Пише: Оливера Радовић

Sreto Tanasić

Председник Одбора за стандардизацију српског језика и дописни члан АНУРС проф. др Срето Танасић читав свој радни век проучава савремени српски књижевни језик, прати и тумачи процесе и промене у њему. За разлику од неких колега, не либи се да јасно изнесе свој научно утемељен стручни став и у широј јавности, а не само у академској заједници. Јер језик јесте живи организам који се стално мења и који припада свим говорницима. У разговору за П-портал дотакао се неких питања која се тичу оруђа тог истог језика – ћирилице. Али и много више од пуког оруђа, већ – једног од основних чинилаца националног и културног идентитета.

Ћирилично писмо има цивилизацијску вредност, у смислу који надилази националне предзнаке.

У европској цивилизацији ћирилица је треће писмо, поред грчког и латинског. Ћирилица је писмо преко ког су, уз много мање раширену глагољицу, словенски народи, трудом равноапостолске браће Ћирила и Методија, примали хришћанство (неки су се приклонили латиници прилагођеној својим језицима). И не само словенски: и Румуни су се служили ћирилицом око шест векова – до 1862. Да оставимо многобројне веће или мање народе у Евроазији који су се једно време служили или се и данас служе ћирилицом. Европска култура без културе створене на ћирилици била би знатно, знатно сиромашнија. На овом писму створена су дела која иду у европску и светску ризницу баштине. Да поменемо српски споменик „Мирослављево јеванђеље“ – један од бисера у тој ризници. Па биографије светих српских краљева или „Душанов законик“ из 14. века, дакле – све знатно пре него што су неке данас моћне државе и постојале.

А колико је оно важно за национални и културни идентитет (за баштинике тог идентитета, с које год стране границе да се налазе)?

Српски језик и његово писмо ћирилица су, заједно са Српском православном црквом, у темељима српског националног и културног идентитета. Онај, не мали, део српског корпуса који је прешао у другу веру и на друго писмо временом се искључио из њега; данас практично имамо само једну малу заједницу Срба католика у Румунији. Ако не знамо ми, знају други; зато су Србе католике у Дубровнику и Далмацији превели на латиницу, зато су је окупатори забрањивали. Али знамо и ми: ћирилица је један од оних златних обруча који нам не да да изгубимо осећај припадности српском народу и његовој великој култури, који на њој има дела на којим нам може позавидети и цела културна Европа. И како да је се одрекнемо, и зашто – зарад свога самопорицања?

Sreto Tanasić

Како оцењујете положај ћирилице данас у Србији? Колико је заступљена у различитим сегментима јавне употребе?

Ћирилица као једино српско изворно писмо данас нема у Србији статус који би морала имати као таква. Нема је довољно на јавним местима, у средствима информисања, па ни у издавачкој делатности. То је остатак из комунистичких дана када је, данас знамо, ипак свесно потискивана из употребе код Срба, а томе су се придружиле и неке нове снаге које све чине да она не добије одговарајуће место – управо зато што је ћирилица један од најзначајнијих српских идентитетских чинилаца.

Може ли ћирилица да буде писмо комуникације у савременом свету или је осуђена на службену употребу и академске кругове?

Да се разумемо. Ћирилица није никако сметња за комуникацију у савременом свету. А за нове технологије не само да није проблем, него је једно од најприхватљивијих писама. Тако су нам рекли јапански стручњаци за модерне технологије у комуникацијама. Нема проблема у технологијама, проблем може бити у нашој свести, у одсуству националног поноса што имамо такву писану баштину на ћирилици, или у неговању самопорицања.

Докле се стигло са новим Законом о српском језику и писму у службеној употреби ? Зашто је он важан?

Закон о српском језику је био припремљен и уместо да оде у скупштину на усвајање отишао је у нечију фиоку. Очито је то део програма који је негде направљен да се српска култура, српски национални идентитет не штите, већ уништавају. Јер српски језик и ћирилица су, са црквом, у темељима српског националног идентитета. Њагов значај је тим већи што је српски национални и културни простор испресецан државним границама. Закон је стопиран иако је сам председник државе неколико пута најављивао његово доношење.

Нико није скинуо натурену стигму са себе одричући се оног највреднијег што има, у нашем случају и ћирилица је у најужем центру српског националног и културног идентитета, а ни на који начин никоме није претња

Српска заједница у Хрватској је у специфичном положају у односу на друге земље у региону и у свету. Стигма која њу прати у постконфликтном друштву пренета је и на ћирилично писмо. Мислите ли да се треба одупирати овим трендовима и да треба да настоји да очува своје културно наслеђе?

Срби у Хрватској су део српског народа као целине, и то значајан део који је кроз историју много дао у српску националну ризницу, богами и у европску. Наравно, живећи са хрватским народом, међусобна културна прожимања су била природна. Знамо, историјски примери нам сведоче: нико није скинуо натурену стигму са себе одричући се оног највреднијег што има, у нашем случају и ћирилица је у најужем центру српског националног и културног идентитета, а ни на који начин никоме није претња. Нема никакве сумње да је важно, примерено датим околностима, одолети свим искушењима која су данас на делу. Ми сви и на свим странама готово да кроз дугу историју постојања и памћења нисмо ни били без искушења. Ако сви европски народи љубоморно чувају свој национални идентитет и његове симболе, зашто ми не бисмо, а све европске декларације о људским правима гарантују нам право на језик и писмо. Све што смо створили, све што нам се догађало запамтили смо у своме српском језику и готово све записали ћирилицом; што није на ћирилици у већој је опасности да нам се изгуби, присвоји. Сваки Србин, било где да живи, баштини сваки од помињаних и свих споменика српске културе. Ето зашто је важно: и за Србе у Хрватској ћирилица је онај златни обруч.

Извор: p-portal.net