Плаво –латиница, зелено – арапско, зелено тамно – монголско, љубичасто – ћирилица.

 

Латинизација се данас шири као ехо либералнога налога минимизирања трошкова производње. Уз подршку америчке доминације у политичком, економском, научном и технолошком пољу, овај ток се може наметнути само уз признавање права на постојање конкурентских писама

ПИШУ: Филип Декон и Гзавје Монтеар

Писмо се на историјској скали човјечанства појавило недавно: пиктографске сумерске плоче из града Урск – свједочанство најстаријег познатог писма – исписане су прије само пет хиљада и три стотине година. Дуго времена се древни говорни израз рафинирао и раслојавао на хиљаде језика, дијалеката и говора, од којих нам већина остаје непозната. Системи писама одражавају само мали дио ријечи које су људи шапутали у уши или сасипали у лице. Али писмо је оно што остаје…

Дистрибуција начина писања нам на првом мјесту говори о ширењу колективног вјеровања, нарочито великих религија. Пут учења Буде означава тло индијског писма. Латинизиација првих вјекова наше ере прати христијанизацију у концентричним круговима из Медитерана. Арабизација галопира иза проповједника ислама из Меке. Коначно, раскол цркве одваја писма Европе, додјељујући онима на Истоку ћирилицу.

Касније се укорењује колонијална доминација и претендује на то да донесе цивилизацију народима, који су без сумње знали за мудрост оралног преношења, али не и за алфабет. Мисионари су, у потрази за конверзијама, били најкреативнији у том пољу. Изумјели су слоговно писмо ради проповиједања на језику проповиједника. То је било бескорисно, јер различита писма могу фиксирати било који језик: бјелоруски или кинески се добро адаптира на арапски алфабет; корејски се једнако добро преноси кинеским писмом као и алфабетом „хангул“; малтешки арапског поријекла зна само за латиницу; народи централне Азије научили су четири алфабета током 20. вијека… Отуда искушење универзалног писма или барем нормализације која би олакшала писменост као и приближaвање народа – попут есперанта.

Ова универзалистичка идеја се крајем Првог свјетског рат ширила под заставом политичке латинизације која се разматрала од Турске до Јапана, преко Ирана и Кине.

У име интернационализма који су промовисали комунисти из Москве, инспирисала је конгрес у Бакуу на којем је 1926. године усвојена латиница за десетине народа који живе између Азербејџана и Арктика. Народни комесар за образовање Анатолиј Луначарски је чак разматрао могућност проширења употребе латинице на словенске језике. Отјеловљујући амбицију да се наредних пет година заврши са општом неписменошћу, „Октобарски алфабет“ је омогућио удаљавање муслимана из арапско-исламских области и учинио је планирање разумљивим првим народима који су користили јединствени модел писаће машине.

Али, од 1934. године, Стаљин је наметнуо ћирилицу и политику проширења руског ограничавањем колоквијалних језика. Брисање националних језика у Узбекистану или Казахстану у корист руског данас отежава повратак латинског алфабета који захтијевају локалне елите након распада СССР-а.

Латинизација се данас шири као ехо либералнога налога минимизирања трошкова производње. Уз подршку америчке доминације у политичком, економском, научном и технолошком пољу, овај ток се може наметнути само уз признавање права на постојање конкурентских писама, посебно „графичких дијалеката“( француска седиља, шпанска тилда, словенски акценти…)

Организација Consortium Unicode, основана у Калифорнији 1991. године, развила је индустријски стандард који кодира писма на јединствен начин и омогућава размјену између језика независно од информатичке подршке. Десето издање (из јуна 2017) има 136.690 катактера, од којих је двије трећине кинеских. Парадкс: док се различита писма фиксирају као никада до сада и чувају од заборава, у пракси никад толико људи није користило исто писмо. Кинески држаљанин-потрошач, путем телефона или таблета. Барата чувеним алфабетом од 26 слова.

Да ли је битка за древни алфабет која долази из Рима добијена? Свако доминантно писмо се бори у својој зони утицаја. Мапа показује релативну тежину званичних графија у државама. Намјерно изоставља религијска писма (коптско), мањинска (н’ко) или она која су нестала ( брахми), да би истакла униформизацију. Међутим, није сигурно да 21. вијек као једино супротстављање између универзалног и партикуларног види оно између латиниизације и отпора. Независно од државних прописа, web је настао динамичним укрштањем које илуструје проналазак арабизи алфабета (Arabic chat alphabet). У овом алфебету бројеви представљују звукове ради ублажавања фонетских недостатака латинице. Ширење нових техничких помагала, попут аутоматске транскрипције, могло би да фаворизује употребу алтернативних писама или хибрида доминантних писама.

(превод: Маја Солар)

Извор: ЦАРСА