Првог јануара навршава се шеснаест година од доласка Владимира Путина на цело руске државе.

 

На дан када се завршавао један, а почињао нови миленијум, Русија је ушла у нову фазу  свог политичког, економског, социјалног и свакаквог другог развоја, али и међународног положаја. Због суштинских промена које су уследиле на унутрашњем и међународном плану, многи аналитичари и политиколози у Москви означили су тај датум као историјски. То је дан када је суштини рођена нова Русија и када је спречен суноврат земље, њен нестанак као целовите државе са политичке и географске карте Европе и света.

Основни печат свему томе дао је управо Владимир Путин. То сведочи и огромна популарност коју руски председник све ово време ужива у својој земљи, а то, иако невољно, признају и многи западни кругови. И ове године, која је на измаку, Владимир Владимирович Путин програшен је у многим анкетама за најјачу политичку личност године.

О том драматичном дану, 31. децембру 1999. године, када је Борис Николајевич Јељцијн, скрхан болешћу, на ивици физичке и психичке снаге, дао оставку и назначио Путина за вршиоца дужности председника, нећу овом приликом детаљније писати. Подсетићу само на чињеницу да је оставка Јељцина за многе била неочекивана с обзиром на чињеницу да се за председнчку фотељу годинама лавовски борио не бирајући средства. Свакоме је, међутим, било више него јасно да са озбилно нарушеним здрављем, физички и психички исцрпљем до крајњих граница, Јељцин неће дуго моћи да издржи у Кремљу. За многе, изненађење је било и назначење Путина на вршиоца дужности председника, али су многе накнадне анализе показале да је он био не само најбољи, него у том тренутку и  једини кандидат за ту дужност.

Дошавши на чело државе, Путин је наследио огромне тешкоће. У готово свим областима живота и делатности владао је неконтролисани хаос. Многи су упозоравали да је земља на прагу грађанског рата и да јој је крајње озбиљно угрожен територијални суверенитет и целовитост.

 

Путин је затекао рат у Чеченији, огромну корупцију и криминал сваке врсте, велику незапосленост, енергетску кризу која је у неким областима државе имала драматичне размере. Пензије и плате исплаћивале су се веома нередовно, са заостатком од по више месеци. Демографска ситуација прерастала је у катастрофу; за само  неколико година  број становника смањен је за неколико милиона. Капитал се неконтролисано одливао из земље а производња – индустријска, пољопривредна и друга, ни приближно нису задовољавали домаће потребе. Да би се избегла масовна глад, држава је била принудјена да увози прехрамбене производе, а пошто новаца у каси није било, држава се задуживала уз веома неповољне услове долазећи у апсолутну фгинансијску, а самим тим и политичку зависност од Запада.

Све ово не пишем на основу архивске грађе или неких других докумената. Не. То сам лично посматрао и доживљавао. Долазећи по други пут у Москву као стални дописник Танјга, самим почетком деведесетих година, затекао сам осиромашену, криминалним приватизацијама опљачкану земљу. У највећем броју продавница рафови су потпуно празни. Не могу да нађем обичан кревет. У једној продавници намештаја ипак га налазим, али не могу да га склопим: једна страна дужа од друге за готово пола метра. Зовем кућепазитеља који тестером скраћује ону дужу страну уз опаску: совјетска производња.

Ујутру устајем раније и чекам у ред за млеко. У продавници воћа и поврћа продаваћица је ножем очистила полутруле јабуке и тако их продаје. Нешто касније, када су према Србији заведене санкције, наручујем преко данске фирме ,,Петер Јустенсен’’ која снабдева дипломатски кор, обичан замрзивач, јер га у московским продавницама нема. Уместо замрзивача, добијам обавештење да ми замрзивач, који сам унапред платио, не могу испоручити јер сам држављанин земље према којој су заведене санкције. Отишао сам у представништво те фирме и бацио то обавештење службеници у лице рекавши да је то фашизам. Службеници, Рускињи, крајње је непријатно и правда се да она није крива. Иначе, да напоменем и то да је половина покућства, укључујући одећу и обућу- моју, супруге и сина, коју сам из Београда послао у Москву железницом у контејнеру, негде на путу покрадена, за шта нисам никада добио ни динара одштете.

И тако, после комунизма, социјализма, па ево  и рецидива фашизма, упао сам у нову демократију која ме ни мало није одушевила. Све то заједно био је мој део бремена, који сам са породицом носио на плећима самим почетком деведесетих година у Москви, делећи са грађанима Русије добра и зла новог времена.

Многи аналитичари сматрају да Јељцин не сноси искључиву, па ни највећу кривицу за ситуацију у којој се Русија нашла самим почетком деведесетих година. Јер нико, па ни Јељцин са својим крајње неодговорним и неспособним тимом, није био у стању да споји оно што се после више од седамдесет година битисања разбило на парампарчад. Распад земље био је толико болан, текао је толико неконтролисано, стихијно, да никаква чаробна рука није била у стању да процес каналише на мање болан начин. То, разуме се, не амнестира Јељцина и његов тим за огромне грешке и кривицу, почев од самог разбијања Совјетског Савеза.

Ако се за било коју земљу каже да се за кратко време не може много шта учинити, онда то у првом реду важи са Русију. Због њене огромне територије, етничке, верске, културне и сваке друге разноликости, доскорашњих политичких конфронтација, дубине и ширине наслеђених супротности и тешкоћа. И, разуме се, уз стална настојања Запада да изолује, ослаби Русију и од ње створи покорну, другоразредну силу. И када данас читам изјаве појединих званичника на Западу да желе снажну и просперитетну Русију, увек се присећам речи понатог руског војног дипломате, генерал-пуковника Леонида Ивашова који ми је у једном разговору рекао: ,,Они не желе јаку, већ слабу, окрвављену Русију која ће пред њима клечати на коленима’’. 

Радећи напорно и дању и ноћу (Путин је у једној прилици рекао да ,,заудара на зној као радник на броду’’) Путин је за, историјски гледано, веома кратак период просто преобразио земљу.

Са Путином на челу (са изузетком периода када је он био премијер у Дмитриј Медведев председник) Русија је за последњих шеснаест година препорођена; то је сасвим другачија земља од оне коју је наследио од Јељцина. Економски је опорављена, политички стабилизована, војно значајно ојачана. И, што је можда најважније, престала је да клечи пред западним моћницима и чврсто стала на сопствене ноге. Данас је то држава која у свету игра  веома, веома значајну улогу. У неким међународним збивањима, она је "прва виолина", водећа светска сила, као што је то, на пример, борба против универзалног зла - тероризма и Исламске државе у Сирији.

Москва не крије зашто тако поступа, зашто је толико ангажована у борби против Исламске државе. Ако то зло не уништимо на његовом изворишту, кажу у Кремљу, оно ће се стално ширити и сутра може доћи у наше двориште- на Кавказ или негде другде. А ја сам још као дечак у Лењинграду, током уличних чарки,  научио: ако до туче мора доћи, онда ударај први - рекао је у једној прилици руски председник.

У расправама о Исламској држави и њеној опасности по савремени свет учествују и поједини муслимански лидери у Русији. Тако је недавно муфтија муслимана Русије, Талгат Таџутдин, изјавио да никакав нови калифат није потребан када он већ постоји, а зове се - Света Рус (Святая Русь).

Постоји фундаментална разлика између руских и европских муслимана - каже овај муфтија чију су изјаву пренели московски медији. За Европу су мигранти или њихови потомци, чак дуге и треће генерације, потпуни странци и ментално и културно. Они се налазе на дну социјалне пирамиде апсолутно класног друштва и у суштини немају шансе да побегну из друштвеног гета.

Када смо заједно то и јесте калифат - каже муфтија који је и шеф Централног муслиманског верског одбора Русије. Он саветује онима који горе од жеље да створе калифат, да  додју у Русију и виде како он већ постоји на територији руске државе.

,,Ако не верујете, дођите и уверите се, како ми, припадници 193 народа - православни, правоверни, Јевреји, Будисти, па чак и комунисти, живимо заједно’’. Муфтија подсећа да је недавно обележен важан датум, 16 новембар 1941 када су војници 316-те пешадинске дивизије формиране у Алма Ати (Казахстан) и Фрунзеу (Киргизија) под командом генерал- мајора Александра Васиљевича Панфилова, зауставили немачке тенкове који су надирали ка Москви. ,,Велика је Русија, али немамо се где повући’’- поручио је војницима Панфилов. Раније је ову фразу знао сваки руски средњошколац. Сада су друга времена. И сходно томе, појавила се спремност да нас упетљају у интересе блискоисточних монархија или земаља Блиског Истока. Добро је познато да се Русија не може победити ратом, али се може разорити изнутра- закључује муфтија.            

Управо због тога, због непоколебљиве борбе за очување независности, суверенитета и територијалног интегритета, за поштовање међународног права, Владимир Путин је трн у оку појединим круговима на Западу. Трн је у оку зато што је осујетио планове за разбијање Русије и присвајање њених природних богатстава. Називају га самодршцем, тиранином, пореде га са Хитлером, изјављују како је опаснији од Исламске дрзаве. Анализирају  и његов ход па кажу да је то што левом руком маше а десну руку углавном држи уз тело - последица обуке у КГБ-у јер десна рука увек мора бити спемна за потезање пиштоља. Путин је, дакле, потенцијални револвераш, убица. Тамо се не штеде ни они који се залажу за добре односе са Москвом и  хвале Путина. Отуда америчког политичара и потенцијалног председничког кандидата, Доналда Трампа, називају лудаком, ,,јер само лудак може да хвали руског председника’’.

Амерички проповедник Франклин Греј отишао је даље од Трампа. ,,Ја се молим за Путиново здравље и позивам све вернике да се моле за председника Русије. Он предводи огромну земљу коју је Бог благословио, а њему као председнику дао потребну мудрост- изјавио је Греј који је шеф америчке Евенгелистичке асоцијације ,,Били Греј’’ и међународне хришћанске добротворне организације ..Сума самариана’’.

Путину се на Западу посебно замера због догађаја у Украјини и повратка Крима матици земљи - Русији. То је био формални повод за завођење санкција и нове политичке и друге притиске на Москву. Аналитичари у Москви кажу да на Западу не могу опростити Путину због ,,незаконите анексије’’ Крима. А у Москви, као одговор, само кажу да је Крим враћен тамо где му је место и где је био вековима. И то по жељи огромне већине грађана Крима који су тако одлучили на референдуму. Било би незамисливо, истиче се у руској престоници, да Крим и Севастопољ буду део западне алијансе, како су то замислили стратези на Западу а намеравали да спроведу у дело управљачи у Кијеву које је на власт довела улица. Севастопољ - па то је град руске славе, хиљаду пута слушам од својих руских колега, новинара и других саговорника. Да Крим и Севастопољ нису враћени матици земљи, то би била неопростива историјска грешка. Заслуга је највећим делом Путина, што паклени план Запада није остварен. Аналитичари ту заслугу Путина убрајају медју његове највеће и најзначајније државничке потезе.

Ако је руски председник и учинио неку грешку, онда је то она коју Запад никако не прашта: одбио је да се покори. Зато га и ,,часте’’ квалификацијама да је самодржац, тиранин, злочинац, да жели да обнови Совјетски Савез. Путин је не једном изјавио да обнављање Совјетског Савеза није нити ће бити на дневном реду.

Шта о свему томе пише западна штампа обесите мачку о реп - поручује амерички политиколог Пол Крејг Робертс. ,,Нико не треба да очекује истину од западних влада или западних медија. Цела западна штампа је некомпетентна, неспособна да се присети чак и елементарне математике. Влада и штампа на Западу знају да је становништво њихових земаља необразовано и необавештено и да ће поверовати у сваку глупост’’-  каже Крејг. Путинов прес секретар Дмитриј Песков ових дана је изјавио да се у свету води велики информациони рат у коме су неки медији изгубили људски облик.

Руска политичарка, председница Сената, односно Горњег дома парламента, Валентина Матвиенко, ових дана је изјавила да је Русија 2015. године издржала све притиске и уцене и задржала стабилност упркос  санкција. Њена безбедност је заштићена а има и првих знакова опоравка привреде. Многе европске земље су заборавиле шта је то реални суверенитет, самостална унутрашња и спољна политика и понашају се вазалски.

Председник Путин на традиционалној годишњој конференцији за штампу потврдио је одлучност Русије да брани и одбрани свој суверенитет, спремност на дијалог са свима али искључиво на равнправним основама. Такодје је изразио одлучност у борни против Исламске државе и тероризма као универзалног зла. Није превише залазио у полемику са западним партнерима, осим са Турском због обарања руског авиона у Сирији. У једној каснијој изјави, медју најзначајније догадјаје у 2015 години навео је обележавање седамдесете годишњице победе над фашизмом, истакао кохезију народа и спремност свих градјана Русије да у било којим условима бране основне вредности и доприносе развоју земље.

О односима наше две земље који имају вековну традицију и пријатељско обележје у овом тексту нисам имао намеру да пишем јер је то потпуно друга и истовремено веома значајна тема. Ипак, не могу а да не поменем два битна и за српски народ и државу крајње значајна догадјаја: руски вето на резолуцију о Сребреници коју су иницирали наши ,,пријатељи’’ са Запада и чије би усвајање нанело несагледиву штету српском надоду: био би означен као геницидан, уз препоруку да се таква квалификација  унесе у историју и дјачке уџбенике. И друго, улога Русије у спречавању пријема Косова у Унеско чиме су бар за извесно време очуване српске светиње на Косову од уништења. Чак и само ове две чињенице довољно говоре о односу Русије па и председника Путина према нашој земљи.

Истраживања говоре да ће већина грађана Русије Нову годину и Божић дочекати у својим домовима, у кругу породице и пријатеља. То је делом последица отежаних економских прилика, а то је и препорука званичника. Црвени трг, који је место традиционалног окупљања грађана за Нову годину, биће ове године затворен, вероватно због опасности од терористичких напада.

Многи грађани Русије, који ће 31. децембра у поноћ наздравити поводом испраћаја старе и почетка нове године, свакако ће пожелети да долазећа година буде успешнија од старе у којој, руку на срце, није баш све текло ,,као по лоју’’. Овде нико не гаји илузије да ће у години 2016. живети као у рају, да ће свугде тећи мед и млеко, да ће им све преливати. Напротив, свесни су да их и даље очекују тешкоће, да ће и даље бити подметања клипова у точкове, покушаја и споља и изнутра да се подрију и унутрашњи процеси и међународна позиција. Међутим, веру и наду у боље сутра прижа им чињеница да се на кормилу земље налази човек који је пре шеснаест година дошао на чело државе и који је тада земљу отргнуо са руба понора, извукао је из мого теже ситуације од оне у којој се сада налази. 

 

Извор: НСПМ