Јуџин Гарфилд (1925-2017)

Академик Рајко Игић

Академик Рајко Игићgra

Јуџин Гарфилд (Eugene Garfield) је отац модерног научног информисања. Он је у Филаделфији 1960. године основао Институт за научно информисање (Institute for Scientific Information, ISI), и креирао Current Contents, Science Citation Index (SCI), Social Science Citation Index (SSCI), Arts and Humanities Citation Index (AHCI), Journal Citation Reports (JCR) и Index Chemicus.

ISI је преузет од стране Thomson корпорације, 1992. године да би на крају (од 2016. године) прешао у власништво Clarivate Analytics. Постојање SCI омогућило му је да се израчунава импакт фактор којим се мери важност научних часописа. Помоћу тог фактора је установљено да су Nature и Science водећи часописи у базичним наукама. Међутим, SSCI и AHCI нису могли да препознају главне часописе који су носиоци врхунских истраживања за друштвене и хуманистичке дисциплине. Гарфилд је установио и неколико алгоритама (HITS, PareRank и HistCite).

Јуџин Гарфилд је рођен 1925. године у Њујорку. Докторат из структурне лингвистике је одбранио у 36. години на Универзитету у Пенсилванији. Kао докторанд уочио је да постоји бољи начин тражења библиографских података од процедуре која се користи у Националној библиотеци за медицину (National Library of Medicine). То га је подстакло, а посебно публикација Ваневара Буша (Life Magazine, 1945. године), да осмисли свој индекс цитирања како би се ефикасније шириле научне мисли. Тако данас постоји Web of Science који обухвата SCI, SSCI и AHCI. Мада је по некима тиме дата предност енглеском језику, ипак су његови библиометријски подухвати револуционисали ширење научних информација и олакшали процену вредности научних достигнућа.

Позив из Тузле

Од пре непуне четири деценије био сам у сталној преписци с Јуџином Гарфилдом; све је почело када сам га позвао да буде гост Медицинског факулета у Тузли и одржи предавање на постдипломским студијама. Нажалост, приликом планирања његове посете Совјетскм Савезу моје писмо с позивом закаснило је само два дана – већ је купио авионске карте и сачинио план путовања – па у Тузлу није допутовао. Годинама после тога одужио ми се јер је у часопису „Скрипта медика” (Scripta Medica, Бањалука), који сам тада уређивао, објавио чланак Evalutive measures for resource quality: Beyond the impact factor.[1]

Изводи из коментара чланка Јуџина Гарфилда објављеног у часопису „Скрипта медика” [2]

„… У овом чланку који је Гарфилд презентирао као предавање на састанку Удружења медицинских библиотекара (Мedical Library Association), аутор износи како је дошао на идеју о импакт фактору. Он је први пут тај назив (impact factor) поменуо 1955. године (Science 1955; 122: 108-11).

Kада је 1961. године формиран SCI, та секундарна научна публикација је у поцчетку обухватала 600 часописа и то оне које је покривао Current Contents. Да би проширили број часописа у SCI, било је нужно одабрати најутицајније. Аuthor citation index пребачен у Journal citation index и тако је показано који су часописи често цитирани; они су придодати часописима које је вец́ покривао SCI.

Импакт фактор је специјална мера која показује колико је пута просечан чланак, објављен у неком часопису, цитиран у одређеној години или неком другом временском периоду. Годишњи импакт фактор је однос између броја цитата и броја чланака објављених у датом часопису, а постоји и импакт фактор за часопис. Он се израчунава тако што се број цитата радова из тог часописа подели с бројем радова које је објавио тај часопис у току две претходне године.

Импакт фактор за часописе елиминише грешке које би се десиле код поређења великих и малих часописа, јер када би се посматрао само укупан број цитата часописа, мали или новији часописи били би ниже рангирани. Податке о импакт фактору објављује часопис JCR. Интересантно је да се импакт фактор часописа праћених у периоду од 15 година веома мало мења. Важно је напоменути да писма уредништву, коментаре, вести, in memoriam чланке, интервјуе и сличне чланке не укључује именитељ при израчунавању импакт фактора. Рачун за импакт фактор часописа изгледа овако: А = укупан број цитата у 2009. години чланака из 2007. и 2008. године из неког часописа. B = број чланака који су у том часопису објављени 2007. и 2008. Године. C = А/B = импакт фактор за 2009. годину.

Kључне одреднице импакт фактора нису број аутора или чланака у одређеној области, већ густина цитата и старост цитиране литературе. Величина области доводи до повећања броја тзв. Суперцитираних радова. И док неколико десетина радова који описују нове методе имају енормну цитираност, хиљаде других радова о методама или ревијских чланака нису често цитирани. Објављивање осредњих радова неће неминовно довести до повећања импакта часописа. Примери класичних суперцитираних радова су Лоријев (Lowry) метход за одређивање протеина, који је цитиран у преко 300.000 чланака или ЕМ Southern Blot техника која је цитирана преко 30.000 пута.

Међу 38 милиона чланака који су цитирани у периоду од 1900 до 2005. године, само је 0,5% ч̌ланака цитирано више од 200 пута. Библиотека Матице српске у Новом Саду има листе цитата аутора из Србије, а пре двадесетак година је израдила и листу цитираности аутора из Босне и Херцеговине.

Kатегоризација часописа помоћу JCR коју прави Тhomson Scientic (раније Тhomson ISI), није перфектна, каже др Јуџин Гарфилд. Зато су Пудовкин, он и неки други покушали да групишу часописе објективно. Имајући у виду да се за избор у наставна и научна звања често користи рангирање часописа, треба изразити опрез код апслоутног прихватања тих ранг-листи. Боље је комбиновати тај нови приступ с традиционалним. Уз то, стриктна примена рангирања часописа има за последицу да многи истраживачи у земљама с ниско рангираним научним часописима избегавају да публикују у домаћим часописима, чак и онима који излазе на енглеском језику. То води све већем заостајању часописа у мање развијеним земљама. Да би се то избегло, универзитети дају увећану вредност радовима који се публикују локално.

Биомедицински часописи из бивше Југославије и из новонасталих република имају веома низак импакт фактор (импакт фактор за Српски архив се креће сваке године испод 0,1). Због овог и других разлога уредници неких часописа настоје да објављују главне или све истраживачке радове на енглеском језику и да ц̌асопис буде бесплатно доступан ц̌итаоцима путем интернета како би се утицај публикација проширио.

Неки часописи користе Open Journal Systems или друге електронске системе помоћу којих се шаљу радови, врши комуникација с уредницима, рецензентима и осталима који учествују у припреми и објављивању чланка у часопису, а на крају и са читаоцима. У сваком случају, та настојања малих часописа не воде само подизању квалитета публикација, већ и квалитета истраживања.

Др Станислава Милошевиоћ, Чикаго

„Успаване лепотице”

У време УН блокаде Србије, замолио сам др Јуџина Гарфилда да уреднику научног додатка у „Политици”, Станку Стојиљковићу, да интервју. Он је то, без обзира на срамну одлуку Уједињених нација, радо прихватио. Kасније је Јуџин Гарфилд помоћу свог програма HistCite извршио претрагу цитирања три српска научника (слика 1). Ту је, поред Милутина Миланковића и Ивана Ђаје, укључио моје име.[3]

Слика 1. Цитираност публикација три аутора из Србије од 1916. до марта 2011. године.

Ово претраживање извршио је Јуџин Гарфилд помоћу HistCite програма. Интересантно је да су радови Милана Миланковића од 1928. до 1960. године веома ретко цитирани, а после тога почиње успон броја цитата. Такав тип цитирања, када се запостављена или скоро заборављена истраживања одједном актуелизују, сврстава се у категорију„ успавана лепотица” (Sleeping Beauty). Најпознатији пример за такву успаваност су истраживања Грегора Мендела која је вршио од 1856. до 1863. године; нико му није дуже од тридесет година веровао, јер „математика се не може примењивати у биолошким наукама”.

Слично су поступили и Миланковићеви савременици; ни они нису веровали да виша математика може објаснити климатске промене. За разлику од обрасца цитираности Миланковићевих радова, радови научника (друга два примера) обично се цитирају само неколико година након ниховог објављивања, а касније све ређе јер долазе новија истраживања која потискују завршена и/или застарела.

Ако се образац цитирања врхунских научника упореди с цитирањем врхунских књижевника и филозофа, уочава се да су, у просеку, дела првих цитирана много краће, а остварења других цитирају се дуготрајно, ако не и вечито. Разлог за разлику је што дела научника откривају сазнања о природи и друштву која временом бивају потиснута новијим, а остварења из хуманистичких дисциплина (књижевника и филозофа) откривају другачије одлике човека.

Референце

1. Garfield E. Evaluative measures for resource quality: Beyond the impact factor. Scr Med 2010;41:7-12.

2. Milošević S. Komentar članka. Scr Med 2010;41:12-3.

3. Igić R, urednik. Naučno istraživanje i naučna saopštenja. Banjaluka, Medicinski fakultet, 2017.

НОБЕЛОВЦИ СУ НАЈЦИТИРАНИЈИ

Нобеловци објављују пет пута више радова од просечних аутора, а цитирани су 40 до 50 пута више! Анализу цитираности не треба користити за појединачно упоређивање примењене са листом науком.

Прошлогодишња „Политикина” листа стотину најцитиранијих домаћих научника и даље узнемирава научничке духове. У међувремену су се многи јављали да сазнају када ће бити објављен нови, допуљен списак. Разумљиво је да се с највећом горљивошћу ишчекује како су сврстани академици који оличавају врхунац овдашњег научног стваралаштва.

Но, није мали број оних који су одмах одбацили овакакв начин вредновања научних достигнућа. Зато смо се обратили др Јуџину Гарфилду, оснивачу знаменитог Института за научне информације у Филаделфији и творцу мерења научних резултата помоћу навођења (цитати), да објасни у чему су преимућства и недостаци оваквог вредновања. Чувени изучавалац сциентонтерије се одазвао молби и за читаоце „Политике”, која први пут у нас објављује разговор с њим, одговорио на неколико питања.

Господине Гарфилд, да ли су научни цитати најпоузданије мерило научног доприноса?

Шта ви подразумевате под научним доприносом? Индекс научних цитата (SCI) може се користити за мерење продуктивности научника, имајући у виду шта објављују. Он се, исто тако, може користити за мерење њиховог утицаја (навођење аутора у каснијим чланцима). Увек препоручујемо, кад год је могућно, да се индикатори навођења користе у комбинацији с другим показатељима, чак и са личним мерилима.

Колико их научници у свету прихватају? У мојој земљи се многи опиру оваквом вредновању?

За процењивање научне активности широко се корисити и анализа навођења. Сигуран сам да имам много научника које та анализа узнемирава, алим има много других који су њоме усхићени. Према мојем искуству, подаци SCI, када се правилно користе, могу изузетно да помогну. Када се ти подаци лоше користе, могу бити изузетно опасни. Тако, на пример, пре више година Италијански истраживачки савет једноставно је кориситио SCI да утврди да ли су њихови научници-истраживачи објавили један једини чланак у приоду од десет година. Важно је запазити колико је много научника-политичара било у стању да користи истраживачке фондове, иако у периоду од десет или двадесет година нису објавили ниједан чланак.

У бившем Совјетском Савезу било је много академика у сличном стању. Недавно је Фондација Сорос употребила SCI да утврди који је од њих нешто објавио или био цитиран у неком од међународних часописа. Природно је и могућно да научници лакше објављују радове у својим локалним часописима. Али, чак и тада, колико их њихови земљаци често цитирају? У једној студији француске науке, коју сам објавио пре више година, пронашли смо да су француски научници више цитирали страну литературу него сопствену.

Постоје ли други показатељи који употпуњују слику о успешности неког научника?

Да би се утврдила продуктивност хемичара или биолога, морате користити хемијске или биолошке изводе (апстракте). А за лекаре можете користити „Индекс медикус”. Међутим, можете пропустити чланке који спадају у мултидисциплинарне области. Ниједан од тих индекса неће вам рећи колики је утицај цитираности. Због жалби мањих земаља да SCI, као извор података, није користио све окалне часописе, увек је могуће саставити локални индекс навођења (цитираности).

Нису ли цитатима фаворизовани научници који истражују у најпропулзивнијим дисциплинама?

Ви питате „пропулзивним дисциплинама”? Претпостављам да мислите на области које се брзо развијају. То питање је, како бих рекао, пророчанство које се само испуњава. Према дефиницији, високопропулзивне дисциплине треба да буду често навођене. С друге стране, ако се ваше питање односи на разлике међу дисциплинама, онда је природно да ће их бити. Податке о математичарима не треба упоређивати са подацима о биохемичарима. Утицај се делимично утврђује просечним бројем референци цитираних у просечном чланку. Биохемичари три пута више цитирају чланке него математичари. Уз то, биохемичари цитирају много новије, док математичари често цитирају старије радове.

Обухватају ли цитати монографије, научне скупове, књиге и тако даље?

SCI узима у обзир сваку књигу или монографију која је цитирана у часописима. Поред тога, као извор података за SCI укључено је неколико стотина монографских серија (књига које је написао већи број аутора). Међутим, већина књига које је написао један аутор није узета као извор података за SCI или за SSCI (Индекс цитирања друштвених наука). Прегледи књига широко су обухваћени у SSCI. Да поновим: да би се утврдило да ли је нека књига цитирана, треба користити SCI, SSCI или AHCI (Индекс цитирања хуманистичких наука и уметности).

Може ли се на основу цитирања предвидети да ли ће нко добити Нобелову награду?

Веома сам много писао о коришћењу SCI у циљу предвиђања ко ће добити Нобелову награду. У часопису „Сајентист” пре неколико година објављен је већи број чланака о томе. Опет, одговор зависи од ваше дефиниције антиципације. Поновљене студије су показале да се добитници Нобелове награде налазе међу најцитиранијим ауторима. Нобеловци објављују пет пута више радова од просечног аутора и цитирани су 40 до 50 пута више од просечних аутора. Нашу прву студију о томе начинили смо пре готово 30 година.

Како помирити фундаментална и апликативна истраживања? Ови други кажу да су научници фундаменталци у предности?

Да би се упоредило фундаментално или базично с примењеним истраживањем, анализа цитираности мора се веома брижљиво користити. Студије које су обавили Холанђани, а посебно Корнелус Лепен из Холандске научне фондације, показале су да је помоћу анализе цитираности много теже процењивати технологију, уколико се не узме у обзир литаратура о патентима. С друге стране, шта подразумевате под „примењеним истраживањем”? Хиљаде научних чланака (радови) представљају, у ствари, основу за примењено истраживање и многе маркетиншке организације користе SCI за праћење примене базичних научних радова.

Да поновим: анализу цитираности не треба користити за појединачно упоређивање примењене са листом науком.

Станко Стојиљковић

(ПОЛИТИКА, 19. март 1994)