Једна од првих ствари које сам урадила када сам 2005. дошла на чело редакције „Политике” била је да Драгољубу Жарковићу понудим колумну у „Политици”. Да се разумемо, нудила сам колумну и Биљани Србљановић: сматрала сам, тада као и сада, да је Србији потребан лист отворен према свим политичким опцијама, лист који зна да они који своје политичке противнике приказују као чудовишта у ствари настоје да се унапред ослободе обавезе да слушају њихове аргументе.

 

Смењена сам 1. октобра 2008. године, али ми је било веома жао када је Драгољуб Жарковић пола године касније престао да пише у „Политици”. Одбио је да прихвати смањење хонорара, а последњу колумну објавио је 27. марта 2009. У фусноти се опростио од читалаца речима: „Сасвим је у реду да се с променом концепта мењају и извођачи радова.”

Сада тврди да је одбио да пише за „Политику” из солидарности што сам ја срамно најурена с позиције главног уредника. Из тога би ваљда произишло да је срамно, нелојално што га критикујем кад обмањује читаоце.

Читалац ће сам да одлучи верује ли у оно што је Жарковић на ћирилици објавио шест месеци после моје смене или у оно што на латиници објављује шест година касније (не пет, како пише у његовој колумни у „Блицу”).

Сви ћемо се, међутим, са њим лако сложити да се „професионалност новинара мери са оним што је написано и објављено, а не врстом писма”, јер у Жарковићевом је подметању латиница потпуно недужна.