Сажетак: У раду се даје детаљан преглед уништавања манастирских библиотека и српског рукописног наслеђа на Косову и Метохији у периоду од краја XIV до почетка XXI века. Аутор сматра да је током средњег века на овим просторима могло бити око 15 000 рукописа, а данас их је свега 3.

Ови подаци на најбољи могући начин илуструју у каквој је опасности била и остала српска књига на Косову и Метохији. Кључне речи: књига, рукопис, библиотека, Косово и Метохија, уништавање, отуђивање.

Нема никакве дилеме да је књига, и то не обична, профана, већ света књига, најбољи параметар за одређивање српских културних жаришта на Косову и Метохији. Књига на најбољи могући начин сведочи да је тај простор средиште културног и духовног живота у средњовековној Србији, као и у времену турске окупације. На њему су формирани многи скрипторији, написана вредна књижевна остварења и настали значајни преводи. Упркос уништавању и разношењу рукописних књига, остало је доста извора који сведоче какав је био однос српских владара, архијереја и духовни ка према књизи и библиотеци. О томе говоре не само извори о великим мана стирским библиотекама, већ и подаци о библиотекама манастира којима се да нас ни темељи не могу распознати. Посебан однос према светој књизи препо знатљив је и у ставу верујућег човека – писца, наручиоца или писара, да је свака свештена књига вечна и божаствена, а рука која је пише трули и нестаје као прах. Зато се таква књига с посебном пажњом и страхом Божјим преписује и чува.

Манастири на Косову и Метохији су били највећи књижевни центри у којима се писало, преводило и преписивало. У њима су стварали познати писци, као што су: Архиепископ Данило Други, Патријарх Јефрем, Епископ Марко Пећки, Григорије Цамблак, Зограф Лонгин и Патријарх Пајсије. И град Ново Брдо може се сматрати значајним књижевним центром у једном периоду (XV век). У њему су рођени или стварају Димитрије Кантакузин, Владислав Граматик, Константин Михаиловић, можда и доместик Исаија, аутор изгубље не посланице Димитрију Кантакузину. У бројним манастирима се преводе или
преписују најзначанија дела византијске књижевности, а настају и преписи дела српских књижевника који стварају у Светој Гори и у другим центрима. Наведени писци дају велики допринос развоју српске књижевности, а неки од њих учествују у формирању библиотека.

Стварање великих библиотека

Међу најстаријим библиотекама на Косову и Метохији је библиотека Пећке патријаршије, у почетку архиепископска библиотека настала преноше њем седишта Архиепископије из Жиче у Пећ, у време архиепископа Арсенија I, наследника Светога Саве (друга четвртина XIII века).3 Вероватно је и један
део старе архиепископске библиотеке пренет из Жиче у Пећ. За нову библио теку су, свакако, биле потребне и нове књиге. Не само Арсеније, већ и потоњи архиепископи, по чему се нарочито истичу Никодим и Данило Други, стално су обогаћивали фонд Пећке библиотеке. Обојица су познати као велики књигољупци и писци. Сачувано рукописно наслеђе сведочи и о интензитету духовних и књижевних активности на том простору, али и о својеврсној комуникацији са духовно матичним византијским подручјем. Интензивна преводилачка и преписивачка активност имала је за последицу значајан степен рецепције ви зантијске књижевности. Дела најзначајнијих светих отаца била су образац ду ховног образовања и васпитања и свакодневна монашка лектира.

Та дела су била и поетички и идеолошки узор оригиналној српској књижевности средње га века, чији су значајни ствараоци потекли са метохијских простора или су ве ћи део свог живтног и стваралачког века ту провели. Још од времена краља Милутина у Пећи је интензивирано превођење, преписивање и редиговање грчких књига, што се може повезати и са устројством архиепископа Данила Другог који је у Пећи поставио устав да га држе црнци грчкога народа и обил но у њој постави грчке књиге.4 Друга велика библиотека је библиотека манастира Високи Дечани.5 Већ у оснивачкој повељи (1330-1331) ктитор, краљ Стефан Дечански, поред других дарова, прилаже и књиге Дечанској цркви. Из времена првог игумана Арсенија познате су две књиге: Типик (сада у Руској националној библиотеци у Санкт
Петербургу, Ф.п. I, бр. 93), који је исписао многогрешни Доброта између 1331. и 1346. године, и Паренесис св. Јефрема Сирина (Архив САНУ, бр. 67), писан 1337. године. Многе од књига дечанске Библиотеке настале су у Хиландару и писали су их најпознатији хиландарски писари XIV века: Јосиф-Дамјан, Јов и Јован, што говори о живој комуникацији Дечана и Хиландара.

За дечанску рукописну збирку се сматра да процентуално садржи знатно већи број рукописа аскетско-мистичке садржине и од Хиландара.6 Велику бригу о попуни књижног фонда Дечана показала је и кнегиња Милица, која је обновила манастир после Косовске битке, старајући се и о би блиотеци. У XV и XVI веку преписивачка делатност се развија и у пустињи Белаја, изнад Дечана, где раде познати писари тога времена. У веома значајне делатнике треба убројити свакако и дечанског игумана Јевстатија (XVI век) о коме је забележено да је желео да створи комплет (стлп) књига по типику, па је заповедио манастирским писарима да испишу Псалтир саборни, минеје за јануар, фебруар и октобар, четири пролога и један апостол на пергаменту.7

Забе лежио је да су тада времена била тешка, само мало боља од времена првих прогона хришћана, и тада људи призиваху смрт а не живот.8 О истом времену, изузетно тешком за српски народ на Косову и Мето хији, говоре и записи дијака Симона, који је преписивао књиге у Дреници.9 У запису на јеванђељу писаном 1562. године у Овчареву код данашње Србице он каже: “Саписа се ова света и божаствена књига Јеванђеље године 1562, у та љута и несрећна времена, у дане султана Селима, крвника за хришћане.“10 Пет година касније он оставља запис на другој књизи, коју је писао у селу Преказе за Храм Успенија Пресвете Богородице, који сведочи о још тежим приликама: “Писах у дане цара Селима, крвника, блудника, винопије.

Те године је по целој земљи својој скупљао јаничаре (…) и многа друга зла те године у љута и тешка времена, те због тога не могах добро писати. Опростите! Амин!“11 Осим у Пећкој патријаршији и Дечанима, преписивачка делатност је постојала и у другим великим манастирима као што су Грачаница, Бањска, Богородица Хвостанска, Свети Архангели, али и у мањим манастирима и испосницама: Девич, Убожац, Војсиловица, Белаја, Ждрело, Русеница итд. Сачувани записи једног од највећих књигољубаца међу српским архијерејима, патријарха Пајсија, говоре о веома вредним библиотекама манастира Убожац12 и Војсиловица,13 о којима се нарочито бринуо патријарх Пајсије, трудеђи се да им се врате отуђене књиге.14 Читаве библиотеке поседовали су и старци који су сами живели у испосницама. Карактеристичан је пример старца јеромонаха Саве, који се преставио у Сухогрлу. Након његове смрти направљен је својеврстан инвентар књига и других предмета нађених у цркви у којој је служио: “У лето 7105 (1596), индикта 10, месеца новембра 29. дан, понедељник… престави се старац јеромонах Сава, вечна му памет.

Да се зна што се нађе црквених књига: једно јеванђеље, један апостол, два октоиха, два минеја, две литургије, један псалтир, један Златоусти и још: једна књига слова Богородици, два молитвеника, две књижице, девет комада свештених риза, један отачник, и још: један псалтир на кожи…“15 Овај попис сведочи да су бројне књигама биле и библиотеке стараца испосника, али истовремено потврђује одговоран однос према књигама и бригу о њиховом чувању. Један детаљан попис сачуван је и у четворојрванђељу Манастира Светих Арханђела код села Трпезе (близу Витине). Међу књигама које становници села предају попу Недељку на чување су: 4 јеванђеља, 2 рукописна зборника и један штампани, 2 триода, један апостол, служабник, молитвеник, синаксар и псалтир .16 Током векова заувек су нестали и многи аутографи познатих књижевних дела, као и библиотеке самих писаца. Можемо само претпоставити шта је све садржала, на пример, библиотека новобрдског књижевника Димитрија Кантакузина.

У њој су била свакако и најзначајнија дела византијске књижевности, а претпоставља се да је један грчки зборник са Есхиловим и Пиндаровим делима, преписан у Новом Брду 1474. године, такође припадао њему.17 После ових изнетих података, који сведоче о стварању бројних и великих библиотека, поставља се једно сасвим логично питање: колико је на Косову и Метохији могло бити старих рукописних књига? Одговор на ово питање покушали су да дају Димитрије Богдановић и Милан Ивановић. Богдановић је, користећи методологију руских научника, проценио да је на Косову и Метохији било око 7500 рукописних књига.18 Ту процену је дао пре објављивања резултата истраживања Милана Ивановића, који је на овом простору пописао преко 1300 манастира, цркава и црквишта.19 Ако претпоставимо да је у једном храму морало бити бар по 8 литургијских књига, онда се добија број од преко 10 000 књига.

Манастирске библиотеке су имале свакако више књига, а највеће су, као Пећка Патријаршија и Дечани, могле имати и преко хиљаду. У том случају број рукописних књига на Косову и Метохији могао би достићи цифру од око 15 000 књига.20 Шта је сачувано од толиког богатства? На Косову и Метохији се данас налазе само 3 (и словима: три) рукописа и то у једном манастиру у северном делу покрајине. У Београду се чувају рукописи библиотека Пећке патријаршије (113), Дечана (152) и Грачанице (38), што укупно износи 303 рукописа.

Остали су изгорели, пропали, покрадени или нестали заувек. Поменути подаци довољно говоре о размерама уништавања важног сегмента српске културне баштине на Косову и Метохији. Посебну пажњу заслужује страдање храмова, фресака и икона у периоду од девете деценије XIV века до 17. марта 2004. године.

Уништавање књига и библиотека

Историја страдања српске књиге на Косову и Метохији почиње пре Косовске битке, негде 1388. године или нешто раније када су Турци спалили пирг цркве у Грачаници. Један записивач је о томе и оставио потресан запис у Грачаничком минеју: „…света црква беше порушена од триклетих иноплеменика и
књиге пожежене у пиргу и с њима мноштво људи.“21 Као што се види, преписивач на прво место ставља књиге, па тек онда људе, који су, такође, страдали у пиргу. Можемо само претпоставити колико је књига тада изгорело – сигурно на стотине. Сличне невоље ни касније нису биле ретке. Многи рукописи су заувек нестали из Грачанице, а за неке знамо да су завршили у иностраним библиотекама.22 Пут одлива грачаничких рукописа углавном се кретао ка Русији и Бугарској, мада их данас има и у другим земљама.

Највише их је у Гиљфердинговој збирци у Петрограду, као и у Софији, а најцеловитији су они у Букурешту, Загребу и Москви. Захваљујући истраживањима В. Мошина, Х. Кодова, Б. Цонева, Л. Цернић, А. Младеновића и других у прилици смо да бар делимично реконструишемо инострани фонд грачаничке библиотеке. Реч је о 17 књига, међу којима има и одломака. Најстарији и најзначајнији рукописи писани су заповешћу грачаничког епископа Симеона. У Државном историјском музеју у Москви налази се Служабни минеј за октобар писан у Грачаници 1388. године. У Архиву ХАЗУ у Загребу налазе се два пролога-минеја (за септембар-новембар и децембар-август) које је преписивао „грешни Драго“ уз помоћ још неколико писара.23 Сличну слику грачаничком пожару видео је и у Манастиру Бањска један монах који је о страдању књига оставио не мање потресно сведочанство: „…видевши запаљен дом Светог првомученика завишћу бесовском, пожежено књижје, којима се Бог слављаше и свети мољаше…“24

Овај запис се налази у Минеју, који се данас чува у Париској библиотеци (рукопис бр. 22). Као што су гореле грачаничке и бањске књиге у XIV и XV веку, тако су сигурно гореле и књиге других попаљених и порушених манастира. Међу њима највеће библиотеке су имали манастири Богородица Хвостанска код Истока и Свети Арханђели код Призрена. Богородица Хвостанска се налази двадесетак километара североисточно од Пећи. Назива се још Студеница Хвостанска или Мала Студеница. Од 1219. године била је седиште Савине Хвостанске епископије, да би 1381. године прерасла у митрополију. Највероватније је почела да пропада 1690. године. Данас јој се само назиру темељи. Пошто је била седиште епископа и митрополита, сигурно је поседовала значајну библиотеку о којој данас скоро да нема трага. Једино је остао један познији запис на Лествици у коме се каже да су се Цветко и Дабижив из Рудног Брда (код Истока) старали о повезивању два минеја, једног четворојеванђеља, једног пролога, једне литургије и Лествице.25

Сличну судбину су имали и Свети Арханђели, који су порушени током XV и XVI века, што сигурно представља и време пропадања библиотеке овог манастира. Захваљујући свештеничкој породици Поповић из Дворана код Суве Реке, чији је један од потомака највероватније био старешина Светих Арханђела, сачуван је део библиотеке. Он је у тешким временима пренео неке манастирске драгоцености (повеље и књиге) у цркву села Дворане. Захваљујући попу Партенију из исте породице књиге су пренете у манастир Светог Марка Коришког.26 У ближој прошлости најтрагичнију судбину је имала библиотека Манастира Девич, као и сам манастир. Према неким подацима у манастиру је 1872.
године било преко 100 рукописних књига.

Пре тога, 1858. године, у манастирује био руски историчар и конзул у Сарајеву А. Гиљфердинг. Он је ту затекао веома неповерљивог игумана Пајсија, који му нељубазно показује само неке девичке књиге, па је понео доста суморан утисак о Девичу и његовим духовницима: “Почео сам питати игумана о књигама. У почетку ме увјеравао да их у манастиру уопште нема. Али након мог инсистирања и понављања да то не може бити, коначно је признао да постоје некакви рукописи, али ме није хтио пустити тамо гдје се они чувају. Наредио је једном од калуђера да их изнесе.

Донијели су ми три до четири рукописна минеја и, поред тога, неколико црквених руских књига штампаних прије XVII вијека.“27 Међутим, Гиљфердинг је забележио и трагичну судбину овог чувара девичког блага: “Послије три недјеље, тек што сам се вратио у Сарајево, написали су ми да су игумана Пајсија стријељали Албанци, становници оближњег села, сматрајући да им је он, Бог би га знао зашто, учинио нешто криво. Убице су остале некажњене, иако су их тако добро познавали да су ми тада саопштили чак и њихова имена и мјесто пребивања.“28 У време страдања манастира 1915. године књиге су ипак спашене. Наиме, када је српска војска одступала преко Албаније, Аустријанци су те године уз помоћ вучитрнских бегова опљачкали из манастира све што се могло опљачкати, зграде су упропашћене, а неке и до темеља разрушене.

Захваљујући настојањима среског начелника Жеравчића и жандармеријског поднаредника Сретена Радишића књиге су пре повлачења закопане са још неким драгоценостима из српских музеја и тако спашене.29 Девичка збирка између два рата ипак је сведена само на десетак рукописа. Тешко је ући у траг осталим рукописима, осим што се зна да се један налази у Архиву САНУ, један у Библиотеци Патријаршије и један у Народној библиотеци Србије. А оних десетак поменутих рукописа спаљено је априла 1941. године када су мештани Албанци минирали и запалили цркву и конаке. Међу спаљеним рукописима је и један на пергаменту (апостол-јеванђеље) из XIIIXIV века.

Шестог априла 1941. године у Народној библиотеци Србије у Београду, након бомбардовања запаљивим бомбама, изгорело је још 140 косовско-метохијских рукописних књига донетих у Београд из Призрена, Љубижде, Пећи, Кијева, Ораховца, Долца и других места. Пепелу грачаничких, бањских, девичких и рукописних књига других манастира и цркава придружен је јуна 1999. године и пепео једног апостола на пергаменту, који се чувао у Манастиру Света Тројица у Мушутишту, који је тада спаљен и до темеља порушен.

Посебну истраживачку пажњу треба посветити књигама које су отуђене и данас се налазе у многим светским библиотекама. Познато је, на пример, да је Александар Григорович, руски слависта и конзул у Сарајеву, однео 25 рукописа из Пећке патријаршије, а монасима остави признаницу на само шест.
Александар Гиљфердинг је однео рукописе из Гориоча (6), Призрена (2), Дечана (6), Пећи (3) и Грачанице (6) и они се данас налазе у Русији. Други, из различитих косовско-метохијских манастира, налазе се у Москви, Кијеву, Одеси, Прагу, Бечу, Берлину, Ватикану, Паризу, Лондону, Даблину, Софији, Араду, Дрездену, Кракову, Лајпцигу, Минхену, Загребу и Букурешту. Многим косовско-метохијским рукописима се губи сваки траг у ковитлацима историјских догађаја. Постоји, међутим, могућност да ће се неки можда и пронаћи. Пример за то пружају неки рукописи изгубљени током Првог светског рата, а потомо пронађени (призренски препис Душановог законика и Коришки пролог из 1573. године).30
Овим радом смо покушали да илуструјемо историју уништавања и отуђивања српског рукописног наслеђа са Косова и Метохије.

Међу тим рукописима налазила су се и дела најзначајнијих српских средњовековних писаца, као и многобројни преписи Светога Писма, богослужбени текстови и дела византијских светих отаца. Данас би свакако имали далеко комплетнију слику о оригиналној српској књижевности, али и о рецепцији византијске и хришћанске књижевности уопште да није било вишевековног уништавања српског културног наслеђа на Косову и Метохији. Задатак је српске науке да бар попише оно што је сачувано у земљи и иностранству и да резултате тих истраживања презентује јавности. Тиме би бар делимично био одужен дуг бројним прегаоцима, знаним и незнаним, који су оставили неизбрисив траг у културној историји Срба.

DESTRUCTION OF HANDWRITTEN LITERARY LEGACY AND MONASTERY
LIBRARIES IN KOSOVO AND METOHIJA

In this paper, we have attempted to illustrate the history of destruction and estrangement of Serbian handwritten legacy from Kosovo and Metohija. Some of these manuscripts represented the pieces of the most significant Serbian medieval writers, there were also numerous copies of the Scriptures, liturgical texts and works of Byzantine holy fathers. Had it not been for the centuries of destruction of the Serbian cultural heritage in Kosovo and Metohija, today we would certainly have a much more comprehensive idea of original Serbian literature, but also of the reception of Byzantine and Christian literature in general. The task of Serbian science therefore must be to at least list the things preserved in the country and abroad and present the results of such research to the public. This way at least a part of the debt would be paid back to the numerous hard workers, known and anonymous, who have left a shining mark in Serbian cultural history.
*

Напомене

1 Рад на Пројекту бр. 149067А , који финансира Министарство науке и заштите животне средине Републике Србије.
2 Основне смернице за реконструкцију фондова старих српских библиотека дао је Димитрије Богдановић, Стара српска рукописна књига и проблем реконструкције њених фондова, Споменица Библиотеке САНУ, Београд 1974, 37-42.
3 Рукописе ове библиотеке описао је Владимир Мошин, Рукописи Пећке патријаршије, Старине Косова и Метохије, IV-V, Приштина, 1968-71, 5-136.
4 Ђорђе Трифуновић, Стара српска књижевност, основе, Београд 1994, 218.
5 Инвентар ове библиотеке саставила је Мирјана Тодоровић-Шакота, Инвентар рукописних књига Дечанске библиотеке, Саопштење завода за заштиту и научно проучавање споменика културе НР Србије, књ. I, Конзерваторски и истраживачки радови, Београд, 1956, 198-211.
6 И у другим метохијским манастирима могла су се наћи дела византијске књижевности. Из једног записа чувеног новобрдског преписивача, Владислава Граматика, сазнајемо да је за кир Никиту, архиђакона студеничког митрополита Василија, каснијег егзарха Диоклитије Хвостанске, чувени преводилац инок Антоније превео на Светој Гори бисеролико дело и састав златоречивог и језиком и устима, књигу светог Јована Златоустог звану Андријанти.
7 Многе од ових књига нису сачуване о чему сведочи један запис из 1736. године на његовом Минеју: “Бог да те прости и награди твој труд, али од онога што си написао сада се мало налази што би се могло читати.“
8 Стари српски записи и натписи, скупио их и средио Љуб. Стојановић, Београд 1983, II, бр. 2692.
9 О дијаку Симону видети рад: Александар Младеновић, Љубица Штављанин-Ђорђевић, Дијак Симон – писар српских богослужбених књига у другој половини XVI в ка, Археографски прилози, 4, 1982, 101-146.
10 Стари српски записи и натписи, IV, Београд 1986, 6316.
11 Стари српски записи и натписи, IV, 6337.
12 Манастир Убожац (назива се још Рђавац и Мочаре) налази се у селу Горње Мочаре недалеко од Косовске Каменице. Данас су очувани само остаци манастира чији су ктитори били чувени старац Исаија и његови родитељи Георгије и Калина (у монаштву Герасим и Теодора). Сматра се да је манастир подигнут у првој половини XIV века и да је био значајно духовно средиште. У библиотеци Пећке патријаршије сачуване су две књиге из овог манастира. Страдао је највероватније 1690. године у време сеобе Срба.
13 Манастир Војсиловица се налазио на Војсиловачким ливадама и северним падинама Велетина, 3-4 километра источно од манастира Грачанице. Манастир је, по предању, подигла краљица Симонида у XIV веку. Данас су на том месту само последњи остаци манастирских рушевина. У манастиру је постојала библиотека, а од многобројних рукописа сачуван је манастирски Типик (XV век) и Беседе св. Јована Златоустог (XVI век) са записом патријарха Пајсија из Војсиловице: “…а писах ово године 1619, месеца фебруара, 26. у ћелији Војсиловици.“ Оба се рукописа чувају у манастиру Никољцу код Бијелог Поља. Објављени су записи и о преписивању других књига, а на неким рукописима налазе се записи патријарха Пајсија. Види: Патријарх Пајсије, Сабрани списи, приредио Томислав Јовановић, Београд 1993, 119-137.
14 Патријарх Пајсије, наведено дело, 119-137.
15 Стари српски записи и натписи, IV, 6459.
16 Светозар Матић, Опис рукописа Народне библиотеке, Beograd 1952, 6-8, редни број описа 25.
17 Ђорђе Сп. Радојичић, Српске забелешке из 1532-1543. године на грчком рукопису с Пиндаровим и Есхиловим делима, Књижевност XIV, XXIX, 12, Београд, 1959, 934-935.
18 Димитрије Богдановић, Рукописно наслеђе Косова, Зборник округлог стола о научном истраживању Косова, Научни скупови САНУ, књ. XLII, Београд 1988, 73-80.
19 Милан Ивановић, Црквени споменици XIII-XX века, Задужбине Косова, Призрен, Београд 1987, 387-553.
20 О рукописном наслеђу код Срба од 1557. године до средине XVII века драгоцене податке пружа књига Татјане Суботин-Голубовић, Српско рукописно наслеђе од 1557. године до средине XVII века, Београд 1999. Књига садржи и основне податке о рукописном наслеђу на Косову и Метохији у том периоду.
21 Стари српски записи и натписи,I, Београд 1983, 162.
22 Преостале рукописе је описао Владимир Мошин, Рукописи манастира Грачанице, Старине Косова и Метохије, 1, Приштина, 1961, 17-85.
23 Види: Драгиша Бојовић, Национално благо у иностраним збиркама, Приштински магазин, 3, Приштина, 1996. Број отуђених грачаничких рукописа сигурно није дефинитиван. Задатак је српске науке да се сви ти рукописи идентификују и да се уради инвентар, не само грачаничких, већ и других рукописа косовско-метохијске провенијенције који се налазе у многобројним збиркама иностраних библиотека.
24 Стари српски записи и натписи, I, 225.
25 Види: Милан Ивановић,наведено дело, 494.
26 Исто, 431.
27 Александар Гиљфердинг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, Сарајево 1972, 250.
28 Милан Ивановић, наведено дело, 251.
29 Исто, 480.
30 Види: Светлана Мирчов и Борјанка Трајковић, Судбина несталих српских средњовековних рукописа из Народне библиотеке у Београду, Зборник изабраних радова са 5. међународне хиландарске конференције LOVE OF LEARNING AND DEVOTION TO GOD IN ORTHODOX MONASTERIES, Beograd, Columbus 2006, 103-111.

Извор: Србин.инфо