Данашњег датума 1806. године, 1. јануара по православном јулијанском календару (14. јануара по грегоријанском католичком календару) родио се у Вршцу Јован Стерија Поповић (1. јануар 1806. – 26. фебруар 1856.). Средње име Стерија (Стерија на грчком значи звијезда) је узео по имену оцa који је био грчког поријекла и досељеник у Књажевину Србију. Мајка му је била Српкиња од породице Нешковић, кћер познатог сликара Николе Нешковића. Мало је познато, изузев у стручној јавности, да је Јован Стерија Поповић, поред тога што је био познат драмски писац, био и угледни правник и филолог који је, као професор Природног права на Правословном одјеленију Лицеја у Крагујевцу и Београду и као министар просвете, задужио српску правну и филолошку науку.

Основну и средњу школу похађао је у Вршцу, Темишвару и Пешти, а права у Кежмарку. Након завршеног школовања Стерија се вратио у Вршац гдје је од 1830. до 1836. предавао латински на приватној полугимназији, а потом 1836. започео правничку праксу. Године 1840. као учени правник и филолог позван је од власти у Књажевину Србију да буде професор на новом Лицеју у Крагујевцу. После двије године је постављен за начелника Министарства просвете (од 1842.), и на том положају, у току осам година, био je главни организатор српске средњошколске наставе. Један је од оснивача Ученог српског друштва и први члан Друштва српске словесности, наименован 27. V 1842. године. Покренуо је оснивање Академије наука, Народне библиотеке и Народног музеја. Учествовао је у организовању првог београдског театра који је 1841. отворен његовом драмом „Смрт Стефана Дечанског”.

Свој рад на министарском положају је прекинуо оставком 1848. године. Разлог томе су били напади странке Вучића Перишића на „пречанске“ Србе, супротни политички и вјерски ставови. Напустио је Књажевину Србију и вратио се у Вршац који је био под аустроугарском (окупацијом). Као начелник Министарства просвете (1842–1848) много је учинио за организовано развијање школства. Године 1844. донио је школски закон Устројеније јавног училишног наставленија. Предложио је Совјету да се донесе Уредба о заштити старина, па је у Србији Стеријином заслугом донесен први правни акт о заштити споменика културе, који није био по вољи вјерске и културне колонијалне политике европских и исламских империјалних тежњи према православним народима Балкана.

Друштво српске словесности је као научно и књижевно друштво основано у Београду 31. маја 1842, после припрема које су отпочеле септембра 1841. године. Оснивачи су били: Јован Стерија Поповић и Атанасије Николић. Први чланови Друштва били су: Димитрије Исаиловић, Стефан Марковић, Јован Стејић, Димитрије Тирол, Сима Милутиновић и Исидор Стојановић. Друштво српске словесности (1841 — 1864) је преименовано у Српско учено друштво (1864—1892), а Српско учено друштво потом у Српску академију наука (од 1886 — 1892). Задатак Друштва био је ширење наука на српском језику и усавршавање српског народног језика. Друштво је покушало да ријеши питање правописа и усвојило је цјеловиту азбуку од 35 слова у систему ћириличних писама, одбацујући решење њемачке славистике (аустрославистике) према Србији које је пласирано преко српских сарадника аустрославистичке канцеларије под псеудонимом националног препорода. Друштво српске словесности је под руководством Стерије Поповића почело да изграђује српску научну терминологију превођењем страних научних термина на српски језик, прихватајући рад на српској научној терминологији као једну од својих главних обавеза. Јован Стерија Поповић је израдио предлоге терминологије за одабране струке. Стерија и већина српских писаца нису сматрали лингвистички лошим прихватање гласовних или обличких особина црквенословенског језика, кад су у питању ријечи којих нема у народном простом говору, јер су и научна словенска терминологија и црквени словенски језик постојали како у словенском свијету тако и у српском књижевном језику.

Међутим, аустрославистичка канцеларија, која је спроводила културну колонијалну политику на Балкану, упутила је у Књажевину Србију своје српске сараднике Вука Караџића и Ђуру Даничића да спријече израду таквог речника. На сједницама Друштва 20. 21. и 27. маја (1845 г.), заједно са још неким члановима Друштва, они су спријечили рад на речнику као штетан за напредак европских културних језичких интеграција – тј. асимилација.

В. Караџић је осујетио разуман и разложан програм Јована Стерије Поповића да се у Друштву српске словесности (као у другим европским академијама) ради на стварању српске научне терминологије, и захтијевао да у основи српског књижевног језика буде језик „простог народа“ што је практично представљало отварање простора за увођење стране научне терминологије и страних ријечи уопште, јер пошто у простом народном говору нема научне терминологије то је значило неопходно увођење стране научне терминологије. У аустрославистичкој реформи српског језика, којом су из српског избациване српске (словенске) ријечи, упоредо је, у интересу сусједне исламске империје са којом је аустроугарска дијелила простор Балкана, спровођена туркофона асимилација српског језика на простору под османском окупацијом и вазалном влашћу, којом је српски језик асимилован у породицу туркофоних језика.

Академик Павле Ивић у својој студији О језику некадашњем и садашњем о том питању и проблему пише: «У Кнежевини Србији развијала се државна управа по европском узору, а нагло је растао и број школа. Тридесете и четрдесете године остале су запамћене као доба оснивања државних установа: „књажеска типографија“ 1831. године, првих пет министарстава 1834. „књажеско-српски театар“ исте године, 1838. Војна академија и тзв. Лицеј са два студијска правца, из којег ће се касније развити Велика школа, а из ове универзитет. За исту се годину везује и проглашење тростепеног судског система, којем се у 1846. прикључио и касациони суд. У годину 1841. пада оснивање Друштва српске словесности, а године 1844. постоји већ и Народни музеј. Међу објављеним књигама, чији је број из године у годину растао, налазе се и серије уџбеника и закона. Сваки од новоуведених појмова морао се именовати. Тај би задатак био релативно једноставан да се остало при славеносрпском језику, који је слободно црпао из руског, што је омогућавало лексичко праћење текућег развитка цивилизације и науке. Осим тога, славеносрпском је стајао на располагању терминолошки фонд црквеног словенског језика, разрађен у области религије и филозофије још у средњем веку према грчком узору, а на подручју администрације у православној цркви, посебно у канцеларији карловачке митрополије. Победом народног језика углавном су отпале те могyћности обогаћивања језика и чак је био жртвован или преправљен знатан део већ стечених термина. Цена демократизације српске културе није била незнатна.«

Знатну цијену демократизацијe српске културе српски народ плаћа до данас, како је академик Павле Ивић увидео у времену званичне југословенске језичке политике, када је било политички опасније критиковати караџићевску културну политику, која је у комунизму установљена као култна, а лик и дјело В. Караџића проглашени за култ комунистичке културне политике. Разградња српског језика је данас вавилонски видљива, од политичког преименовања, преко поједностављивања, до примитивизације опште културе српског језика, који је као такав постао средство разједињења умјесто јединства српског народа. Зато су први представници српске културе, тј. већина водећих личности од почетка 19. вијека до данас, јер су били против караџићевске колонизације српске културе, примитивизације и асимилације српског језика, прогнани од званичне културне политике или политички постављени у идеолошки контекст и историјски континуитет пожељне културне политике.

Пише: Огњен Војводић

Извор: ognjenvojvodic.wordpress.com