Bilbordi
Акција "Његујмо српски језик",Фото: Срна

Пише: Милица Краљ

Код свакога су народа најсветије ове три ствари: закон, језик и обичаји; с тим се народи једни с другима рођакају и једни од других разликуји – записао је наш језикотворац, наш хроми, а по силини и свеобухвату сакупљеног, обједињеног и сачуваног српског језичког блага- Крилати Вук.

И још: Језик је хранитељ народа.

И: језик је темељ народа, а српски језик најсветија вредност!

Истина језика је истина живота. Све што се једном народу дешава, све што се на свету догађа, све што се у универзуму збива – памти било језика; сваку промену обзнањује језик; целокупно људско трајање обзнањује језик, па тако и овај НАШ САМОСВОЈНИ И САМОСВЕСНИ ДАМАР- ЗНАК- БЕЛЕГ- ЈЕЗИК СРПСКИ!

Језик који гоне и изгоне, који ниште и фалсификују, који негирају и преименују.

Подсетимо се записа о српском језику Исидоре Секулић, најумније Српкиње и најумнија Европљанке, прве жене која је примљена у Српску краљевску академију:

Развијен језик, то је биће и крв народа, то је максимала онога што једн a култура оставља и иде даље.(…)Жив је и напредан народ који језик свој усавршава. Све што један народ има и зна, инвентарисано је и категорисано у језику, све конкретно и све апстрактно. Развијен језик, моћан језик, то је стихија:као да он сам става, а ми комбинујемо његове крупне и ситне творевине, његове виртуозности.(…) Ако неки језик умре доиста, умро је онда доиста и тај народ.!“

Постоји једна песма Гаврила Стефановића Венцловића(око 1680 – 1749): „Молитва против крвавих вода“ у којој он каже : “ Беда на води/ беда од харамија, / беда од свога рода, беда од језика/ беда у граду / беда у пустињи/ беда на мору/, беда од лукаве браће и међу лаживим друштвом. / ( А пребеда ово пишући / у опраљеној књиги, / на злој хартији, јакож и види се, / с неуправним мастилом!)/ Од свега овога зла и беде /ти нас ослободи.“

Венцловићева песма са библијским референцама постаља питање да ли се и властита душа и душа колектива, може кроз молитву спасити и очистити од „зла пливајућих“.

Има ли спаса народу који је одсјуду прогоњен и на који су се устремило многоструко зло?

Јер као што и видљиво јест стање српског национа данас не разликује се нимало од становишта у наведеној песми:

– српски народ је разбаштињен, његова историја злоупотребљена, његов језик преименован, прошлост исмејана, православна вера изневерена, традиција занемарена, будућност обезличена…

Језик, књижевност, слово, сваку промену и видљиву и невидљиву бележи верно, и ово време растакања, растемељења, раздробљености, разбратства, разисторије, урушавања, увирања…. српски језик је не само уочио кафкијански простор апсурда у чијем се гротлу нашао већ и сагледао и домаће али и планетарно зло које је попримило незаустављив залет и који је сав простор закрилило оловним скутима,

Српски језик је забележио и бележи интензитет ужаса, демонизам политичких модела, перфидне видове цензуре.

Мајк Скамел, уредник „Индекса о цензури“ од 1971. до 1980. затим професор руске књижевности у САД, аутор књиге „ Солжењицин, Биографија“, објављене у Лондону 1984. између осталог каже :

„Цензура је, уистину, продужена рука власти без које је она незамислива. Инструмент је који помаже да се освоји, одржи и продужи нечија власт – било да је примењује појединац, институција или држава.

Она представља продужетак физичке власти у области ума и духа; што ј физичка власт централизованија а њени захтеви потпунији, то ће и цензуа више анстојати да буде нетоелрантнија и комплетнијаа. (… ) Цензура, практично узев,јесте системска контрола садржаја сваког медија, која се врши уставним, правосудним, администиративним, финансијским или чисто физичким мерама наметнуте директно или уз пристанак владајуће снаге или владајуће елите. Насиље може а и не мoра да је прати, може а и не мора да буде тотално, оже а и не мора да подразумева пропаганду“ – истиче Скамел.

Уосталом, тамо где се цензура гласно пориче, она готово неизбежно постоји.

Зар није давно, и још пре тог давно-давног папа Гргур VII забранио писменим људима да читају књиге и спаљивао пергаменте и свитке, уједно забрањујући и љубав?

А шта је друго него спалиште целе Народне библиотеке Србије 6.априла 1941.када је неповратно у пламену под тонама и тонама бачених немачких бомби нестало непроцењиво књижно и духовно и српско благо?

А тек гиљотина за књиге; фатве, хајке, прогони и изгони, логори, тамнице, пресуде и осуде на смрт писаца(Овидија прогнали у Томе, Езопу ударили ропски жиг на челу па га натерали да се са највише стене стрмоглави у Егејско море; Торквато Тасо помрачена ума након напада неистомишљеника, лутао улицама Фиренце; стрељани:Гумиљов(са Илијадом у џепу), Љермонтов убијен у двобоју због песме посвећене Пушкину; Данил Хармс, Мандељштам нестали у прогону, Лорку, андалузијског славуја убили црнокошуљаши; Бодлера лишили друштвене афирмације; Шо морао да напусти Енглеску, Ружди…

У Будви италијански фашисти стрељали бисту Стефана Митрова Љубише; Ћопића су прогонитељи „Јеретичке приче“ довели до моста на Сави и лета у понорне таласе; Ђогова „Вунена времена“ осудила и нека удружења књижевника.

У Црној Гори, Миодраг Мијо Ћупић, анатемисан због романа „Јади Горчина Петровића“ („Побједа“ Титоград, 1974), забрањен, а јуна 1975., после судске одлуке, распарчан на табаке и спаљен.

И данас цела једна савремена књижевност на српском језику скрајнута.

Под који појам подвести брисање српских писаца из наставних програма, из обавезне лектире?

Или прогон ћирилице и резалицу за српске књиге у Хрватској?

Да подсетим и на значајну чињеницу да је Вуку Ст. Караџићу повеља којом се проглашава за почасног грађанина Загреба 1867.године, исписана ћирилицом.

Којим исказом означити ововремене перфидне методе цензуре која је запосела званичне медије?

А шта друго може да буде и онај гелер, оног незаборављеног 30.априла 1999.,који је пробио књигу у Муринској библиотеци и задржао се на њеним страницама; и то оног најцрњег, претужног дана када су НАТО-бомбе убиле на мосту у Муринама троје деце:Јулију Брудар, Мирослава Кнежевића и Оливеру Максимовић и троје одраслих мештана.

Хитац који не престаје да лети ни данас.

И језик убијају и књиге и писце.

Ко песницима радио о глави- записала је Ана Ахматова—судиће му време!“

Упркос свему, српски језик и српска књижевност као неделими хитац духа, не могу се утамничити, ни спалити, нити трајно забранити.

Јер, језик побеђује, како је то 1968. године стихом о такође једној врсти репресије над српским народом написао Бранко В. Радичевић:

Најракљастији, / у корен га, /језик мој , / одолева. / Куд ћу ја са оволиком/ језичином / За реч ватају, а за оно бесе… « ( Откуп и друге невоље Велизара Милосављевића )

Снага српског језика и његовог ћириличног писма уписана је и у време будуће и њен суштински и најсветлоснији, озарујући знак јесте бивање.

Најзначајнија чињеница, непорецива, судбинска , гласи, да српски језик и српска књига у значењском коду ЧУВАЈУ И ПАМТЕ СУШТИНУ НАЦИОНАЛНОГ БИЋА, СУШТИНУ ЊЕГОВОГ ТРАЈАЊА!

Стазу коју је Вук широм раскрилио и во времја ово корачају списатељи језика српског и писма ћириличног.

Као што је познато свима Србињима( како је певао Филип Вишњић) цео Вуков род био је одређен појмовима народ и народно, а све оно што су он и његови савременици и истакнути појединци чинили, било је „на ползу народа,“ како кажеДоситеј

Језик је темељ народа, а српски језик његова најсветија вредност, коју су својим непролазним делом сабирали, неговали и чували и наши почивши песници: Ранко Јововић, Момир Војводић, Мишо Трипковић, Слободан Вучинић, Гаро Јовановић, Коста Радовић, Миодраг Мијо Ћупић, Јован Чађеновић, Катарина Брајовић, Жарко Ђуровић, Небојша Бошковић, Нада Д. Павићевић, Радован М. Караџић, Ратко Делетић, Радојица Радовић, Славко Живковић, Влајко Ћулафић, Винка Перишић Шаренац, Предраг Пеђа Вукић, Јован Дујовић, Владимир Секулић, Миодраг Вуковић, Драган Стојадиновић, Драгиша Маџгаљ, Драгољуб Шћекић, Косто Нинковић, Божидар Живковић Џиги, Вукман Оташевић, Милош Булатовић, Милоња Зекић, Миленко Вицо, Божидар Филиповић, Рајко Вуковић, Љубисав Милићевић, Петар Ћетковић, Саво Лекић…и…

И најугледнији члан – наш митрополит Амфилохије, песник, који је обескућеном Удружењу књижевника Црне Горе отворио манастирске двери и у збирном трептају неизрецивог сачувао првотно искон слово језика српског, на коме је у бројци од шездесет и два светска језика на Маслиновој гори, исписан Оченаш ћирилицом.

Извор: ИН4С