Дуго сам се, као и многи, трудио да покушам да предвидим каква ће да буде судбина толиког броја људи који путују у непознато, а онда се, ненадано, вратило сећање на крај лета 1991.

 

Био сам избеглица. Хтео сам да побегнем од тог имена, обележја, новог идентитета. Чинио сам све да нови простор учиним својим и да људи око мене забораве да нисам одрастао далеко од њих. Чудили су се брзој промени мог говора. Отац се изненадио да само после неколико месеци говорим ивањичким акцентом боље од њега, иако је он у том крају рођен.

Касније сам кроз образовање увидео да су сеобе и миграције уткани у наша бића колико и само наше постојање. Неодвојив су део човековог развоја, настанка света. Уколико бисмо само мало завирили у своје порекло, схватили бисмо да је свет прекривен путевима и да су они наша стална отаџбина.

У вече једног од последњих дана августа 1991. чекао сам стрпљиво да се заврши игра нас неколицине дечака, који смо један по један одлазили кући на позиве својих мајки, што због вечере која ће се охладити, што због мрака који је тих дана већ брже падао. Знао сам да ћу већ сутра да будем далеко и желео сам добро да упамтим њихова лица. Нисам смео да им кажем. Тако сам обећао родитељима. Снажан предосећај да последњу двојицу која су одјурила видим и последњи пут натерао ме је да дубоко у себи забележим њихов одлазак. Тако обичан дан. Још увек траје у сећању.

Јутро је донело преокрет у погледу на свет, јер је нешто морало да буде учињено. Био сам одлучан у томе да без суза напустим, тада ми се чинило, сопствено биће. Ни данас не знам да ли је то у ствари био тренутак када сам престао да будем дечак или сам то заувек остао. Потрудио сам се да покажем родитељима да ћу тугу да показујем само у тишини, где ме нико неће видети. Ипак, видели су ме... касније... много пута. Лоше сам се скривао.

Магла нас је испратила из Загреба, густа попут облака који је заштитнички решио да чува све прошле године за нама.

Питао ме је неко ових дана шта мислим о мигрантима. Дуго сам се, као и многи, трудио да разумем та дешавања у оквиру дневне политике, да покушам да предвидим каква ће да буде судбина толиког броја људи који путују у непознато, а онда се, ненадано, вратило сећање на крај тог лета.

Сетио сам се и првог поздрава у новој школи, у учионици. Мој нови пријатељ Милутин. Чувам тај тренутак да га, кад год се сретнемо у Ивањици, подсетим колико је велики човек био са својих дванаест година. Снажан стисак руке и радост што је први. Скочио је из прве клупе. Сваки трен тог дана сам запамтио. Придружили су му се и остали. Колико сам захвалан свима на осмесима и подршци никада неће знати.

Сведоци смо великог померања једног народа, ових дана. Наше разумевање оваквих демографских потреса морало би да буде зрело, јер смо део народа који је пре само неколико стотина година, крајем 17. века, од аустријског цара затражио да насели његову земљу и срећом добио дозволу да насели простор све до Будима. Сматра се да је око 200.000 људи, односно 40 хиљада српских породица, напустило своје домове и кренуло ка северу. Срби су црквену и школску аутономију скупо плаћали служењем у аустријској војсци, али су своју слободу добили.

Обележили смо овог лета и сећање на највећи егзодус једног народа у модерној историји Европе. Гледали смо 1995. како старци и жене у колони трактора, којима су управљале и дечје руке, беже ка Србији, док их авиони надлећу и гађају, без обзира на њихов трагичан, страшан пут.

Ми зато данас немамо право да не пружамо руку онима који су оставили све. Један осмех може да буде довољан. У игри великих, ми то добро знамо, жртве су увек мали и недужни. И док Европа, својим велики делом, након толико векова, у којима је ширила своју културу до најудаљенијих континената, сада ћути и затвара границе пред туђом културом, присећам се једне лекције из историје у којој су се на сличан начин исте границе затварале пред Јеврејима, у свитање Другог светског рата. И ово данас, биће нечија историја... понос или стид... за вечност.

Сви смо сада на испиту хуманости, као народи и појединци. Ми не смемо пасти. Сеобе су наш крст.

Глумац Народног позоришта у Београду

Хаџи Ненад Маричић

Извор: Политика