Прошле године, јуна месеца, у јунском броју мог „Дневника“, рекох да Константинопољ „пре или касније мора бити наш“. Беше то узаврело и славно време: уздизала се духом и срцем сва Русија, и народ је „добровољно“ ишао да послужи Христу и православљу против неверника, за нашу браћу по вери и крви Словене. Ако сам и назвао тада свој чланак „утопијским разумевањем историје“, ипак сам тврдо веровао у своје речи и не сматрах их утопијом, па и сада сам спреман потврдити их буквално. Ево шта написах тада о Константинопољу: „Да, Златни Рог и Константинопољ – све ће то бити наше… И, прво, десиће се то само по себи, баш зато што је дошло време, и ако није дошло већ сад, онда је време заиста већ блиско, имамо све признаке тога. То је исход јестаствен, то је такорећи реч саме природе. Ако се није десило раније, онда је то управо зато, што још није сазрело време“.

 

Онда сам разјаснио своју мисао: због чега није сазрело време, па и није могло раније сазрети. Ако би Петру Великом (писах ја) и дошла тада мисао… да уместо оснивања Петербурга освоји Константинопољ то, чини ми се, он би, после неког размишљања, оставио ту мисао истог часа, чак и ако би имао толико снаге да сломи султана, управо зато што ствар тада није била својевремена, и могла је чак донети погибељ Русији.

Јер, када у чухонском[1] Петербургу не избегосмо утицаје суседних Немаца, макар и бившим корисним, али парализујућим руски развој пре него што се ујаснио његов прави пут, то како би у Константинопољу, огромном и својеобразном, с остацима моћне и древне цивилизације, могли избећи утицаје Грка, људи несравњиво тананијих од грубих Немаца, људи што имају несравњиво више заједничких додирних тачака с нама од савршено несличних нам Немаца, људи многобројних и велможних, који би истог часа окружили трон и пре Руса постали и учени и образовани, који би и самог Петра очарали с његове слабе стране већ само својим знањем и умећем у морепловству, а не само његове најближе последнике. Једном речју, они би овладали Русијом политички, они би је одвукли одмах на какав нови азијатски пут, на какву нову затвореност и, дабоме, то тадашња Русија изнела не би. Њена руска сила и њена националност биле би заустављене у свом ходу. Моћни Великорус остао би далеко на своме мрачном, снежном северу, служећи тек као материјал за обновљени Цариград и, можда, најзад уопште не би држао нужним ићи за њим. Југ пак Русије сав би потпао под захват Грка. Чак би се, можда, десио распад самог православља на два света: на обновљени цариградски и стари руски… Једном речју, ствар је у највишем степену била несвојеверемена. Сад је сасвим другачије.

Сада (писах ја), сада би Русија већ могла завладати Константинопољем и не преносећи у њега своју престоницу, што онда, под Петром, па чак и дуго после њега, не би могло да се мимоиђе. Сад би Цариград могао бити наш и не као престоница Русије, но (додавао сам) ни као престоница свесловенства, како маштају неки: свесловенство ће се без Русије тамо истрошити у борби са Грцима чак и ако би могло да из својих делова састави једну целину. Да наследе Константинопољ сáми Грци сад је већ сасвим немогућно: не може им се дати тако важна тачка земног шара, сувише би им била преко губера.

Но, у име чега, у име каквог наравственог права би Русија могла тражити Константинопољ? С ослонцем на какве више циљеве би то могла захтевати од Европе?

Е, па управо (писах ја) – као предводница православља, као покровитељка и заштитница његова – улога, предодређена јој још од Ивана III, који је као њен знак поставио и цариградског двоглавог орла изнад древног грба Русије, али оспољена, већ несумњиво, тек после Петра Великог, када је Русија спознала у себи снагу да испуни своје назначење, а чињенично већ и постала стварна и једина покровитељка и православља и народа што га исповедају. Ето, тај разлог, то право на древни Цариград било би разумљиво и неувредљиво чак и за најљубоморније на своју независност Словене, па чак и сáме Грке. Самим тим оспољила би се и садашња таштина тих политичких односа, који у Русији неминовно морају наступити према свим осталим православним народностима – Словенима или Грцима, свеједно; она је покровитељица њихова, чак , можда, и предводитељица, али не и владичица; њихова мати, а не господарица. Ако би кадгод чак и била господарица, онда тек по њиховој сопственој обзнани, са очувањем свега онога чиме би они сáми определили независност и личност своју.

Сва та размишљања сама по себи представио сам у прошлогодишњем, јунском чланку, никако не као подложна тренутном остварењу, него само као обавезна да се несумњиво остваре када за то дође историјско време и испуне се рокови, чију блискост и удаљеност, ако и није могуће предсказати, а оно је ипак могућно предосећати. Од тада прође девет месеци. Тих девет месеци, ја мислим, немамо се рашта присећати: свима нам је познато то заносно раздобље, испочетка препуно надања, а потом чудно и немирно незакључено ничим, тако да сâм Бог зна (мислим да је само тако могуће изразити се) чиме ће се оно разрешити: хоћемо ли исући мач, или ће се ствар још једном с неком нагодбом развући на дуже време. Но, шта год се догодило, некако ми се баш сад прохтело да искажем неколико допунских, појашњавајућих речи уз моја јунска маштања о судбини Цариграда. Шта год се сада тамо десило – да ли мир, да ли нови уступци од стране Русије, али пре или касније Цариград мора бити наш – ето шта сам хтео управо сада опет потврдити, али већ са неке нове тачке гледишта.

Да, он мора бити наш, не само с тачке гледишта знаменитог пристаништа, мореуза, „средишта света“, „пупка Земље“, не с тачке гледишта давно спознате неопходности да тако огромни великан као Русија изађе најзад из своје закључане собе, у којој је он већ дорастао до таванице, у простор, да удахне слободни ваздух морā и океанā. Хоћу да изнесем само једно размишљање, такође од највеће важности, по коме Константинопољ не може мимоићи Русију. То размишљање ја зато истичем испред других, што, како ми се чини, такву тачку гледишта сада нико не узима у обзир или је, у најмању руку, одавно заборављено да се узима у обзир, а она је, по свој прилици, једна од најважнијих.

II РУСКИ НАРОД ЈЕ ИСУВИШЕ ДОРАСТАО ДО ЗДРАВОГ РАЗУМЕВАЊА ИСТОЧНОГ ПИТАЊА СА СВОЈЕ ТАЧКЕ ГЛЕДИШТА

Иако је прегрубо рећи, но четворовековни јарам Турака на Истоку с једне стране бејаше чак и користан тамошњем хришћанству и православљу – одрично свакако, но ипак је доприносило његовом јачању и, што је главно, његовом уједињењу, његовом јединству, баш онако како је двовековна татарштина доприносила некада и јачању Цркве у нас, у Русији. Притиснуто и изнурено хришћанско становништво Истока видело је у Христу и вери у њега једину своју утеху, а у Цркви – једини и последњи остатак своје националне личности и самосвојности. То је била последња, једина нада, последња даска преостала од разбијеног брода; јер, Црква ипак чуваше тај живаљ као народност, а вера у Христа спречавала их је, то јест, бар део њих, да се слије с победником у једно, заборавивши свој род и своју пређашњу историју. Све то су осећали и добро разумевали сами угњетени народи, и тесније се сједињавали око крста. Са друге стране, од самог покоравања Константинопоља сав огромни хришћански Исток невољно и одједном је окренуо свој молећиви поглед на далеку Русију, тек изашлу онда из свог татарског ропства, као слутећи у њој будућу њену моћ и своје будуће свеуједињујуће средиште, себи на спасење. Русија је одмах и без колебања примила знамење Истока и поставила цариградског двоглавог орла више свог старог грба, и тиме као да је пред целим православљем преузела обавезу: да чува њега и све народе што га исповедају од коначне гибељи. У исто време и сав руски народ савршено је потврдио ново назначење Русије и свог цара у гредућој будућности читавог Источног света. Од тада је главни, омиљени назив свога цара народ чврсто и истрајно поставио, и до дан-данас га види у речи „православни“, „цар православни“. Назвавши тако свог цара, он као да је у том наименовању признао и његово назначење – назначење чувара, сјединитеља, а када загрми заповед Божја – ослободитеља православља и читавог хришћанства које га исповеда од муслиманског варварства и западног јеретиштва. Пре два века, а нарочито почев од Петра Великог, веровања и надежде народа Истока почеше да се збивају на делу: мач Русије већ неколико пута севаше у његову заштиту. Само по себи се разуме да и народи Истока нису могли да не виде у цару Русије не само ослободитеља, него и свог будућег цара. Но, за ова два века појавила се и у њих европска просвета, европски утицај. Виши, просвећени део народа, интелигенција његова, како у нас, тако и на Истоку, мало по мало постала је равнодушнија према идеји православља, почела је чак одрицати да је у тој идеји закључена обнова и васкрсење у нови, величанствени живот, како за Исток, тако и за Русију. У Русији, на пример, у огромном делу њеног образованог слоја, престадоше, чак и као да се одучише видети у тој идеји главно назначење Русије, завет за будућност и животну снагу њену; супротно томе, стали су све то налазити у новим појавама. У Цркви су, по-западњачки, многи почели видети тек мртвени формализам, особност, обредност, а од краја прошлог века чак и предрасуду и лицемерје; на дух, на идеју, на живу силу беше заборављено. Појавише се економске идеје западног карактера, појавише се нова политичка учења, појавила се нова наравственост што је тежила да поправи пређашњу и постане виша од ње. Појавила се, најзад, наука, која није могла да не унесе безверје у пређашње идеје… У народима пак Истока почеше се будити, поред тога и углавном, идеје националне: јавила се одједном бојазан, ослобађајући се турског ига да се не потпадне под иго Русије. Али зато у простом, многомилионском народу нашем и у царевима његовим идеја ослобађања Истока и Цркве Христове није никад умирала. Покрет што је захватио народ руски прошлог лета доказао је како народ није заборавио ништа од својих старих надā и веровања, па је чак и удивило огроман део наше интелигенције дотле да она управо није поверовала том покрету, поставила се према њему скептички и подсмешљиво, стала све убеђивати, а себе пре свих, да је тај покрет измишљен и кривотворен од рђавих људи што жуде за напредовањем до бољег положаја. У самој ствари, ко би могао у наше доба, у нашој интелигенцији, осим невеликог њеног дела што се издвојио из општег хора, допустити да је народ наш у стању свесно разумевати своје политичко, друштвено и наравствено назначење? Како би могли допустити да би та груба, црна маса, недавно још кметска, а сада опијена вотком, знала и била уверена да је њено назначење – служење Христу, а цара њеног – чување Христове вере и ослобађање православља? „Нека је та маса свагда називала себе не другачије него христјанством (крестјанством), али она ипак нема појма о религији, ни о Христу чак, она најобичније молитве не зна“. Ето шта обично говоре о народу нашем. Ко то говори? Ви мислите, немачки пастор што је придобио у нас штунду[2], или намерник-Европљанин, дописник политичког листа, или какав од виших Јевреја, од оних што не верују у Бога и којих се сада у нас много расплодило, или, најзад, неки од оних Руса што се населише преко границе, те Русију и народ њен замишљају само у лику пијане бабе са боцом у руци? О не, тако мисли огроман део нашег руског и најбољег друштва; а и не подозревају они да, макар народ наш и не знао молитве, но срж хришћанства, но истина и дух његов учврстили су се у њему као, може бити, ни у једном народу на овом свету, без обзира чак и на пороке његове. Уосталом, атеиста или равнодушни у стварима вере руски европејац и не разуме веру другачије него у виду формалистике и лицемерја. У народу, пак, они не виде ништа налик лицемерју, те због тога и закључују да он у вери ништа не разбира, моли се, кад му треба, дасци, а у бити је равнодушан, а дух његов убит формалистиком. Духа хришћанског у њему они уопште нису приметили, можда још и зато што су сáми тај дух изгубили, па и не знају где се он находи, откуда извире. Тај „развратни“ и мрачни народ наш ипак воли смиреног и јуродивог; у свим предањима и причама својим он чува веру да ће онај слаби и унижени, неправедно и непотребно Христа ради трпећи, бити узнесен изнад знатних и силних кад се разлегне суд и заповед Божја. Народ наш такође воли приповедати свеславно и величанствено житије свога великог, целомудреног и смиреног хришћанског јунака Иље Муромца, подвижника за правду, ослободиоца бедних и слабих, смиреног и скромног, верног и срцем чистог. И имајући, штујући и волећи таквог јунака – зар народ наш да не верује и у торжаство унижених сада народа и браће наше на Истоку? Народ наш чува памћење на своје велике отшелнике и подвижнике, воли приповедати приче о великим хришћанским мученицима својој деци. Те приче он зна и напамет, и ја сам их сâм од народа први пут и чуо, испричане с топлином и дубоким поштовањем, тако да су ми остале на срцу. Осим тога, народ сваке године и сâм издваја из себе велике покајнике „Власе“[3] што иду с умиљењем, раздавши читаво имање своје, на смирени и велики подвиг правде, рада и сиромаштва… Но, уосталом, о народу руском – потом; једном ће он постићи то да и њега почну разумевати и, у најмању руку, узимају у обзир. Схватиће да и он нешто значи. Схватиће, најзад, и ту важну околност да ниједном још у великим или макар малчице важнијим тренуцима историје руске без њега није пролазило, да је Русија народна, да Русија није Аустрија, да се у сваком значајном тренутку нашег историјског живота ствар увек решавала народним духом и гледиштем, царевима народа у највишем јединству с њим. Та изузетно важна историјска околност обично код нас пролази скоро без пажње наше интелигенције, и сете је се увек некако изненада, кад груне историјски час… Но ја се занесох, почео сам о Константинопољу…

III НАЈПРИКЛАДНИЈЕ МИСЛИ У ДАНАШЊЕ ДОБА

Источна Црква, њени предстојатељи, Васељенски патријарх читава та четири века подјармљености њихове Цркве, беху живели с Русијом и међу собом мирно – по питању вере, то јест: великих раздора, јереси, раскола није било, никоме није било до тога. Али ето, у садашњем веку, а посебно у последњих двадесет година, после великог Источног рата, као да је код њих повукло на трулежни задах распадајућег леша: предосећање смрти и распадања „болесног човека“ и погибије његовог царства постало је осећање главно и насушно. О, наравно, коначно их ослободити може ипак само Русија, она иста Русија која и сада, и у датом тренутку свеопштих разговора о Истоку, ипак једина говори за њих у Европи, док би свим осталим народима и царствима просвећеног европског света, дабоме, било драго кад свих њих, тих угњетених народа Истока, уопште на свету не би ни било. Али авај, ако готово сва интелигенција источне раје и зове Русију у помоћ, ипак је се боји, може бити, исто толико, колико и Турака: „Макар нас Русија и ослободила од Турака, опет ће нас прогутати као и „болесник“, и неће дати нашим народностима да се развију“ – ето њихове сталне мисли, која трује све њихове наде! А поврх тога у њих се сада разбуктавају и међусобна национална супарништва; она су започела тек што им је синуо први зрак образованости. Тако је недавна грчко-бугарска црквена распра код њих, под видом црквене била, наравно, само национална, и за будућност као неко пророчанство. Васељенски патријарх, кудећи оглушавање Бугара и одлучујући њих и егзарха којег су самовољно изабрали од Цркве, предочавао је да се у стварима вере не смеју жртвовати црквени устави и послушање црквено зарад „новог и пагубног принципа националности“. Међутим, сâм он, будући Грком и произносећи то одлучење Бугарима, без сумње је служио том истом принципу националности, но само у корист Грка против Словена. Једном речју, може се чак и с вероватношћу предсказати да, умре ли „болесник“, у њих ће истог часа започети међусобне пометње и распре, за прву прилику баш црквеног карактера, који ће нанети несумњиву штету чак и самој Русији; нанеће је чак и случају ако би се она потпуно одстранила или околностима била одстрањена од учешћа у решавању Источног питања. Штавише, ти раздори ће се, можда, испоставити за Русију још и тежим уколико она себе одстрани од делатног и првенственог учешћа у будућности Истока. И ту одједном вичу (не само у Европи, него и у нас многи виши политички умови) како, збуде ли се да Турци умру као држава, то се Константинопољ мора обновити не другачије, но као град „међународни“, то јест нагодбени, заједнички, слободни, да не би око њега било спорова. Погрешнија мисао није се могла смислити.

На првом месту већ само због тога што тако велелепној тачци земног шара једноставно неће дати да постане међународном, то јест ничијом; неизоставно и одмах ће се појавити макар Енглези са својом флотом, као пријатељи, и то да би чували и пазили ту исту „међународност“, а у суштини – да би овладали Константинопољем у своју корист. А где се они угнезде, отуд их је тешко истиснути, цепљив је то народ. И не само то: Грци, Словени и муслимани Цариграда сáми ће их позвати, ухватиће се за њих обема рукама, и неће их пустити од себе, а разлог томе је та иста Русија: „Заштитиће нас, ко веле, они од Русије, наше ослободитељице“. И хајде кад они не би видели и не би схватали шта су за њих ти Енглези, па уопште и читава Европа. О, и сад они боље од свих знају да Енглезе (па и никога у Европи осим Русије) за њихову срећу, односно срећу све хришћанске раје, ни најмање бриге није. Сва та раја одлично зна да, ако би могуће било поновити бугарске летошње ужасе (а то је, чини се, врло могуће) некако нечујно и криомице, то би у Европи Енглези први пожелели барем десетоструко понављање тих убистава – и то не због крвожедности, никако не: тамо су народи хумани и просвећени – већ зато што би таква убиства, поновљена десет пута, истребила коначно рају, тако да на Балканском полуострву више не би ко имао подизати устанке против Турака – а баш у томе и јесте сва главна суштина: остали би само љупки Турци, а турске хартије одједном би скочиле на европским берзама, док би Русији „са њеним частољубљем и освајачким плановима“ припало да се покупи, те отчергари лепо кући, јер не би имала кога да штити. Раја исувише добро зна да једино таква осећања и може очекивати сада од Европе. Но, сасвим друга ствар би се за трен десила на свету ако би како год, сâм од себе или од мача Русије, „болесник“ најзад преминуо. Зачас би сва Европа успламтела најнежнијом љубављу према обновљеним народима, и зачас би се бацила да их „спасава од Русије“. Треба мислити како ће идеју о „међународности“ Европа прва и унети у њихово ново устројство. Европа ће схватити да ће се над лешом „болесника“ одмах распалити смута, распра и супарништво, а то јој иде на руку: изговор за уплитање и, што је главно – изговор да се подбоду против Русије, која им свакако неће хтети дозволити свађу око наслеђа „болесника“. И нема те клевете коју против нас Европа неће употребити. „Због Руса ми вам против Турака и нисмо помагали“ – казаће им тада Енглези. Авај, народи Истока то и сада схватају одлично и знају да „Енглеска никада неће узети учешћа у њиховом ослобађању и никада за то неће дати своју сагласност, уколико би се она сматрала потребном, зато што она те хришћане мрзи због њихове духовне везе с Русијом. Енглеској треба да нас источни хришћани омрзну свом снагом те мржње, коју она сама гаји према нама…“ (Московске ведомости, бр. 63). Ето шта знају и за сада држе у себи ти народи, и ето шта су они сад већ, дабоме, ставили на будући рачун Русије. А ми мислимо да нас они обожавају.

У међународном граду, мимо енглеских покровитеља, газде ће ипак бити Грци – исконске газде града. Ваља мислити да ће Грци на Словене гледати с још већим презрењем неголи Немци. Но, како ће Словени за Грке бити и страшни, то ће презрење сменити озлојеђеност. Војевати међусобно, објављивати једни другима рат они, наравно, неће моћи, због тога што им покровитељи толико ипак неће допустити, барем не у озбиљном смислу. Е, управо због немогућности отворене и нескривене туче код њих ће и започети свакојаке друге распре, а пре свега ће попримити карактер црквених раздора. С тим ће и започети, због тога што им је то подручније од свега; баш на то сам и хтео указати.

Говорим тако зато што је програм већ био дат: Бугари и Константинопољ. С те тачке Грци су јаки, и они то схватају. А заправо ничег страшнијег у будућности не може бити за читав Исток, а уједно и Русију, од још једне такве црквене распре која је, авај, тако могућна, одстрани ли се макар на трен Русија са својим покровитељством и строгим надзором над њима. Нека је ово све тек будућност, па чак и само нагађање, но неопростиво би било то испустити из вида, макар и као нагађање. И доиста, зар ћемо и ми желети продужење владавине Турака и здравље „болеснику“? Зар ћемо и ми дотле доћи? Зар није јасно да, умре ли тај „болесник“ и, што је главно, одстрани ли се Русија макар упола од коначног и првенственог утицања на судбину Истока, учини ли она тај уступак Европи – више је него вероватно да ће се на Балканском полуострву пољуљати црквено јединство толиких векова а, може бити, и још даље на Истоку. Чак се и овако може рећи: било тих раздора или не, али умре ли „болесник“, онда је веома вероватно да ствар, можда, у сваком случају не прође без великог црквеног сабора зарад сређивања ствари у изнова препорођеној Цркви. Због чега то не предвидети зараније? За ова четири века прогонā и угњетавања, предстојатељи источне Цркве свагда се држаху савета Русије; али, ослободе ли се они сутра од турског јарма, и окаже ли им уз то покровитељство Европа – они ће се истог часа поставити у другачијим односима према Русији. Предстојатељи источне Цркве, то јест, најпре Грци, само што би Русија стала на страну Словена, сместа би, можда, пожелели да изјаве како им њени савети више уопште нису потребни. Баш зато ће пожурити да изјаве, што су четири века у њу гледали молбено склопљених руку. А Русији ће бити теже готово но свима. Ти исти Бугари ће одмах завикати како се у Константинопољу зацарио нови, источни папа, и – ко зна, можда и буду у праву. Константинопољ заиста може послужити, макар привремено, као подножје новог папе. Тада ће за Русију стати уз Грке значити – изгубити Словене, а стати уз Словене у тој будућој и тако вероватној распри међу њима значи – навући можда и на себе пренепријатне и преозбиљне црквене бриге. Јасно је да све то може бити избегнуто само благовременом чврстином Русије у Источном питању, те истрајним, сталним следовањем оних истих предања наше древне, вековне руске политике. Никаквој Европи нисмо дужни уступати ништа у тој ствари ни због каквих обзира, зато што ствар ова јесте наш живот и наша смрт. Константинопољ мора бити наш пре или касније, макар управо зарад избегавања тешких и непријатних црквених раздора, који се тако лако могу обновити међу младим и неиживљеним народима Истока, чему је пример већ био спор Бугара и Васељенског патријарха, веома лоше окончан. Кад једном завладамо Константинопољем, ништа од тога се не може десити. Народи Запада, што тако љубоморно прате сваки корак Русије, још не знају и не слуте у датом тренутку све те нове, још занесењачке, али врло могуће будуће комбинације. Ако би их сада и сазнали, онда их не би разумели и не би им придали особите важности. Али зато ће врло разумети и придати важности потом, кад буде већ касно. Руски народ, разумевајући Источно питање искључиво у ослобођењу читавог православног хришћанства и у јединству Цркве у великој будућности, ако види, напротив, нове несугласице и нови раздор – биће исувише потресен и на њему ће се, и на читавом битку његовом, може бити, дубоко одазвати сваки нови исход ствари, нарочито ако она добије преимућствено црквени карактер. Само због тога ми низашта и никако не можемо остављати или ослабљивати степен нашег вековног учествовања у том великом питању. Не само једна велелепна лука, не само један пут у мора и океане везују Русију тако тесно са будућим решавањем судбоносног питања, па чак ни обједињавање и препород Словена… Задатак наш је дубљи, неизмерно дубљи. Ми, Русија, заиста смо неопходни и неминовни и за читаво источно хришћанство, и за целу судбину будућег православља на Земљи, за јединство његово. Тако су то увек схватали наш народ и господари његови… Једном речју, то страшно Источно питање – то је малтене читава наша судбина у будућности. У њему као да се састоје сви наши задаци и, што је главно, наш једини излаз у пуноћу историје. У њему је и наш коначни судар с Европом, и коначно јединство с њом, али већ на новим, моћним, плодотворним начелима. О, кад би Европа сад разумела сву ту судбинску, животну важност за нас сáме у решавању тог питања! Једном речју, чиме год се завршили садашњи, толико неопходни, може бити, дипломатски споразуми и преговори у Европи, но, пре или касније, али Константинопољ мора бити наш, па макар тек у будућем столећу! То нама, Русима, треба увек да буде пред очима, свима и без одступања. Ето шта сам желео да изнесем, посебно у садашњем европском тренутку…

Превео Драган Буковички

 

Извор: Словен