Академик Василије Крестић написао књигу о великохрватским претензијама на Војводину и БиХ; Хрвати не крију сталну жељу да се домогну војвођанске житнице


СПОР Мост на Дунаву између Бачке Паланке и Илока

ДАВНЕ 1895. године Јован Ђорђевић (1826-1900) књижевник, оснивач Српског народног позоришта и аутор текста химне Краљевине Србије “Боже правде”, упозорио је да смо “ми, Срби, чудновати људи”.

- Ми смо пријатељи мира, слоге и братства са целим светом. Наша је девиза “сваком своје”. Ми пуштамо најпре да други узму оно што је заиста њино и оно што желе да буде њино, а нама што остане. Последица те наше грешне индоленције та је да нас грабљиви суседи пљачкају и черупају са свих страна, а ми спокојно и с резигнацијом чекамо да нам они кажу шта је наше.

Ове Ђорђевићеве речи академик Василије Крестић цитира као мото и поуку у својој најновијој књизи “Великохрватске претензије на Војводину и БиХ” у едицији Председништва САНУ, и то на српском и енглеском језику. Ђорђевићев цитат је ту као опомена да проблем територијалне грабежљивости и геоманије није новијег датума, али да је и данас “на снази”.

- Циљеви хрватске политике у последњих 150 година су: Хрватска очишћена од Срба, граница на Дрини и присаједињење делова Војводине - упозорава академик Крестић.

Сви наши политичари који преговарају са Хрватском, упозорава академик, морали би да буду свесни ових чињеница. То је стандардна хрватска политика и она се лако не мења, а самим тим не треба имати илузију ни да ће се српско-хрватски односи, који су и сада на ниском нивоу, лако и брзо унапредити.

Крестић упозорава на велику важност разграничења Србије и Хрватске, те да ли ће по међународном праву граница ићи средином реке или ће бити прихваћене катастарске мапе из времена Аустроугарске.

- Сада се хрватске претензије односе на Шаренградску аду - каже Крестић. - Ако не могу да дођу до целе Бачке, како су раније претендовали многи хрватски политичари, Хрвати у разграничењу са Србијом желе барем да закораче преко Дунава, да им припадну северни делови око Суботице и Сомбора где живе Хрвати и Буњевци. Хрвати не крију жељу да се домогну војвођанске житнице и на том путу користе наивност наших аутономаша.


* УЏБЕНИК Академик Василије Крестић

У вишедеценијском истраживању по архивима Беча, Будимпеште, Прага, Загреба, Новог Сада, Сремских Карловаца и Београда, Крестић је сабрао све историјске факте о великохрватским претензијама.

- Ја сам то у овој књизи рашчинио на саставне делове, богато документовао, понајвише на основу хрватских, али и српских докумената - каже аутор. - И све што сам изнео у овој књизи је научно непорециво, јер чињенице говоре тако убедљиво да искључују сваку расправу. Зато дубоко верујем да би ово требало да буде уџбеник за српске политичаре.

Не могу наши политичари, наглашава овај историчар, да кују планове о добросуседству на основу личних добрих жеља, него да граде политику на основу сурових чињеница, које нас из прошлости упућују на садашњост. Ми више немамо права на геополитичке грешке које смо раније чинили.

Истичући да српска страна, нажалост, до сада није имала прави одговор од стране науке и политике на претензије суседа, угледни саговорник “Новости” подсећа да од мађарске револуције 1848. године па до наших дана стално слушамо оптужбе како смо ми “великосрби”, да тражимо туђе територије, да смо хегемонисти...

На ту тему хрватски аутори написали су неколико књига. Штавише, наводне великосрпске претензије биле су кључни део оптужнице у Хагу. О великохрватским претензијама до сада није писао ниједан српски историчар.

А многа питања из прошлости Срба у Угарској, од Илирског покрета до присаједињења Срема, Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији 1918. године, па ни многа актуелна питања српско-хрватских односа, није могуће разумети без познавања те “хрватске компоненте”. Зато што је Срем, за разлику од Бачке и Баната, који су били у саставу Угарске, од 1860. до 1918. године чинио део тзв. Троједне краљевине Хрватске, Славоније и Далмације.

У својој књизи Крестић указује да почеци великохрватских претензија вазаних за Војводину датирају од мађарске револуције 1848.. године и односе се првенствено на Срем. Мада је у тој области већ тада живело 70 одсто Срба, Хрвати су жестоко били против Српске Војводине и чинили су све да се тој Војводини не би прикључио и Срем. Касније, осим Срема, Хрватима је порастао апетит, па су тражили и делове Бачке, “правдајући” то, од прилике до прилике, историјским или државним правом, а понекад и етничношћу.

Хрватски политичар Еуген Кватерник, са Антом Старчевићем један од оснивача Хрватске странке права 1861. године, написао је да кад Хрвати хоће да се домогну неких делова територије морају да знају да су им Срби највећи непријатељи, али ако се буду придржавали политике ХСП, “онда ће наша застава да се вије од салцбург-тиролских Алпа до Проклетија”.

- Ни доцнији хрватски политичари, укључујући Фрању Туђмана, нису престајали да снују сан о проширењу Хрватске припајањем Срема и Бачке, јер је Војводина богата житница и зато што ту живе Буњевци и Шокци који се већином декларишу као Хрвати - истиче аутор књиге “Великохрватске претензије на Војводину и БиХ”. - Геостратешки циљ, од најранијих дана, преко Туђмана до данас, јесте велика, етнички чиста од Срба и колико је год могуће римокатоличка Хрватска.


* ПАТРОЛИРАЊЕ Чамац хрватске полиције на Дунаву код Апатина / ФОТО: Д. Дозет

Таква тежња о проширењу територије и геостратешког јачања Хрватске није јењавала током 19. века, у хабзбуршкој монархији, и после у оквирима СФРЈ. Барања је већ 1945. године, уз помоћ српских комуниста, 27 година после присаједињења, издвојена из Србије и уцртана у хрватске границе.

Претензије су у дугом историјском периоду биле усмерене и на Босну и Херцеговину. У својој књизи, поред бројних историјских чињеница, академик Крестић помиње и многе географске карте (тлоцрте) који датирају већ од 1862. године и сликовито говоре о хрватским тежњама да припоје БиХ.

О БиХ је увелико размишљао и Туђман. У разговорима са представницима Хрвата из Босне и Херцеговине и са својим најближим сарадницима из Хрватске током рата у време распада Југославије (1991-1999), Туђман је у више наврата тражио начине како да овлада неким деловима Босне и Херцеговине, и да те области у државноправном смислу што тешње повеже са Хрватском.

На састанку са делегацијом Хрватске демократске заједнице БиХ, одржаном у Загребу 27. децембра 1991. Туђман је, између осталог, изјавио: “Према томе, чини ми се да, као што смо искористили овај повијесни тренутак да створимо самосталну Хрватску, међународно признату, тако мислим да је вријеме да искористимо, да окупимо хрватско национално биће у максимално могућим границама.”

Имајући на уму све историјске факте, као и актуелну чињеницу о нарастању национализма у данашњој Хрватској, Крестић је уверен да великохрватских претензија нису лишени ни актуелни хрватски политичари.

ИСТОРИЈСКЕ ЧИЊЕНИЦЕ ВАЖНЕ КАО АЗБУКА

По Крестићу, није случајно председница Колинда Грабар Китаровић у једном говору издвојила Војводину из Србије.

- Не видим, нажалост, да се у том геополитичком погледу у Загребу било шта до данас променило - категоричан је Крестић. - Нека не звучи претенциозно, мислим да би сваки српски политичар који одлучују о нашим односима са Хрватском све ове историјске податке које сам навео у књизи требало да познаје као што познаје азбуку. Није циљ да се напаја злим мислима, него чињеницама које би га упућивале на то како треба водити српску политику у односу на хрватског суседа.

И САНУ ДА СЕ ПИТА О КОСМЕТУ

ОСВРНУВШИ се на питање Косова и Метохије, академик Крестић каже да би и САНУ требало да узме учешће у решавању косметског статуса, али на научном плану, а не да се укључује у оперативну политику.

- Академија је објавила неколико зборника радова о Косову и Метохији и на тај начин даје политичарима елементе који могу да послуже у одбрани српских интереса и припадности Косова и Метохије - каже Крестић, и додаје да је актуелно руководство САНУ, за разлику од претходника, много агилније у одбрани српских интереса и оно ће са научног становишта учинити све што је могуће.

Извор: Вечерње новости