Миодраг Којић

ЈЕЗИЧКА ПОЛИТИКА, ЈУГОСЛОВЕНСТВО

И СЕЦЕСИОНИЗАМ

Много је питања на које се траже одговори како би се напокон кренуло напред и заштитилe не само српске националне вред-ности већ и егзистенцијално право припадника српског народа.

Зашто је српској елити била прихватљива идеја саборности у Југо-славији путем братства и јединства са другим (чак и новоформи-раним) народима и „народностима“ или јединство троименог народа у Краљевини СХС (Југославији)? Зашто данас када Југославије више нема, када се могу повезивати само српски етнички простори у домену културе, традиције, очувања језика, сходно европској конвенцији о правима мањи-на, зашто је данас идеја српске саборности одбачена? Саборност српства се преокренула у заједничку, регионалну перспективу свих који живе на „овим просторима“. Који су то простори и ко у њима живи и којим се је-зиком на „овим“ просторима говори? Како су настајале државне заједнице на „овим просторима“, како су рушене и по чијим мерилима су стваране нове државне заједнице, нови народи и језици? На темељна национална питања сваком народу па и српском требало би помогне и одговори њего-ва друштвена елита. Уместо суштинских одговора Срби су сведоци разних културних подметања у њихово име у којима заједнички учествују неовлашћени представници уз незаобилазну подршку медија.

Лажној елити из круга двојке привлачно је форсирање пројеката реги-оналне заједнице са мимикријама попут заједничког језика из сарајевске декларациј уз истовремено брисање изворног назива језика који је одувек био српски. Иако се Петар Кочић до последњег дана борио да се сачува српско име језика противећи се Калајевом увођењу „босанског“, самопро-глашени представници Београда, успешно потурају свом народу деклара-цију полицентричног језика где се свака варијанта може назвати по вољи и жељи локалних моћника. Ако је у питању један језик шта ће им различита имена? Промовишу се лажне европске анационалне вредности са мирисом југословенских дуња на ормару док се суштински спроводи језички наци-онализам као матрица свих сецесионизама.

Сведоци смо трансформације пропалог пројекта југословенства у при-кривено, тако да добијамо „сарадњу у региону“, форсирање „домаће музике“ из бивших Ју-центара на српским радио станицама и медијско „спи-новање“ пожељног културног заједништва са центром у Београду а ме-наџментом у Загребу и БиХ Сарајеву. Управо је тај новоименовани регион западног Балкана свој смисао још једном потврдио у дубокој антисрпској платформи. Новоформиране нације и државе (укључујући стару српску државу Црну Гору) своју идентитетску матрицу граде на негацији српског елемента и свих његових вредности: историје, традиције, језика,вере, пи-сма, музичке традиције и свеукупне српске културе. Српска језичка елита се показала недостојном свог народа и његове највеће тековине српског је-зика иако је имала пуно и времена и могућности да исправи све недоумице и ипромашаје у протекла два века. Супротно потреби да служи свом народу лингвисти су њему подваљивали и истовремено постали утемељивачи но-вих и по српски народ штетних идеологија. Прва фаза смишљеног, пла-нираног, организованог и контролисаног искорењивања ћирилице је била подвала Новосадског договора о „равноправности писама и богатству дво-азбучја“, која је важила само за Србе не и за Хрвате. Друга фаза је подвала о постојању „српске латинице“.

Током прве четири деценије XX века велики део српске културне ели-те чинио је све да српску идеју преобрази у југословенску и да Срби своју националну и државну судбину не траже више у Србији него у Југославији.

Распад Југославије 1991.године и дефинитивно је требао да оголи све компоненте хрватске културне па и сваке друге политике. Формирање са-времене и међународно признате независне републике Хрватске обзнанио је све максималистичке циљеве хрватске националне елите. Константа тог деловања од половине 19. века до коначног сламања државне југословен-ске заједнице огледала се у формирању независне државе и уклањање срп-ског националног елемента као фактора од утицаја.

Тај циљ је остварен свођењем конституивног српског народа на ниво на-ционалне мањине према уставу СР Хрватске од 1990. године и у другој фа-зи низом мера у прогону српског становништва или касније нечињењем у стварању услова за њихов повратак. И док су Србима давали минимум права када су били на то приморани као 1867. када су им признали у Сабору рав-ноправност, већ 1873. су им то право одузимали и сматрали их хрватским политичким народом по узору на мађарску националну политику.

Срби су генерално желели да придобију Хрвате за заједничку ствар: ослобођење од страних завојевача па су их доживљавали као сараднике у тој борби не схватајући да су сталне оптужбе за великосрпство биле израз већинског дела хрватских предводника: од Старчевића до Штросмајера. Не желећи да наметну своје ставове о слободи и уједињењу са матичним српским државама, спремни да толеришу нападе као појединачни израз хрватских политичара и не видећи да се под маском југословенства крије прича о великохрватству Срби нису били спремни да до краја разобличе великохрватску политику. Током 150 година борбе за заједничку државу или у њој самој, Срби су дозволили да на крају престану да буду значајан фактор на политичкој сцени Загреба, док се Београд и после геноцида 1941.-1945. прогона 1995. аплауза бомбардерима НАТО-а 1999. признава-ња независног Косова 2008. и даље необјашњиво инфантилно понаша и до-звољава културну доминацију Загреба.

Хипокризија и лицемерство српске политичке и културне елита са по-четка 21. века и њихова полтронска снисходљивост остаће упамћена као не-што незамисливо у историјској свести српског народа, дубоко остављеног да се сам сналази на балканској ветрометини. Фасцинација српске елите запа-дом и Загребом, економска распродаја земље и кроатизација српског еле-мента није тековина овога века. Познато је да је цела западна Србија на из-борима пред Други светски рат, уместо за Стојадиновића, гласала за Мачека (Мачекова ХСС је после тих избора оформила своју оружану паравојску, која ће бити окосница усташких снага и геноцида над Србима 1941. године).

Тако су и 80-тих година прошлог века слободарски кругови у Београду бранили хрватске дисиденте који ће, само десетак година касније, бити ар-хитекте новог етничког чишћења Срба у новој НДХ. Данас, на исти начин, наши полуинтелектуалци у медијима, култури и политичкој елити раши-рених руку дочекују хрватске знанственике, политичаре „новог таласа“ и уметнике слободног профила који повраћају на српској застави.1

Од 19. века је стандардни став у Троједној краљевини порицао наци-оналну посебност Срба држећи их за православне Хрвате. Као такви, а не као Срби, они су исказивани и у оновременим хрватским статистикама. Како је све то било у служби похрваћивања, чему су се Срби жестоко оду-пирали, многи новински ступци српске штампе онога доба били су посве-ћени асимилационим намерама хрватске политике

Игноришући историјске чињенице, а слепо се придржавајући хрват-ског државног права, по којем у Хрватској и нема Срба, па не може бити ни њиховог језика, оптужницом је тврђено да је великосрпска пропаганда, подстакнута из Србије, унела у Хрватску српско име, ћирилицу, заставу, грб и друга национална знамења.

1945. када су после геноцида нaд Србима морали да им признају кон-ституивност, 1990. су им преглaсавањем у Сабору то право одузимали. Су-штински је и та одредница о Хрватској као републици српског народа била до темеља испразна и декларативна да се свела на обичну фразу. Најбољи доказ за затирање свих српских националних вредности је декларација о хр-ватском језику из 1967. године којом је престао да важи новосадси језички договор из 1954. године на територији републике Хрватске и према хрват-ској научној и културној елити успостављен за све у Хрватској хрватски или српски језик, што је у пракси значило искључиво хрватски књижевни језик па чак и за припаднике на папиру равноправног и братског српског народа.

И док српски лингвисти и филозофи нису били припремљени на аде-кватне одговоре и на изазов који је упућен из Загреба већ су подржавали српскохрватски језик, хрватски језикословаци су кренули у дефинисање сасвим одвојеног и на крају међународним стандардима признатог јези-ка – хрватског. Тако је настала ситуација да су хрватски језички стручњаци развијали свој језик а српски лингвисти инсистирали на заједничком јези-ку па чак и данас Институт за српски језик САНУ штампа и издаје Речник српскохрватског језика, језика који више не постоји ни у Уставу Србије.

Владајућа политичка елита у Србији, фасцинирана братством и је-динством није ни могла да подржи Предлог за размишљање велике групе књижевника који су покушали да одговоре на изнете захтеве у загребачкој декларацији. Београдска елита, загледана више у виле на јадранском мору него у истинске потребе свога српског народа није ни 1986. године имала снаге да подржи меморандум САНУ где су тачно наведени историјски по-даци о гажењу српских културних институција: „22. октобра 1944. године на рушевинама глинске цркве, у којој су из-вршени страховити усташки покољи, основано је Српско певачко друштво Обилић а непун месец касније 18. новембра, поново у Глини, образовано је Српско културно-просветно друштво Просвјета. Уз Просвјету, у чијим оквирима се развила и издавачка делатност са сопственом штампаријом, 4. јануара 1948. године у основани су у Загребу Централна српска библиоте-ка и Музеј Срба у Хрватској. Уз све то, од 10. септембра 1943. године па да-ље НОП се српском народу у хрватској обраћао посебним гласилом, штам-паним ћирилицом, које се звало Српска ријеч. Већ током 1944/45. школске године НОП је српској деци у Хрватској обезбедио ћирилички буквар, а председништво ЗАВНОХ-а је својом одлуком 18.јула 1944. гарантовало ћи-рилици пуну равноправност са латиницом и истовремено присуство у свим школама са српском већином на подручју Хрватске.

Све ово је за српски народ имало већи и дубљи значај од обичног при-знања за његову улогу у НОБ-у и гаранцију да ће интереси српског народа бити правилно заступани у слободној Хрватској.

Ипак све те установе су укидане током педесетих година одлукама надлежних републичких органа Хрватске и на жалост одлуком власти Хр-ватске од 23. маја 1980. године укинуто је као последње у низу и Српско културно друштво Просвјета.“2

Из Србије је као одговор упућен неформалан „Предлог за размишља-ње“ четредесеторице књижевника. Тим документом је први пут јавно по-стављено питање положаја српске ћирилице у социјалистичкој Југославији. Премда је у „Предлогу“ проблем ћириличког писма неодвојив од проблема положаја српског језика, прва дебата о ћирилици појавила се као секунда-ран ток расправе о заједничком језику и равноправности његових писама. Та је расправа отворено вођена, врхунац достиже 1971., а згасла је до краја 1972. године, по усвајању амандмана на републичке и савезни устав и с њом невезаног уклањања тзв. либерала у ЦК СК Србије.

Питање језика и писма Срба јесте део проблема којег је наметала дола-зећа уставна реформа 1974: како равноправност народа у СФРЈ ускладити с равноправношћу република у СФРЈ? Одговори су били базирани на двeма концепцијама. Прва је раздвајање народа и њихових култура (језика и пи-сма) унутар свих република и у читавој СФРЈ. Друга, који је превладала, је Броз-Кардељевска асиметрична, нелогична и неодржива концепција, идео-лошки оправдана позивањем на Лењина. У оквиру тог проблема провлачи-ла се, као споредан и идеолошки прогоњен ток, дебата о статусу ћирилице као националног писма Срба. Данашња двојна употреба српске ћирилице и штокавске латинице у Србији рецидив је процеса из тих времена. Грађа из тог периода омогућава нам да разазнамо како је настао израз „јавна упо-треба (језика и) писма“.3

Српска језичка политика наставила је да крњи национални идентитет као стална подршка политичкој елити Београда која непрестано покушава да сачува државну заједницу или сарадњу у региону утопистичким идејама југословенства некада а данас магловитим представама о европским вред-ностима. Коруптивна свест као малигна болест шири се српским етничким просторима, од неодговорне елите преко институција система до свих де-лова друштва: зарад обећања да ћемо као појединци материјалну оскудицу заменити западном звездом пристајемо и да националне вредности троши-мо до границе нестајања.

Сви народи чувају језик као највеће богатство, на њему мисаоно функционишу и развијају се, дефинишу међусобне односе појединца и за-једнице, писаним траговима преносе потомцима записе о времену. Српски народ као један од најстаријих у Европи своју трајност доказује српским је-зиком и Ћириловим писмом као основом развојa српске културе, књижев-ности и државности. Почев од 12. века под окриљем Светог Саве и свете лозе Немањића формирана је српска самосвест као посебан светосавски одговор на цивилизацијско питање о месту, припадности и интегрисаности српског народа и државе у европске друштвене токове. Река ћирилицом и српским језиком писаних књижевних споменика5 која је потекла у златном времену Немањића траје до данашњих дана. Темељ цивилизацијског уко-рењивања српског народа је постављен тако чврсто да језичко и културно јединство траје упркос сталним ударима. И стиче се утисак да се вишеве-ковна самосвест лакше неговала и бранила док су Србија и српски народ били суверени или чак поробљени али јединствени у својој духовној верти-кали: Немањићи – Косовски завет – Слобода.

Средина 19. века донела је нова искушења пред којима као нација још тражимо одговоре: југословенство и односи са суседним словенским народима. Неспремна српска национална, политичка и културна елита није проналазила одговарајуће одговоре на питања која су стизала од су-седних балканских народа, нарочито из Загреба. Српско-хрватско државно заједништво је имало предигру у језичким подухватима који су допринели почетном зближавању два народа на идеји једног језика. Врхунац је по-стигнут потписивањем 1954. новосадског договора и именовањем срп-скохрватског језика. Непуних тринаест година касније, договор је поново брутално одбачен од хрватске стране, а идеја заједничког језика постала је најжешћи инструмент кроатизације српског елемента у Хрватској. Наме-тање кроз уставне амандмане „хрватског књижевног језика“ у СР Хрват-ској 1974. године постало је путоказ и за друге новоформиране нације и државе како је најлакше дефинисати нову нацију или државу. Одлукама скупштинских већина, прегласавањима, добијали смо нове „језике“ као „прирепке“ српског језика супротно свим лингвистичким и филолошким правилима. Иако је Кочић пре сто година сву снагу своје поетске и поли-тичке личности усмерио да се сачува име српског језика јер је то „наша једина нада и утјеха...“ данас се ретко отварају теме крађе и преименовања српског језика или по обновљеном сценарију прављење заједничког језика. Зато научна студија академика Василија Ђ. Крестића о „Називу језика у прошлости Хрватске“ и самим називом дефинише потребу да се до краја истраже и представе јавности битне историјске, научно доказане чињенице о питању језика на простору Хрватске и Славоније у периоду 1848-1914. године. Захваљујући професору Крестићу и његовим књигама многе исто-ријске истине о политичким, културним, државним односима Срба и Хр-вата су постале врло доступне српској јавности. Упркос доказаним исто-ријским чињеницима о нашим заблудама као и видљивој садашњој отворе-ној нетрпељивости , многобројни припадници наше политичке и културне елите и даље су опијени југословенством и фасцинирани Загребом. Дру-гачије се не може судити о тим односима када с пролећа 2017. године имамо нов покушај замагљивања питања назива језика ткзв. сарајевском декларацијом о језику где се брише вишевековно именовање српског језика у име неког безименог заједничког. Постоје културни делатници који свој професионални ангажман граде у српској држави а идеолошки делују тако да разграђују српски идентитет у сличним регионалним пројектима и деклерацијама.

На жалост, међу потписницима сарајевске декларације налазе се и дво-јица лингвиста из Србије: академик Иван Клајн, председник одбора за стан-дардизацију српског језика и проф. Ранко Бугарски експерт Савета Европе за регионалне и мањинске језике. Допринос растакању српског национал-ног бића деградацијом језичког идентитета нације од званичника лингви-стичке струке представља константу у времену: некада кроз идеологију ко-ја национално замењује класним а српско лице југословенским наличјем а сада у темељном одбацивању вековног државног и културног наслеђа зарад европске будућности. Зато је академик Радомир Лукић и сматрао да је за питања којим језиком говоримо и којим писмом пишемо „надлежан само народ и његови представници“.

У овој студији академик Крестић обрађује период деветнаестог века до почетка Великог рата, раздобље које знаменити Јован Дучић сматра „вре-меном кристилизације југославизма“. Зато су чињенице које су наведене управо у духу Дучићевих мисли како је у том периоду „требала српска по-литика унапред стајати ближе науци и историји, и добро упознати неразу-мљиве појаве националног и верског лудила....и да се није требала само из-вртањем факата о илирству и Штросмајеру, и прећуткивањем једне свирепе историјске стварности, градити на песку једна држава, како се без научних и моралних услова не изграђује ни једна пивара, ни циглана, ни сеоска ште-дионица..“ Стандардна хрватска политика (посебно она у области филоло-гије) усвојена средином 19. века имала је различите прилазе у односу према Србима али циљ те политике био јавно обзнањен или вешто сакривен увек је остајао исти. Зато и одговор српске стране мора бити опрезан, уважава-јући искључиво реалност сурових чињеница из прошлости.

Улога научне историјске истине може наизглед да буде успорен пут ка дефинисању националне културне стратегије али другачије није могуће, јер смо трновитим путем неодговорности, неозбиљности, илузија и лако-верности прошли са огромним ожиљцима. Зато будућност морамо градити обазриво, пажљиво препознајући шта нам се нуди и упозорени лакше де-финисати наше односе на свим пољима друштвеног живота. За разумева-ње савремених историјских околности и појава, послужиће нам свакако још један научно-истраживачки рад академика Крестића заснован на не-порецивим чињеницама о проблему језика у прошлости Хрватске у коме је по његовим речима:

Показано и доказано да хрватска језичка политика није следила пут којим су покушавали да је усмере такви хрватски великани какви су били Иван Кукуљевић Сакцински, Ватрослав Јагић и Михо Клаић и политичка групација из времена када је створена Хрватско-српска коалиција. Она је пошла путем којим су је усмерили Анте Старчевић, Еуген Кватерник, Јосип Франк и њихови идеолошко-политички наследници. Пут првих био је пут слоге, сарадње и заједничког живота са Србима, пут других био је пут наси-ља, неслоге, сукоба и раздора, пут чија девиза је била „или се приклони или се уклони”, па је зато и дошло до стварања Независне Државе Хрватске и до нових жртава приликом распада Југославије.“

 

  1. Владан Глишић „Паланачка фасцинација српске јавности хрватским револуционарима“
  2. Василије Крестић, Коста Михаиловић: „Меморандум 30 година после“
  3. Синиша Стефановић: „О јавној употреби језика и писма“
  4. Предговор научној студији академика Василија Ђ. Крестића „О називу језика у про-шлости Хрватске“
  5. Ђорђе Бубало: Свакодневна писменост у краљевству Српске земље и Поморске, Ле-топис Матице српске јун 2017. године
  6. Научна студија академика Василија Крестића „О називу језика у прошлости Хрват-ске“ издата је 2017. године од стране Удружења за одбрану ћирилице „Добрица Ерић“ из Београда

Извор: Српско слово