Како смо наљутили латиничну конкуренцију и зашто „Политика” има непријатеље какве је и заслужила.

 

Опет смо на себе навукли гнев београдске чаршије, као кад се ономад боркиње за женска права окомише на новинарку „Политике” Катарину Ђорђевић што је без њихове дозволе бринула о ниском наталитету Срба. Читалац ће се можда сетити да је, као за пакост српским феминисткињама, мало касније стигла вест да је, због ниског наталитета у Скандинавији, на часовима сексуалног образовања у тамошњим школама фокус с контрацепције померен на рађање. У редовима боркиња на то – мук, ни трага моралној паници какву је изазвала Катарина Ђорђевић. Брига за прираштај ваљда само у „Политици” и код Срба мирише на национализам – ма шта национализам, „чист фашизам”, што рече Биљана Србљановић. А код Данаца је океј.

Е, „другосрбијанце” је овог пута расрдила брига за ћирилицу. Све је почело тако што је овдашње удружење издавача, по узору на Хрватску, затражило од Владе Србије да помогне штампу скидајући ПДВ с десет на пет посто. Ту не би подела, сви се сложисмо, а неки се присетише и француског примера, где је штампа потпуно ослобођена тог пореза. У Паризу су парама из буџета 2008. почели да подстичу младе Французе да читају новине – било које – и да адолесцентима бесплатно кући достављају лист који изаберу.

Французи иначе бију тешку и неравноправну битку за француски језик, који на глобалном плану узмиче пред енглеским. Код нас ћирилица узмиче пред латиницом, па се ћирилични издавачи понадаше да ће и држава Србија наћи неки свој интерес да се ћирилица подржи. Можда се тако и очува традиција да деца науче да читају из „Политике”, као што се моја генерација учила. Борис Тадић се својевремено мало више умешао у уређивање „Политике” него што је смео, али је барем нашао одличан изговор: из „Политике” је научио да чита па је из њега проговорио читалац.  (Додуше, на меморандуму Председника Републике.)

Тешко се у ствари сетити нечег мање контроверзног од сугестије држави да се мало више побрине о ћириличном писму и новинама. Чак и да је посреди само комедијант случај, опет је чињеница да на ћирилици код нас излазе махом угледни, пристојни и професионални листови и да је међу локалним медијима, који су и данас у Србији најугроженији, много ћириличних листова с дугом и часном традицијом.

Но, не лези враже, целе прошле седмице тукли су новински топови по нашој иницијативи, јарошћу која ми се не чини одглумљеном већ искреном. Први је нерве изгубио предвидљиви Светислав Басара („Ћирилични ПДВ”, „Данас”, 12. јуни), затим се у „Блицу” огласио Драгољуб Жарковић („Ћирилична професија”, 15. јуни), да би се 18. јуна, опет у „Данасу”, јавили Басара и Дража Петровић („Ћирилични ПДВ 2” и „Ћирилични ваздуплохов”). У петак, 19. јуна, опет је био ред на Басару („Слово убија”), наравно опет у „Данасу”.

Што би рекли у оном црногорском вицу, не жалим се, не продајем ништа, но се хвалим. „Политика” заиста има непријатеље које је заслужила. „Волимо га због непријатеља које је стекао”, рекоше када су кандидовали једног бившег америчког председника.

Ови што их је изнервирала иницијатива „Политике” и „Вечерњих новости” лабаво припадају једном кругу који се неуморно руга примитивним и користољубивим „патријотама”, док истовремено тражи да њихово родољубље нико не преиспитује. Неретко траже и да се забрани политичка употреба речи „издаја”. У овом случају се граде као да страхују дакакви националисти не профитирају на недужној ћирилици. Њиховој је скупини још давно прешло у навику да људе олако оптужују за ратно или друго профитерство, тражећи у томе основе своје тобожње моралну надмоћи – која се, ако је икада и постојала, давно истопила. И док је „Политика” као ратни профитер под чудним околностима и за живог Милошевића изгубила небодер у центру Београда, дотле су оснивачи њихових антиратних медија, ваљда паметним улагањем новца који су добијали од донатора док су се борили против мрског диктаторског режима, стекли квадратне метре пословног простора на Врачару.

Из тог смо круга добили и мудрости типа да „треба признати реалност”, да је западна лопта увек „у нашем дворишту”, да нам уместо емоције треба cost/benefit анализа, да смо примитивни и заостали. Они су ваљда та елита чијој се подршци надају наши лидери. Њихови уредници тврде да НАТО није бомбардовао „ниједну нормалну државу”. Некад се и међусобно туку, па они које финансира Цане пљују по онима које финансира Мишковић, али заједничко им је то да у њиховим медијима нема критике владара света, најмоћнијих држава и најмоћнијих војних савеза. Рекла бих да у „Политици” има више критике државе и власти која је власник половине листа, него што у другосрбијанској конкуренцији има критике било кога од њихових финансијера, спонзора или далеких политичких патрона. Ма њима је и Асанж сумњив.

Нипошто не искључујем могућност да победе, и на краће и на дуже стазе. Можда су већ застрашили државне чиновнике: ко се први сагласи да треба  помоћи издавачима штампе на ћирилици, страдаће као ретроградни националиста. За помоћ да опстане ћирилица у Бриселу се неће добијати поени, нити отварати поглавља.

И не чудим се, дабоме, Басари, у чијим се текстовима „Политика” помиње чешће него геноцид у британској резолуцији. „Политика” је код њега је често замењива речју Србија, и то је добро, то и јесте задатак националне штампе, да привлачи такве громове, то је посао националне институције. Басара, мукица, ни не слути да највише помаже док се труди да одмаже. Лепо је, другим речима, кад вас не воле Светислав Басара и Петар Луковић.

Но, непријатно ме изненадио Драгољуб Жарковић, уредник листа „Време”, у ком сам почетком деведесетих нашла сигурну кућу.  Некадашњи новинар „Политике Експрес” каже да не зна је ли му образложење ћириличних издавача „више глупо или смешно”.

Занимљив избор речи. Мени се чини да има смешнијих и глупљих ствари од тог образложења о ћирилици. Мислим да је смешније кад се Жарковић упиње да објасни како је Мирослав Мишковић у „Времену” препознао јавно добро ком се не сме дозволити да пропадне, то јест како је тајкун постао кредитни гарант „Времена”.

Кандидујем и Жарковићев текст под насловом „Како је вук појео овце и чобане”, из ког смо „сазнали” да је Мишковић имао позив „из администрације Беле куће” да фруштикује с Обамом, а спречила га судија која му није вратила пасош, па „кад Барак буде питао где је Мишко, неко ће да му шапне – не да му Вучић пасош”.

Чак и да „администрација Беле куће” шаље позиве за конгресни молитвени доручак, као што не шаље, текст опет не би био тачан. Мирослав Мишковић није био позван на молитвени доручак, он је само имао шансу да се докопа позивнице за лобисту ког скупо плаћа. На ту је фору и Мило Ђукановић пре неколико година отишао у Вашингтон: ни његово име није било на списку међународних званица, али лобистичка фирма Боба Дола уступила му је Долову позивницу.

Тешко ми је да верујем у толику лаковерност прекаљеног професионалца према властитом кредитном гаранту. Можда ни глупо ни смешно није добар израз – пре је тужно.

У „Политици” заиста верујемо да је конкуренција добра ствар. Тешка су времена и ретко смо задовољни својим новинама, али се мало утешимо кад прочитамо друге. Можда данас људи не би ни знали шта им значи „Политика” да немају прилику да завире у друге домаће новине, оне које излазе и на латиници и на ћирилици. Што се нас тиче, важи оно што смо рекли за 111. рођендан:

Србији су потребне снажне националне новине, које штите националне и државне интересе и представљају главног противника подела на „прву” и „другу” Србију. Новине засноване на уверењу да свако може да разговара са сваким, да политичке разлике не могу бити препрека дијалогу и да у стварима око којих се највише гложимо постоји могућност да је друга страна у нечему у праву – или да, у најгорем случају, на погрешан начин изражава неки озбиљан проблем.

 

Извор: Политика