Извор: Политика

Размишљајући о неким погрдним и подругљивим изразима којима се у српском језику именује и квалификује човек, запало нам је за око да се, у зависности од начина на који формирају погрдно значење, пејоративи начелно могу поделити у две велике групе.

Ћирилично иницијално писмо КОТЕЖ (Дарко Новаковић)

Првој групи припадају творбени пејоративи: нпр. старкеља, бабетина, дедускера, капларица, официрчић, генералчина, муслиманчина, Босанчерос, Црногорчина, Циганштура. Посреди су речи код којих се пејорација постиже додавањем различитих наставака за облик. Обично су то суфикси субјективне оцене, којима се основна реч модификује, при чему се добијају аугментативи – увећанице погрдне конотације, односно деминутиви – умањенице погрдне конотације. Примера ради, етник Црногорац у језику има неутралну функцију и њиме се само именује човек који је пореклом из Црне Горе. Међутим, додавањем одговарајућег суфикса добијамо облик Црногорчина , који више није неутралан и није му функција само да човека именује према пореклу или етничкој припадности, већ и да га због тог порекла или етничке припадности – погрдно означи и окарактерише.

У другој групи речи налазе се такозвани семантички пејоративи: нпр. кретен, идиот, свиња, коза, метузалем, мућак, балија, усташа. Посреди су именице које својим примарним значењем припадају неутралној лексици, а секундарно развијају погрдно значење захваљујући неком од механизама полисемије – метафори или метонимији. Тако нпр. именица идиот, према Речнику САНУ, у језику примарно функционише као медицински термин и користи се у значењу „особа која пати од идиотизма, кретен”, док се секундарно, метафорички, ова реч употребљава да означи „незналицу, глупака, блесана”.

А међу бројним творбеним пејоративима који се у српском језику користе за људе, нашу нарочиту пажњу привукла је једна необична подгрупа подругљивих имена. У питању су деминутиви – речи умањеног значења које функционишу као називи за човека и показују тенденцију да у одређеним контекстима реализују погрдно, презриво значење.

Поћи ћемо најпре од чињенице да се деминутивима уобичајено сугерише умањење физичке величине неког појма и њихово типично значење јесте димензионално.

Међутим, спектар значења деминутива далеко је шири: појам о коме говоримо, уколико је у питању неки конкретан предмет, заиста можемо квантитативно одредити у простору као предмет који је мали, малих димензија, односно – мањи од уобичајеног представника исте класе предмета (нпр.сто – сточић, шоља – шољица); исто је, углавном, и са деминутивима којима се именују жива бића као представници одређене врсте (нпр. цвет – цветић, зец – зечић; жена – женица). Уколико се пак деминутиви не односе на физичку величину, тј. на конкретне предмете, већ на апстрактне појаве и појмове из различитих домена – њихово значење постаје метафоричко. Примера ради, именице слободица, домовиница, с једне стране, реферишу на нешто лепо, драго, блиско, према чему осећамо наклоност, поштовање, док именицама државица, професијица, звањце, с друге стране, изражавамо презир, недостатак поштовања, поругу, ниподаштавање.

Слично је и са неким речима којима се у српском језику именује и означава човек. Наиме, уобичајено је да се од основног значења деминутива, које се тиче квантитета, развија секундарно метафоричко значење, које се односи на квалитет. Ако се вратимо у школске дане, на часове српског језика, сетићемо се, вероватно, да су се деминутиви и аугментативи као творбене изведенице којима се именује умањење или увећање основног појма – обично помињале напоредо са двема значењским скупинама – са хипокористицима и пејоративима. Деминутиви, тј. умањенице обично се поистовећују са речима одмила, хипокористицима, док се аугментативима, тј. увећаницама заиста често постиже пејорација – погрда и омаловажавање. И описни речници српског језика, Матичини једнотомни и шестотомни речник, као и Академијин тезаурус Речник САНУ –мање-више типски дефинишу овакве облике. Тако је дрипчина, према РСАНУ, „аугментатив и пејоратив од дрипац“, а дечачић „деминутив и хипокористик од дечак“. За оно што је мало често се у лексици везују осећања ганућа, симпатије, нежности, док оно што је велико неретко подразумева одбојност.

Психолингвисти сматрају да разлог за то треба тражити у чињеници да оно што је мало доживљавамо као нејако, безопасно и потенцијално угрожено, што нам затим дозвољава да заузмемо супериорну позицију и покажемо заштитнички однос. Оно што је велико или пак веће од уобичајеног – сигнализира могућу опасност, изазива негативан став, третира се као непожељно и активира мноштво негативних емоција.

Докторанд, Институт за српски језик САНУ