Бринемо се о српском писму у другим државама. Вређа нас када се наше достојанство не поштује. А да ли водимо рачуна о националном идентитету у својој Србији?

Бринемо се о српском писму у другим државама. Вређа нас када се наше достојанство не поштује. А да ли водимо рачуна о националном идентитету у својој Србији?

 

Пише: Горан Миленковић, оснивач Српске лиге

Да ли осећамо понос и достојанство због тога што живимо овде? Џаба нам и 334 протестне ноте. Ћирилично писмо је у српској јавности заступљено мање од 10 посто у односу на некада страну латиницу. У јавном простору називи објеката најчешћи су на енглеском језику и у најмањим засеоцима, зато што је тако модерно. Правилници о употреби писма постоје, али се не примењују или та тема није у довољној мери обухваћена. Стратегија развоја националног идентитета не постоји. Утицај на јавност препуштен је слободној вољи појединца или стратегији развоја идентитета глобалне културе. Производ такве политике је да је Србима престало да буде важно ко су. Буџет за културу се константно умањује. Изгубили смо себе у жељи да будемо туђи.

Државне или народне заставе заступљене су само на државним институцијама у Београду и евентуално тек по која на објектима локалних самоуправа. Многобројни напуштени зарђали јарболи на јавном простору некада су имали свој смисао. Тада се из корена и снажно градио југословенски идентитет. Колико је било успеха у томе сведочи данашња криза идентитета. У изградњи српске државе и народа потребно је бар преписати рецепт успешних држава са запада, јер свака има изузетно развијену националну свест, иако функционишу у оквиру међудржавних унија. Нарочито у томе предњаче Сједињене Америчке Државе, најразвијенија држава света.

Потребно је најпре да извадимо брвно из ока свога. Да уредимо своје двориште. Да би имали право да се жалимо на друге потребно је најпре да исто не радимо сами себи. Када будемо знали ко смо, када будемо били свесни вредности начина живота нашег народа, онда ћемо научити да лично подредимо колективном. Када сви будемо вредно радили у истој колони у истом смеру, тек тада се можемо надати успеху. Развој националног идентитета директно утиче на просперитет државе. Када будемо имали осећај припадности српском народу, тада ћемо заједничким снагама стварати нашу привреду, развијати нашу економију.

И не треба од народа, то јест појединаца очекивати да промене ово стање. То је посао за државу и органи власти имају пуну одговорност. Култура и национални идентитет су заједнички садржаоци сваког становника Србије. То је језгро сваког колективног деловања и круцијална тема развоја озбиљне државе. Ако нам је стало до себе, Србија мора да почне тако да се понаша.

 

 

Извор: Правда