Данас велики број турцизама припада групи потпуно одомаћених речи, које се не осећају као позајмљенице и за које не постоје потпуни синоними, а само проучавањем њихових етимологија може се утврдити и њихово порекло.

 

У најважнијем и најцитиранијем лексикографском приручнику за турцизме, речнику Турцизми у српскохрватском језику Абдулаха Шкаљића из 1957. године забележено је 8.742 речи турскога порекла. Шестотомни речник Матице српске обухвата укупно око 2.600 речи са турском етимолошком ознаком, док најновији једнотомни Речник српског језика има око 850 речи турскога порекла. На основу овог прегледа стиче се увид у тенденцију губљења турцизама из српског језика. У последњим деценијама статус турцизама се знатно променио, доста лексике се повукло из активне употребе и турцизама је свакако мање него раније, на шта су утицали различити процеси који су укључивали друштвено-економске промене, затим научно-техничке промене, рат, као и стварање нових држава и нових језика након распада СФРЈ. Истраживањем смо утврдили да у савременом српском књижевном језику има око 3.000 турцизама, што указује на то да се до данас задржала у стандардном језику само једна трећина турцизама из Шкаљићевог речника. Више од половине од 3.000 турцизама представља одомаћене и фреквентне турцизме.

Турцизми су део како пасивног, тако и активног фонда савременог српског језика. У пасивни фонд спадају турцизми који више нису у употреби или је њихова употреба ограничена: застареле речи, архаизми (ђемија, ајлук, атлија, дунђер, ока, сербез, терзија, зерзеват, ђумрук), историзми (беглербеглук, бимбаша, кајмакам, дахија, ферман, валија, спахија) и неологизми (чаршијање, зејтињаво, беспараш). У активни фонд улазе бројне лексеме које се свакодневно употребљавају. Данас велики број турцизама припада групи потпуно одомаћених речи, које се не осећају као позајмљенице и за које не постоје потпуни синоними, а само проучавањем њихових етимологија може се утврдити и њихово порекло, на пример: бакар, барут, гајтан, дуван, дугме, јастук, јорган, капак, кичма, креч, кусур, марама, олук, памук, папуча, патлиџан, пекмез, пита, ракија, сирће, скела, таван, тепсија, туршија, чарапа, чекић, чизма, чорба, шећер. Ови одомаћени турцизми, који се активно користе, јављају се и као главна компонента фразеологизама који се такође учестало користе у српском језику, на пример: ударен мокромчарапом (разг. приглуп, затуцан), кум ниједугме (кумство треба ценити, поштовати), каошећер,каоодшећера(врло сладак; веома леп, љубак, пријатан), савити, савијати, повити, повијатикичму(покорити се, покоравати се без отпора), мекан (је) каопамук (врло (је) мекана срца), (у) свакојчорби бити мирођија(мешати се у свашта). Настанак фразеологизма са турцизмом као главном компонентом указује на активни статус тог турцизма у српском језику, јер је за настанак фразеологизма потребно да реч буде општепозната и фреквентна по употреби.

С обзиром на то да су се наведени турцизми изборили за своје место у оквиру основног лексичког фонда и постали његов део, мало је вероватно да им прети ишчезавање из српског језика у долазећим временима, док они који су се повукли из активне употребе остају као сведоци прошлог земана, времена када су даме по крзно ишле код ћурчија, а господа се искључиво сређивала код берберина и када су се јелек, антерија, долама шили код терзија, а накит куповао код кујунџија.          ¶

----------------------------------

Одомаћени турцизми

Некада су на крају одређеног књижевног дела били неопходни глосари, као у делима Ива Андрића, Меше Селимовића, Борисава Станковића, Петра Кочића, Лазе Лазаревића, Јована Радуловића, јер ова лексика није подједнако била заступљена у језичком знању свих читалаца. Међутим, данас у делима савремених српских писаца за глосарима нема потребе, јер писци, како показује наша грађа, углавном користе одомаћене турцизме, односно турцизме који припадају активном лексичком фонду.

Институт за српски језик САНУ

 
Др Марија Ђинђић
 
Извор: Политика