин, златни вијек српске књижевности, „век светлости“, тиме посљедично и језика (језика Светог Саве) кроз наставне програме задобили су статус музејских антиквитета, за ђаке сведених на апстрактне информације потенцијално усвојиве само на нивоу таксативних чињеница које се односе на хронологију писаних споменика. Историја српског језика у наставним програмима основне школе стала је у један једини „исход“:Познаје основне етапе у развоју књижевног језика код Срба и најзначајне културноисторијске споменике. Овакав исход, односно статус у коме најстарији књижевни језик код Срба, није чак ни именован, природна је посљедица развоја стандардног српског језика након Вукове реформе којом је српски језички стандард конципиран на строго колоквијалној основи, а не на неком од вијековима постојећих књижевних језика. Тиме је, морамо признати, у односу на друге словенске народе учињен потез без преседана и знатно осиромашена пуноћа српске културе.[1] Радикално одбацивање традиционалног богослужбеног језика и његово стихијско ишчезавање осиромашило је пуноћу српског идентитета. Српскословенски језик је најзначајнија културноисторијска вертикала српског народа, жила куцавица српског идентитета. Управо су на старословенском језику као заједничком језику свих Словена који се од 863 г. развијао као језик православног богослужења, на том језичком нивоу су установљени основни духовно-морални појмови историје нашег народа, који су данашњем нараштају готово непознати. Разумијевајући свијет у датим појмовима наши преци су постепено из вијека у вијек ширили свој животни простор, градили самобитну државност и излазили као побједници из најкомпликованијих историјских искушења Да би се потпуно искористила стваралачка сила тих појмова морао би се на свим нивоима образовања промијенити приступ црквенословенском језику, успоставити предавања црквенословенског језика као још живог и свештеног бар лексичког нивоа српског језика. Образовани људи, а међу њима најпозванији управо јесу наставници и професори српског језика и књижевности, дужни су да се напорима стваралачке воље уздигну до духовног нивоа црквенословенског језика, а не да приземљујући узвишене појмове тог језика, привидно их преводе на савремени језик, зато што су ти појмови суштином својом непреводиви,благородан, цјеломудрен, благодатан, богоносан, и др. Истраживање које је обухватило неколико стотина испитаника филолошког усмјерења (2012), показало је да велики проценат студента и наставника не познаје значење појмова као што су: Богочовјек, Богомладенац, благодат, спасење, смирење,цјеломудреност, итд.

Може се примијетити да је у посљедњих двадесет година и у српској средини дошло до активизације, ресакрализације и ресемантизације црквенословенске лексике. Коегзистенција црквенословенског и стандардног српског језичког израза заправо никада није до краја прекинута у жанру богословске литературе. Сложенице као творбена категорија и јесу специфична одлика ове литературе, која, у том смислу, показује непрекинуту традицију српскословенске писмености, која не само што усваја већ постојећи фонд лексема из црквенословенске писмености, већ и креативним односом према тој традицији – стварањем нових сложених ријечи. Тешко је замислити дјела П. П. Његоша, Лазе Костића, Момчила Настасијевића, Јустина Поповића, Николаја Велимировића без овог староставног лексичког слоја. Развијени језик, развијеног народа веома је сложена појава у којој се налази много слојева и стилова општења. У најгрубљој подјели можемо издвојити свакодневно општење као основни ниво, и ниво вишег духовног поимања суштине свијета и човјека. И управо на том вишем нивоу језика сваки народ изражава своје темељне моралне појмове који се у скраћеном или упрошћеном облику преламају и на свим другим језичким нивоима, све до оног свакодневног. Важно је нагласити да је у црквенословенском језику очуван православни морал. Различити образовани слојеви у претходна два вијека улагали су велике напоре, који су нажалост уродили плодом, да поткопају и измијене духовно-моралне појмове одњеговане црквенословенским језиком. Свјесно и корјенито преименичење бројних појмова: просвјећење, душа, спасење, смирење,гордост, и др. (довољно је погледати једнојезичке рјечнике и објашњење тих појмова, смирење се данас доживљава као негативна особина, а гордосткао позитивна).

Да се вратимо настави, док би се проблем фонда часова и могао ријешити његовим повећавањем, тако да се кроз више разреда проучава историја српског језика, дотле као тешко премостив проблем за наставнике остаје приступ наставној материји, контекст и тачка гледишта из које би се посматрале, презентовале и тумачиле одређене језичке чињенице.

Такође, ђаке веома касно упознајемо са појмом језичке прошлости. Умјесто у 8. разреду, када се у Републици Српској први пут обрађује историја језика, ту би границу требало помјерити на разредну наставу или бар на пети разред.  Пошто се већ од петог разреда основне школе учи о Немањићима, турским освајањима и кључним догађајима из српске историје, ђаци би од тог узраста требало да уче да је њихов језик српски и да поступно усвајају најелементарнија знања из тзв. спољашње историје српског језика (нпр. први књижевни језик свих Словена, Свети Ћирило и Методије, најстарији српски споменици, прво српско писмо, језик у списима Светог Саве, језик Доситеја Обрадовића, језик Вука Караџића и сл.), да би стечена знања у осмом разреду била заокружена. Дјеца од малена (гледајући ХРТ) постављају питања како Хрвати говоре као ми, а језик им се не зове српски. Већина дјеце то примијети врло рано и мислим да би школа у том смислу могла реаговати прије 8. разреда, поготово што је родитељима сувише компликовано да одговарају на таква питања дјеце.

Дакле, контекст и тачка гледишта из којих би се тумачила језичка прошлост у Срба неодвојиви су од друштвене стварности, од епохе, од књижевности. Истргнимо језик из контекста читаве средњовјековне епохе, добићемо мртав језик у непознатом руху црквенословенских графема. У циљу правог разумијевања тог периода, потребно је у потпуности промијенити приступ обради садржаја. Научне чињенице треба тумачити са тачке гледишта епохе средњовјековља, а не савремене секуларне тачке гледишта и потрошачког друштва. Успјешно читање и тумачење средњовјековне књижевности и њеног језика захтијева одређене претпоставке од којих је најзначајнија познавање хагиографско-литургијског етоса и слова и духа Светога Писма и дјела Отаца хришћанског Истока. Духовни идентитет српског народа утемељио је родоначелник српске духовности Свети Сава и тој чињеници се у настави стално треба враћати. У Републици Српској кроз наставу вјеронауке ђаци су упознати са основним религијским појмовима што је плодно тло за представљање средњовјековне епохе и њеног језика кроз сакралне текстове: Маријиног или Мирослављевог јеванђеља, Житија Светог Симеона и Светог Саве, Доментијана и других аутора средњег вијека, чиме стижемо до другог услова за разумијевање средњовјековне епохе, а то је да ђацима треба показати сваки овај језички споменик, али не као споменик, музејски антиквитет, већ као живи књижевни текст, одломак чији садржај је потребно прочитати и дуже се задржати на њему, да се схвати поента, смисао, да се разумије природа текста и језика који је другачији од језика књижевности писане стандардним српским језиком.

Лексички слој не мора увијек бити баријера разумијевању садржаја текстова писаних српскословенским језиком вишег стила (овдје остављамо по страни књижевне споменике односно текстове писане нижим стилом (Повељу Кулина Бана и сл.). Ђацима је потребно објаснити да најстарији лексички слој словенских језикa представља прасловенска лексика. У истраживањима Р. М. Цејтлин потврђено је да старословенски споменици садрже око 10.000 ријечи, од чега је половина њих прасловенско наслеђе (4500). То су ријечи чије је значење било разумљиво свим словенским народима и прије него што су Словени примили хришћанство. По примању хришћанства бројне лексеме су примијениле своје значење у складу са духом и словом Светог писма, христијанизирале се задобивши нову, хришћанску семантику и смисао. Истовремено, бројне ријечи су калкови, преводи са старог грчког језика, теолошки термини разумљиви и јединствени за читав словенски језички ареал. Када се ово има у виду, онда се може закључити да лексички слој не мора бити баријера разумијевању садржаја. Могуће је изабрати текстове у којима се значење већине ријечи разумије из контекста, док за пуни смисао текста можемо користити превод.

И да закључимо, Срби су народ са скоро миленијумском језичком прошлошћу. Судећи по наставним програмима за основну и средњу школу, Срби су народ са двовјековном језичком прошлошћу. Историја језика у наставним програмима основних и средњих школа заступљена је са свега неколико часова, „предвуковски“ период са два-три часа, и Вукова реформа са десетак, постоцима изражено на језичку прошлост Срба отпада 0,001 часова.

Сматрамо, прво, да је неопходно већим фондом часова заступити тзв. спољашњу историју језика. Затим, на млађем узрасту, у разредној настави, увести основне појмове спољашње историје језика, те промијенити приступ обради градива, кроз најмање три начина: 1) увести у наставу текстове на српскословенском језику; 2) илустровати ђацима да језик није баријера која их одваја од богате црквенословенске традиције; 3) контекстуализовати најважније појмове споменика који припадају сакралном жанру.

Уколико учење чињеница језичке прошлости сведемо само на етапе у развоју књижевног језика код Срба: српскословенски, рускословенски, славеносрпски, и потом Вукова реформа, сводимо Србе на народ стар само два-три вијека. Будући да је предмет Српски језик стожерни носилац националне културе, његовој прошлости потребно је дати више простора, пажљиво бирајући текстове код којих језик није баријера разумијевању садржаја. У супротном кроз програме основне и средње школе сами себе по питању језика свели смо на народ без историје.

Проф. др Зорица Никитовић је ванредни професор на Филолошком факултету у Бањој Луци. Председник је Друштва наставника српског језика и књижевности и уредник часописа „Прилози настави српског језика и књижевности“

___________________________________________________________

[1] Током 19. вијека српска књижевнојезичка реформа могла је да се одвија на сличан начин као и руска у 18. вијеку  стандардизовањем славеносрпског језика уз одређивање удјела српскословенских обиљежја и отварање простора за народне језичке црте. На тај начин избјегло би се питање континуитета  у односу на дотадашњу скоро седмовјековну непрекинуту књижевну и духовну традицију (укључујући и отуђивање од властитог богослужбеног језика). Нормирањем књижевног језика на славеносрпској основи био би избјегнут сваки повод за покушаје стварања јединственог књижевног језика  Срба и Хрвата са свим потоњим из њих проистеклим посљедицама (Кончаревић 2010).

 

Извор: Стање Ствари (https://stanjestvari.com/2016/06/12/nikitovic-srpska-jezicka-proslost/ )