Мој циљ није да добијем титуле. Мој циљ је да подигнем руске људе, да у њима подстакнем осећај поноса за своју земљу, осећај радости што смо Руси... титула ме не занима... моја највећа победа је моја породица. И није победа главна ствар већ срећа...

 

„Никада нисам видео таквог атлету као што је он, који се бије због саме борбе“ - овако се о Фјодору Емелијаненку изразио познати боксер Мајк Тајсон. Емелијаненко, ''Последњи руски цар'', како га зову у борилачким круговима, је заиста парадоксална фигура: четвороструки шампион света у мешовитим борилачким спортовима (ММА) у тешкој категорији - а у разговору је тих и скроман. Дошао је на интервју и поклонио нам кутију чоколадних бомбона из Серафимо-Дивјејевског манастира. Недавно - у лето 2012. године, званично је објавио крај своје спортске каријере. Какву улогу је у тој одлуци одиграла вера? Какву везу у спорту могу имати смирење и шампионска титула? Какво место заузима бес - у рингу и у животу? Шта је заједничко са борилачким вештинама  и причама соловецких мученика? О томе и о много чему другом Фјодор Емелијаненко  је испричао у интервју часопису „Тома“ (Фома).

Фјодор Владимирович Емелијаненко  се родио 1976. године у Луганској области у Украјини. Одрастао је и почео да се бави спортом у граду Стари Оскол, Белгородске области. Проглашен је за четвороструког шампиона света у мешовитим борилачким спортовима (ММА) у тешкој категорији према верзији Pride FC, двоструког према верзији RINGS, троструког према верзији WAMMA, за четвороструког шампиона света и петоструког шампиона Русије у самбоу, а такође је и заслужни мастер спорта у самбоу и мастер спорта међународне класе у џудоу. У периоду од 2003. до 2010. године Емелијаненко  је проглашен је за најбољег борца ММА у тешкој категорији од стране најпопуларнијих спортских медија (ESPN, Sherdog, Full Contact Fighter, MMA Weekly, Nokaut). Ожењен је, васпитава три кћерке.

Када су га питали зашто напушта спорт, признао је да је жени одавно обећао да ће напустити професионални спорт да би се посветио породици јер су му ћерке већ порасле...

У разговору за руску телевизију, на питање да ли се такав јунак нечега у животу боји, одговорио је после дужег размишљања:

- Бојим се да се својим гресима, својим страстима не одаљим од Бога. То је све...

- Који је твој циљ, да освојиш још титула?

- Мој циљ није да добијем титуле. Мој циљ је да подигнем руске људе, да у њима подстакнем осећај поноса за своју земљу, осећај радости што смо Руси... титула ме не занима...

- Како се осећаш када ниси кући, када се бориш негде?

- Када нисам код куће, веома ми недостају дом и породица.

- Шта сматраш својом највећом победом?

- Моја највећа победа је моја породица. И није победа главна ствар већ срећа.

Није јак онај ко може себи много да дозволи (приушти) већ ко може од многог да се одрекне.

 

Потиснути  емоције

—У многим интервјуима говорите да за време борбе не осећате агресију према противнику...

– Мени се чини верујући човек просто не може другачије. И не само онај који се бави борбом. Може се и рекетом ударати лоптица за бадмингтон са таквом озлобљеношћу, као да се иза мреже налази твој лични непријатељ.

—Али, зар не постоји термин „спортски бес“. Он, како се сматра, помаже, покреће?

— Уопште се не слажем са тиме. ''Спортски бес'' је некаква вештачка измишљотина, не размем – о чему се ту ради? Спортско трпљење, побеђивање себе, ширење својих могућности - то да. Када ти се чини да више не можеш и да немаш снаге - тада треба победити себе, потиснути емоције, умор и ипак кренути напред. А злоба - зашто је она потребна? Она само смета. Она нам замагљује разум, човек не може трезвено да процени ситуацију, не може да адекватно реагује. Негде је потребно бити обазрив, а човек ништа не примећује. Јавља се жеља за осветом, јурнути напред да би просто могао јаче да удариш, да поново вратиш изгубљено - али то ништа добро неће донети. По правилу, људи плаћају за то грешкама. Притом, како ја то видим, то се тиче не само спорта, већ уопште односа међу људима.

— Ви сте један од награђенијих савремених спортиста, шампион света у мешовитим борилачким спортовима (ММА). Како се за Вас све то спаја са јеванђељским позивом да будемо последњи, да будемо слуге свима?

—Ако ми је Господ дао да се бавим овим послом, значи, ја морам да га радим како најбоље умем. Ако бих по професији  био варилац, трудио бих се да варим најбоље. У спорту је знак максималног резултата - победа. Она није важна сама по себи, већ је сведочанство тога да си урадио све до краја. Јер нама, православним хришћанима, ће судити према нашим поступцима. Ми морамо да све радимо у Божију славу. А ми не можемо себи да дозволимо да радимо нешто у славу Божију скрштених руку.

— Али зар велике победе не носе у себи и опасност од гордости?

— Носе. И није случајно да  данас чак многи свештеници о великом спорту говоре критично. То је због тога, што за неке спортисте бављење спортом и победе представљају заиста само средство за задовољење својих страсти и амбиција. Наравно саблазан гордости својим успесима вреба сваког човека - и мене у том смислу. Свим силама се трудим да то не дозволим. Постоји само један начин да се са тим боримо: да посвећујемо сваку победу Богу и својој земљи.

Последње време често о томе размишљам и хтео бих да се обратим својим колегама, међу којима се налазе и они, који заиста у спорту не служе својим страстима већ својој земљи. На нас, спортисте, омладина обраћа пажњу. Сећам се када сам био младић: пажљиво сам пратио сва наступања наших шампиона на телевизији. И ни једном нисам чуо да је неко од њих рекао: „Слава Богу“ или да је на било који начин поменуо Бога. Сви они су, по правилу, говорили само о себи, о својим достигнућима и поразима. Сопствено „ја“ је било изнад свега осталог. Мислим да, уколико би бар један од њих једном изјавио: „Захвалан сам Богу за победу“, многа деца, њихови поштоваоци, а међу њима и ја сам, би размислили о томе. Мишљење младих људи би се променило, они би се окренули ка Богу.

- А зар вама не би изгледало чудно да чујете о Богу од спортиста?

- Мислим да не би. Младим људима који се озбиљно баве спортом лакше је да приђу Богу. Јер и у вери и у спорту највећу улогу игра васпитање. У спорту васпитава тренер, и ти мораш да му верујеш. После тога лакше је да поверујеш  свештенику као духовном наставнику. Тренирајући у спортској секцији, људи уче да живе у колективу, поштују једно друго и у најтежим ситуацијама. Треба умети одрицати се од много тога. Када твоји вршњаци трче на улицу не би ли добили све радости живота или сатима седе пред компјутером, ти си на тренингу где из тебе цеде последњи зној. Онда се вучеш кући – а тамо још треба да урадиш домаће задатке. То јест, деца у спортској секцији већ од детињства знају шта значи носити свој малени подвиг.

- У једном интервју сам прочитао ваше савете младим спортистима о томе да чак иако је противник физички јачи,  може се победити „православним духом“. Како то изгледа у пракси?

- Има  борби, када осећаш да је противник боље спремљен, али у било којем надметању постоји и духовна страна... То се не може објаснити речима, нарочито неверујућем човеку. Али по себи тачно знам да када се ослониш на Бога, теби је све једно какав је пред тобом супарник - више или мање развијен, виши или нижи, јачи или слабији. Човек излази са вером да ће победити.

—     Замишљам младе људе који дижу тегове у теретанама, и којима одједном говоре о победи „православним духом“. Зар се код њих неће појавити жеља да вам кажу да сте ''скренули''?

—  Да ја нисам то лично искусио - они би највероватније осетили лаж у мојим речима и показали би ми да сам ''скренуо''. Али ја говорим о ономе што сам знам. Оно што људи не могу да виде, они схватају подсвесно. И уколико човек говори искрено и од срца, онда код људи који га слушају неће бити сумње. Чак и ако им сви детаљи нису до краја јасни - све једно је. Постоји позната фраза: да би постао верујући, понекад је довољно да гледаш у очи другог верника. И овде се ради о томе.

 

Звер и човек

—     У медијима налазимо информацију о томе да сте наступали за Санкт-Перербуршки клуб «Red Devil Fighting Team» - помало необично за православног верника...

$1—     То није сасвим тачно. Ја сам увек наступао за клуб Светог Александра Невског града Старог Осокола Белгородске области. За «Red Devil Fighting Team» ме, не знам зашто, упорно повезују новинари. Очигледно, зато што су ме заиста позивали да за њега наступам, али један од разлога због кога је то било немогуће је и назив. Ми смо много о томе разговарали са руководиоцима клуба, ја сам инсистирао да промене назив. У почетку ме нису разумели, говорили су ми да је публика већ навикла. Али на крају сам успео да убедим своје саговорнике. И сада се клуб у Санкт Петербургу зове исто као и мој родни клуб у Старом Осоколу - Свети Александар Невски. Рекло би се да је то само назив, али у клубу се заиста променила и атмосфера и принципи рада.

—     А зар вас не брине тако радикална промена? Испада да је веома лако узети и направити од клуба посвећеног „црвеном ђаволу“ клуб посвећен православном свецу? Као да се ништа посебно и није променило и да не постоји нека велика разлика међу њима - само сте заменили један за други...

$1—     Ја могу да говорим само за себе: ја не видим ту никакву противуречност. Да, промена је радикална. Али баш се све тако мора и променити у животу, када човек задобија веру: окрећеш се за 180 степени - или си са Христом или ниси. То је управо радикалан избор. Ти раскидаш са својом прошлошћу, уверен да не може другачије. Сећате се речи светог кнеза Владимира о свом крштењу: „Био сам звер, а постао сам човек“? За мене је исто тако. У мом животу до приласка вери све је било далеко од идеалног. Да, родитељи су ме васпитали да стремим ка добру, ка томе да живим по моралним законима, али само васпитање није довољно: човек ипак застрањује... Једанпут се опустио, други, трећи - и све креће низбрдо. Мени лично је да изађем из свега тога помогла посета Серафимо-Дивјејевском манастиру.

—     Шта се тамо десило?

$1—     Учествовао сам у такмичењу у Њижњем Новгороду и позвали су ме на екскурзију у манастир. У току пута смо у аутобусу врло топло разговарали са оцем Андрејем Железњаковим - протођаконом Нижегородске епархије. Он нас ничему није призивао, није агитовао. Просто је причао.

 Посебан утисак на мене је оставила екскурзија по манастиру. Манахиња је причала како су свети подвижници носили своје подвиге у том манастиру. И одједном, у тим причама су житија светих почела да оживљавају за мене. Затим сам целивао мошти оца Серафима и после тога сва питања су нестала. Шта сам осетио? Не знам како да то опишем речима. Просто сам одједном осетио да Бог постоји и да сваку секунду свог живота живим пред Њим.  

—     Ви сте сада завршили спортску каријеру и мора да имате слободног времена. Да ли на њега гледате као на прилику да се дубље удубите у црквени живот.

—     Са овим се не слажем са Вама. Не треба живети тако да си ти сада спортиста, а затим када будеш имао више слободног времена - постаћеш хришћанин. Немогуће је направити такав   „распоред“. Веру у Бога не смемо да одложимо за после, јер то просто није вера. Живот у Христу треба да буде испред свега, а затим иде све остало. Чак ни такво одређивање приоритета није сасвим тачно. Понекад ме питају како успевам да спојим веру и живот. Али њих је немогуће „спајати“, зато што су недељиви. Можемо просто да живимо по вери. Јер ће  према нашој вери и према нашим поступцима судити о томе ко су ти православни хришћани.

 

А ко су судије?

—    Који Вас процеси који се дешавају у Цркви данас радују, а који брину?

—   Знате, за мене такво питање уопште не постоји. Ја просто знам да је наша вера истинита и ја је налазиму Руској Православној Цркви. А ја нисам човек који ће судити некоме, који ће се радовати некаквим „процесима“ или огорчити се због њих. Ја сам део Цркве - онакве, каква она јесте. Уколико неки црквени човек ради нешто, што по  мом мишљењу не би требало, ја треба да се молим за њега. Сада многи осуђују свештенике. Чини ми се да то ни у ком случају не треба радити. О томе је речено у Јеванђељу по Матеју: ''Који прима пророка у име пророчко, плату пророчку примиће; и који прима праведника у име праведничко, плату праведничку примиће'' (Мат, 10:41). А ако човек долази у храм да би показао да је неки отац овакав или онакав - чему све то? То много говори о самим критизерима. Значи да они не гледају у себе, не боре се са својим страстима, већ вежбају како да нађу што више трња у оку другога. Руска Православна Црква смо сви ми, верници. Чудно је када си ти православни хришћанин, а при том гледаш на Цркву „са стране“. Не, ти си и сам део Цркве. И све што се тиче ње, ти примаш на себе.

—    Али зар човек не може да одвоји себе не уопштено од Цркве, а конкретно од свештенства....

$1—    Данас се  у медијима много говори о Свјатјејшем патријарху Кирилу - и добро и лоше. За мене је Патријарх личност о којој се не расправља. Он стоји пред Богом више од свих нас. Људи који осуђују свештенство, по мени, просто заборављају да је све у рукама Божијим, чак није ни у рукама Патријарха. Он се труди да нас усмери у вери. Сви реагују различито. Онај, који неће да се бори са својим гресима - љути се и псује. Али то је нормално. Па ни самог Христа, када је ишао по земљи, далеко нису примили сви...

Искушења и „ искушења “

—     За целу Вашу каријеру имали сте свега четири пораза, од којих су три узастопна. Да ли вера у таквим ситуацијама помаже?

—     Не могу да Вам одговорим: „ Вера помаже када трпиш поразе “. Зар постоје некакве друге ситуације у којој вера не треба да помогне? Тако не бива. Ја не могу да поделим своје поступке на оне који су „са Богом“ и „без Бога“. Ако сам верник, вера је увек са мном.

—     Шта више. Када се вернику догоди некаква несрећа, он може сам себи да каже: „ Све је то воља Божија, мени је то дато, значи да тако и треба да буде “. А неверник гледа и говори: „Све су то глупости и самооправдање. Ништа теби није дато, сам си погрешно урадио то и то и то“...

—     Да, то ми је познато. Ја сам у сличним ситуацијама био много пута. Али уверен сам да треба славити Бога не само за победе, већ и за поразе. За тешке ситуације, за губитке. Свети Јован Златоуст је провео последње године живота у прогонима, али су ипак његове последње речи биле: „Слава Богу за све“. Мене је потресао филм о сужњима Соловецког логора - свети подвижници су тамо трпели такве муке које ми не можемо ни да замислимо али ипак су славили Господа. То није пораз у некаквој борби, већ половина живота, дуге године хладноће, глади и најчешће мученичка смрт. И за све то, они су захваљивали Богу. Тако и ми морамо! Ми се ни почему не разликујемо од тих људи! Само што је нама лакше. Наша „искушења“ су у поређењу са њиховим искушењима ништа. Ја знам и осећам да је Господ присутан у нашем животу не само када је све добро, већ и тада, када је све лоше, тачније, када нам се чини да је све лоше. А у ствари... Сва та такмичења, борбе, победе, порази - све су то ситнице у поређењу са тим да је - Бог са тобом.

—     Ситнице?! Али гледаоцима се чини да је борба сав Ваш живот.

—     То није тачно. Ако би борба за мене представљала сав живот, ја до сада не бих завршио спортску каријеру. Сада добијам јако пуно различитих понуда - све боља од боље. Али, све је то сујета. Постоји само живот у Христу. Постоји породица која је мала Црква, која је много вреднија од спорта. И никаква такмичења не могу да се пореде са тим.

 

Извор: Тома

 

http://www.youtube.com/watch?v=btLwmYi-rSM