Доносимо отворено писмо познатог писца и уредника Здравка Крстановића које је као студент Филозофског факултета у Загребу у турбулентној 1971. години упутио академику и језикословцу Далибору Брозовићу око питања језика Срба у Хрватској. То је писмо тада изазвало бурне реакције и полемике, које су актуалне и данас. Писмо је објављено у "Хрватском тједнику" 1. октобра 1971. Преносимо га у цијелости

Поштовани друже Брозовићу,

Иако нисам лингвист, него само студент нашег језика и југославенских књижевности на Филозофском факултету у Загребу, изнијећу своје судове о дијелу проблематике коју сте обухватили у чланку “О језичним одредбама у нацрту хрватског Устава” (Хрватски тједник бр. 22), сматрајући да су неки ставови изнесени у чланку неприхватљиви за српски народ у СР Хрватској. Пишем Вам јер цијеним Ваша научна ђела, а проблеми о којима је ријеч од судбоносне су важности за културу српског народа у СР Хрватској и за хармоничан развитак наше домовине.

Сматрам да је дилема о књижевном језику српског народа у СР Хрватској исконструисана, што не значи да је одговорено на сва теоријска и практична питања. Ви кажете: “Један појам, појам језика Срба у Хрватској, бојим се да још ником није право јасан.” Међутим, српским писцима, научницима и другим културним радницима у нашој Републици јесте јасан. Књижевни језик српског народа у Хрватској потврђивао се вјековима на овом тлу у црквеним списима, српским часописима, новинама, зборницима и научним публикацијама, те у књигама писаца и научника. Афирмирао се у пјесништву и прози (поменућу само 18. и 19. вијек)Орфелина, Грујића,Пуцића, Боројевића,Сундечића, Утјешиновића Острожинског, Мркаља, Матавуља и других. Жива издавачка ђелатност никада се није угасила: постојале су српске штампарије и излазили часописи и неђељници (углавном ћирилицом) којима се вриједност не може негирати: Српско-далматински магазин, Српска зора, Дубровник, Срђ, Српски глас, Невен, Магазин сјеверне Далмације (уређивао га Владан Десница), Српска ријеч и др. Нико озбиљан не може тврдити да је језик ових часописа и новина хрватски или да је нпр. Никанор Грујић (писао екавицом) створио ђела на хрватском језику. Никаквом акробатиком не може се оповрћи истина: српски народ у Хрватској имао је и има свој српскохрватски или краће српски књижевни језик, који се кроз традицију непрестано потврђивао. Тај језик био је и остао једнак језику српског народа у Србији. Реализује се обама изговорима српског књижевног језика: ијекавским и екавским. Према томе, ни теоријски није могуће рећи “да је хрватски језик уједно и језик Срба у Хрватској”.

Потпуно је прихватљив ваш став: “Одговор на питање какав је језик Срба у Хрватској припада само њима.” На то питање већ је одговорено. Али Ваша тврдња: “Чињеница да су они (Срби, оп. З. К.) грађани Хрватске не даје право Хрватима да говоре у њихово име, једнако како чињеница да су они српске националности не овлашћује ни Србијанце да их заступају у језичним или било којим другим питањима. Разумије се, кад би Срби у Хрватској прихватили као свој управо онај српски језик какав се формирао и афирмирао у СР Србији, Србијанци би то могли само прихватити као свршен чин. Но ни то ми се рјешење не чини вјеројатним с обзиром на постојећа расположења и навике” – произлази, чини се, из дневне политике, а не из науке. Ријеч је о расправама око језика, а не о судском процесу у којем неко некога мора да заступа. Своје ставове о спорним тачкама могу да изнесу и српски и хрватски и који други лингвисти, а српски ће културни радници у СР Хрватској, дабоме, одлучити.

Српски народ прихватио је “као свој управо онај српски језик какав се формира и афирмира у СР Србији” (в. Просвјета бр. 608-609, 1971.). Узимајући реализовану чињеницу тек као могућност, кажете: “То ми се рјешење не чини вјеројатним с обзиром на постојећа расположења и навике.” Било би апсурдно питати Вас шта је књижевни језик јер сте о њему написали познате и вриједне научне студије. Али у овом чланку свели сте књижевни језик на “постојећа расположења и навике”, мада сте се у другим згодама с правом противили мијешању говорног и књижевног израза. Контраверзија је несумњива. Можда је, дозволићу себи да то кажем, овај Ваш напис у извјесној мјери жртва нервозног времена.

Здравко Крстановић,

Филозофски факултет Загреб

 

Извор: П-портал.нет
Пише: Здравко Крстановић / П-портал.нет