Извор: Јединство

Пише: Славица Ђукић

Релативно добра стабилност српских говора на Космету последица је чињенице да Срби локални говор сматрају једним од најзначајнијих потврда свог националног и локалног идентитета, каже др Младеновић

Професор др Радивоје Младеновић, рођен је у Призрену 1950. године. Дипломирао је, магистрирао и докторирао на Филолошком факултету у Београду. Његов истраживачки рад се од почетка односио на говоре Срба у Сиринићкој жупи, Призренској Гори, јужном Косову и Метохији. Радио је као професор српског језика и књижевности у Призрену на Вишој педагошкој школи, затим у Филолошкој гимназији у Београду. Од 2003. године ради као професор Филолошко-уметничког факултета Универзитета у Крагујевцу. Године 1997. именован је за члана Међуодељенског одбора за проучавање Косова и Метохије САНУ, у чијем је издању објавио три монографије које се односе на говоре на Косову и Метохији. За посебан допринос науци о језику, Монографија професора Младеновића Говори шарпланинске жупе Гора одликована је наградом „Павле Ивић“ Славистичког друштва Србије за 2002. годину. Професор Младеновић говори за „Јединство“ о положају српских говора, српског језика и ћирилице на Косову и Метохији.

У каквом су положају српски језик и српски говори на Косову и Метохији?

-Српски народни говори на Косову и Метохији у једном свом делу утамничени су, дискриминисани су, посебно у срединама у којима су њихови говорници у изразитој мањини. Плашим се да ће у неким срединама, онако како је било у последњим вековима Отоманске империје, српско становништво постати двојезично, да ће потом – онако како се догодило у неким српским срединама у прошлости, посебно у јужној Метохији – после језичке албанизације у потпуности изменити свој идентитет. Како то изгледа осведочио сам се пре неколико дана у Темишвару, у коме сам присуствовао крштењу и венчању у српској Саборној цркви. Оба обреда обављена су на румунском језику, пошто су и сватови и родитељи српски језик заменили румунским, али још нису из српске прешли у румунску православну цркву и у потпуности се интегрисали у нови идентитет..

Изгоном српског становништва последњих деценија из неких његових историјских области, настале су нове околности које су сузиле српску етнојезичку територију, а Срби и њихови интереси доведени у неравноправан положај. С обзиром на то да је различитим споразумима са институцијама у Приштини, чији је један од потписника Република Србија, Косово и Метохија изван уставних ингеренција Републике Србије, Албанци све чине да потисну институционалну употребу српског језика и остваре намеру да се о судбини Срба и њиховог језика одлучује без учешћа Републике Србије.

Већ двадесет година сакупљате грађу о говорима у Гори, Средачкој жупи, Сиринићкој жупи, Призренској Подгори, Јужном Косову... Шта сте закључили у чему је њихова виталност?

-Српску језичку баштину Косова и Метохије проучавам четрдесетак година. Резултат овог интересовања је више монографија и на десетине студија управо о овим говорима. Измене народних говора су непрестане, посебно у новије време када сви иду у школу и када су у прилици да чују књижевни језик, па се то догађа и са српским говорима на Косову и Метохији. Није страшно што ће се српски народни говори приближити, уједначити, па неки и нестати. Трагично је ако се они не проуче као сведочанство српског присуства у одређеном времену и на одређеним територијама.

Када говоримо о виталности српских говора на Косову и Метохији, треба водити рачуна о томе да ли су они у матичној области или су измештени на нову територију, на којој се говори другачијим дијалекатским типом. Радећи на монографији и речнику сиринићког говора, после 1999. године више пута сам боравио у Сиринићу. У селима ове жупе локални дијалекатски тип добро опстаје. Слично је и у другим српским срединама. Релативно добра стабилност српских говора на Космету последица је чињенице да Срби локални говор сматрају једним од најзначајнијих потврда свог националног и локалног идентитета. Смањење броја Срба у албанском окружењу, међутим, доводи и до утицаја већинског језика.

Када се говори изместе из матичне области, они су подложни изменама а њихови носиоци после прве генерације најчешће бивају интегрисани у нов идиом. Потврда за овакав закључак има много, пошто сам после 1999. године српске говоре у избеглиштву проучавао у новим срединама у којима су живели косовскометохијски Срби.

Да ли су српска култура на Косову и Метохији и српски говори довољно истражени ?

-Српска култура и српска језичка баштина најугроженије су управо на Косову и Метохији већ више деценија и више векова. Ова чињеница подстакла је академика Павла Ивића да иницира попис ономастичке грађе са читаве косовско-метохијске територије. Део грађе је обрађен и објављен, део и даље чека истраживаче.

Нажалост, остали делови језичког идентитета и потврде српске језичке тапије нису довољно проучени. Разлози су различити. Поред финансијских, свакако су и кадровски, пошто је мало оних који су били спремни да иду на терен, а да су у исто време и довољно научно компетентни. Ово има за последицу да у овом тренутку не знамо ништа или знамо врло мало о граматичким системима читавих области – Мораве и Изморника, не знамо довољно о говорима Косовске котлине, посебно у централном и северном делу.

Лексички систем косовско-метохијских говора, као значајни део језичког система, највећим делом је непознат. Објављена су само два речника, на срећу веома добра, Г. Елезовића и М. Букумирића. Оба се односе на северни део Косовске и Метохијске котлине. Нема, међутим, речника ни једног призренско-јужноморавског дијалекта, који иначе заузима и највећи део Косова и Метохије.

Накнадном провером утврђено је да нису сва сведочења о српској језичкој баштини аутентична, па је неопходно да се о неким говорима спроведу додатна истраживања.

-Шта је и колико томе допринео Институт за српску културу у Приштини са измештеним седиштем у Лепосавићу?

-Институт за српску културу у Лепосавићу урадио је онолико колико је могао у датим историјским, политичким, финансијским, концепцијским и кадровским могућностима. Резултати овог института не разликују се од резултата многих других српских института. Оно што би оваквој институцији помогло је већа иницијатива оних који хлеб свој насушни зарађују у њој.

Када су у питању истраживања српске језичке баштине, посебно народних говора, Институт се не може похвалити. Можда је претпостављано да се језичким питањима бави Филозофски факултет у Приштини са измештеним седиштем у Косовској Митровици, на коме, нажалост, није било довољно ни воље, ни кадрова. То је разлог зашто сматрам да у проучавање српске присутности на Косову и Метохији треба централизовати и укључити различите институције изван Косова и Метохије, пошто је збирање српског научног потенцијала на овом послу неопходно.

Како видите положај српске ћирилице на Косову и Метохији и на чему ваља радити да би се српско писмо сачувало ?

-Употреба ћирилице на Косову и Метохији и њена употреба у осталом делу Србије не разликује се. Иако нема валидних истраживања, чини ми се да је ћирилица у индивидуалној употреби стабилнија код косметских Срба, и то због свести да је то важан елемент националне посебности.

Иако латиница није доминантно писмо српске традиције, не треба заборавити да су поједини делови српскога народа у прошлости користили латиницу као своје писмо. Ако се у потпуности одрекнемо латинице, одричемо се и дубровачке књижевности, и бококоторске писмености. Латиници као секундарном писму треба дати право на постојање, али у обиму и употреби који не угрожавају ћирилицу као културолошки прво српско писмо. Треба казати да је савремена словенска ћирилица (грађанска ћирилица) заправо реформисана црквенословенска ћирилица у Русији Петра Великог, и то према латинској графији.

У трци за профитом неке наше дневне новине и недељници штампају се латиницом, а управо оваква употреба подстиче и потискивање ћирилице, посебно код генерација које и не знају за значај ћирилице у оквиру грчко-словенског света. Чињеница је, такође, да нове технологије долазе са латиничног подручја, што такође подстиче ширење латинице.

Не треба заборавити да су у оквиру правног система Србије оба писма равноправна, мада је ћирилица мало равноправнија. Да ће ћирилици помоћи досадаши начин заштите, нисам сигуран, пошто је много приче без правих и правних последица. Мишљења сам да треба све учинити да не дође до периферизације ћирилице, значајне тековине словенског наслеђа у нашој култури. Нисам, такође, сигуран да је могуће истиснути латиницу као писмо, а можда и није неопходно, пошто је латинско писмо доминантно у савременој глобализацијској цивилизацији, а Срби имају привилегију да веома лако могу усвојити оба писма.

Ваш предлог је да се одржи научни скуп о српским говорима на подручју Косова и Метохије. Да ли сте добијали некакав одговор на то питање?

-Истраживање српске баштине на Косову и Метохији мора бити веома осмишљено, са јасно одређеним задацима, роковима, носиоцима посла, стабилним финансијама. У том контексту је и идеја о усмереним научним конференцијама. Нажалост, још нема реаговања на моју иницијативу. Чини се да је у друштву општа летаргија и сумња да се било шта може урадити.