ГЛАС ХОЛМИЈЕ ПРОМОВИСАН У БЕОГРАДУ И НОВОМ САДУ

 

 

Угледни грађани Београда стални су посјетиоци наших промоција

 

У Организацији Српског удружења ''Ћирилица'' Београд у уторак 6. јуна 2017. Године одржано је представљање 33. Броја Глас Холмије из Берана. На почетку скуп је својом пјесмом поздравио Драгомир Дале Ћулафић, пјесник из Београда.

О часопису су говорили: Бранислав Оташевић, предсједник Издавачког савјета ''Глас Холмије'', Горан Киковић, главни и одговорни уредник ''Глас Холмије'', Миодраг Којић, потпредсједник Српског удружења ''Ћирилица'' Београд, генерал др Лука Кастратовић, предсједник Удружења Васојевића Београд и Радојко Раде Живковић, публициста, писац и новинар из Београда, који је овом приликом одржао бесједу коју преносимо у цјелини:

''Поштоване даме и господо,браћо и сестре у Христу, ево већ традиционално, под сводом ове културне институције, окупише нас наша браћа из Берана да промовишемо 33. број јединог српског часописа са севера данашње Црне Горе -,,Глас Холмије“ из Берана.

Ево пет година, посебно срамотних за Црну Гору, а претешких за Србе, који у њој живе, овај српски часопис поносно издиже главу из тамошње медијске жабокречине и једноумља, где се одавно зна да је цар го, али нико, осим неколико часних изузетака, не сме то јавно да саопшти. Међу оне који то сигурно смеју јасно и свуда да кажу, упркос мрклом медијском мраку, који је створио режим Мила Ђукановића, барјак истине свакако држи ,,Глас Холмије“, на радост све бројнијих читалаца, не само у Црној Гори, већ и широм српских земаља, којима је доста лажи и фалсификата, на којима се темељи та несрећна државица, чије су светло име исковали само и искључиво Срби Немањиног и Његошевог рода. У шта су се претворили данашњи црногорци видите и сами ?Овим данашњим, издепилираним,нашминканим и у унихопкама одевеним и национално онесвешћеним црногорцима, баве се и наука и медицина. На жалост безуспешно, јер су они безнадежан случај, којем не могу помоћи ни најбољи светски генетичари. Евентуално ако би се оспоравани Чарлс Дарвин дигао из гроба, па да пронађе неку генетску нит, која их везује са његовим приматима,пошто се ради о до сада непознатој ендемској врсти људи, која нема ни оца, ни мајку, а о старијим прецима да и не дискутујемо. Прилично безнадежни генетски и антрополошки случајеви, који нити знају како им се зове језик којим говоре, нити писмо којим пишу, нити богомоље у којима су се молили и моле њихови родитељи и ђедови. Сви непријатељи Црне Горе су њихови најбољи пријатељи, а они који воле ову премучену и осрамоћену државу, они су највећи непријатељи и завереници.Управо из тог шизофреног стања, из суште потребе да се залутало стадо што пре врати своме једином пастиру, јер чопор крволочних вукова само што није упао да коље, постоји српски часопис ,,Глас Холмије“, који својим садржајем враћа памћење онима, који су га изгубили, а освежава онима који треба да га сачувају. Ово вам ни мало случајно не говорим, пошто поуздано знам да има доста оних који читају текстове овог српског часописа, али им социофизиолошки разлози и карактер кишне глисте налажу да морају рећи да су црногорци, иако им то нико досад није био.

 

Миодраг Којић и Бранислав Оташевић

 

 

Браћо и сестре, наиђу тако нека зла времена, на површину исплива багра и најгора људска олош, који се уздигну далеко више од сопственог коефицијента интелигенције и помисле да су најјачи и да од њих почиње историја. Таква марва је тражена на светском политичком беглуку и одмах је купе западни трговци за ситне паре и прљаве послове. Тако је ево три деценије, уз помоћ америчких подгузних мува, а заправо скоро 80 година стање у црној држави са црним именом, али и томе ће, ако Бог и сви Његови свеци дају, убрзо доћи крај. Ми Срби смо свесни да је буђење националне свести и враћање традиционалним светосавским вредностима, пут којим само и искључиво морамо ићи, а да су све остало шикаре, прљаге и козје стазе. Надам се да смо доста лутали и бауљали у мраку, да смо прогледали и видели све благодети Титове Југославије, чије смо лажно братство и јединство и лагодни живот неколико генерација,платили грђе од било којег народа на кугли земаљској. Платили и преплатили костима наших ђедова, које се полако помаљају из земље, вире из разних јама, јаруга и јендека и откривају језиву истину о злочинима, о геноциду над српским народом, током готово три четвртине двадесетог века,који, у различитим облицима, траје и данас у Црној Гори. Али, у вези са овим бројем, желим да се осврнем на посебно болно поглавље, које овај српски часопис анализира. То је пријем Миловог (кажем Миловог, јер је народ листом против) дела Црне Горе у зликовачку алијансу, чиме је тај људски несој оскрнавио све гробове, настале у крвавој операцији убица са небеса на Србију и Црну Гору, међу којима и гробове Милице, Јулијане, Оливере, Мирослава и стотина знане и незнане деце, жртава НАТО монструма. Све то јесте део вишедеценијске зликовачке америчке политике, која народе и државе света сравњује са земљом за њихово добро, а међу преживелима нађе довољно неуспелих абортуса и људских недоношчади да те несрећне земље увуче у своју сатанистичку алијансу. Свакога, кога су урнисали и национално и економски осакатили, Американци су претворили у свој холивудски хорор пројекат, где се обавезно замењују улоге и убица постаје жртва, а жртва убица. Индијанци, Мексиканци,Срби, Ирачани,Авганистанци и бројни други народи света, чије су тарабе на огради старије од америчке нације, престављени су као највећи варвари цивилизације, а преподобни НАТО је, типично за сотону, милосрдни анђео.

 

 

Миодраг Којић и Горан Киковић

 

 

Само треба наћи понизног слугу, некога коме ће ујка Сем бити ближи и дражи од Светога Саве и Његоша и то су успели у Црној Гори. Они, који мрзе Православље, Русију, Србију и све српске земље, с правом су у Милу Ђукановићу препознали свог истомишљеника, јер не постоји особа која више мрзи Србе од њега, до да се дигне Алојзије Степинац из гроба ?Западно европске и америчке агентуре су му 2006.године омогућиле да покраде референдум о отцепљењу и да се одржава у седлу толико деценија, а за узврат су тражиле тек малу услугу да Мило Црну Гору ућера у НАТО тор, а газде ће већ одредити кад ће и где ће ко од црногорске младежи на клање.Аутократским декретом, потоњи црногорски књаз Мило је избегао референдум - најдемократскији облик народног изјашњавања о трчању у загрљај убици (што је, веровали или не и услов самог НАТО-а) и показао да на институције државе, коју на несрећу води ево скоро три деценије, гледа као на шупу, где се одлажу лопате, грабуље, косијери, бургије и остали алат, којим обликује друштвени, политички и посебно финансијски амбијент своје фамилије и пајташа.Славодобитно, у камере својих медија, изговорио је познату изреку Луја 14-ог – ДРЖАВА, ТО САМ ЈА,А НАРОД ЈЕ ОБИЧНА СТОКА и све то уз помпезан пријем и осмехе, уз кежење у лице сваком честитом грађанину Црне Горе. Лишен било каквих моралних и људских карактеристика, по ко зна који пут је потврдио да га је баш брига за муринску трагедију и да ће се до последњег Србина борити за добробит његове и само његове Црне Горе. Зверско иживљавање са небеса треба што пре заборавити, што се у потпуности уклапа у идеју његових западних газда, да историју Црне Горе прилагоде и уподобе њиховим интересима, са акцентом да нема Срба, нема СПЦ, нема Ћирилице и никада није било бомбардовања пријатељске и независне Црне Горе. Класичан пример идеолошке хегемоније светског силеџије, који витла топузом над главама слабијих и немоћнијих.Али, ничија до зоре није горела, па ће се, ако има Божанске правде, брзо и Милова свећа утулити. Лазарева клетва и сузе родитеља несрећне деце из Мурине, Даниловграда,Лесковца, Варварина, Београда, Новог Сада, Ниша и многих других градова и места страдалника, стићи ће сваког ко изда свој род, пород и претке, упркос 20 прстенова обезбеђења, бедемима и крволочним псима у људском и псећем облику.

 

Намерно сам издвојио за анализу овог броја срамотну Милову предају Црне Горе у руке крвника, а остатак садржаја је такође изузетно занимљив и у потпуности промовише све оне духовне, културне и традиционалне вредности, које су од искона красиле наш српски народ, у шта ћете се уверити читајући овај број. Промовише здраву, национално и духовно свесну српску нацију,пре свега честите и угледне Србе из Старе Србије, разасуте широм света, упркос маћехинском односу државе у којој смо рођени, а којој смо, у подели карата великих сила, несрећом припали почетком 20-ог века. На жалост, прегалаштво и афирмацију српског културног наслеђа, од стране ,,Гласа Холмије“ , прати тек неколико српских часописа у целој Црној Гори, што представља велики проблем, имајући у виду количину лажи и фалсификата, написаних о тој држави, о њеном народу, вери, цркви и језику. Зато, позивам све оне Србе, који знају и умеју да замахну пером, да искористе благодети нових комуникација и, ако већ немају новца за штампане, отворе интернет медије, где ћемо се супротставити свим покушајима да се затру трагови нашег постојања у држави Немањића.Eво нам сада добре прилике да се окупимо под кровом Српске куће у Подгорици, којом је држава Србија показала бригу за опстанком свог народа, а која треба да буде огњиште око којег ће се окупљати најугледнији српски културни и јавни посленици у Црној Гори, уз искрене жеље да у братској слози и разумевању равномерно промовишу српске интересе и да се, не дај Боже, не посвађају баш око те братске ватре.

Мојој браћи у Христу Горану, Брану, ђенералу Луки , Миличку, Давиду , Дарку и свима онима који стварају ово српско медијско чедо, желим пуно успеха и честитам на свему што чине да се афирмишу, како исконски српски етнички простори, тако и вредности оних који их вековима настањују. На многаја љета и нашем часопису и свим српским земљама. Драга браћо и сестре Срби, волимо се и поштујмо међусобно и чувајмо оно што јесмо, јер ако нисмо оно што јесмо, онда шта смо ?! '''- истакао је на крају Живковић.

 

На крају промоције додијељена су благодарја од стране Миодрага Којића, потпредсједника Српског удружења ''Ћирилица'' из Београда, која је потписао познати српски пјесникДобрица Ерића ''за допринос и подршку на очувању српског језика и ћириличног писма'' и то : ''Гласу Холмије'', часопису за књижевност, историју и културу из Берана, Браниславу Оташевићу, предсједнику Удружења српских књижевника у отаџбини и расејању за Црну Гору и повјеренику Српског удружења ''Ћирилица'' за општину Плав, Дарку Јововићу,пјеснику и новинару дневног листа ''Дан'', Давиду Лалићу,пјеснику, повјеренику Српског удружења ''Ћирилица'' за општину Андријевица, Горану Киковићу, историчару, предсједнику СО Беране, повјеренику Српског удружења ''Ћирилица'' за општину Беране и главном и одговорном уреднику''Гласа Холмије'', часописа за књижевност, историју и културу, који излази на Српском језику и ћириличном писму из Берана, Благоју Шарићу, професору Руског језика из Берана, Миличку Трифуновићу, предсједнику Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца Беране, Јасмини Ђукић, секретарки СО Беране, и Милу Јолу Цикићу Шљакићу из Берана, предсједнику секције за Полицу Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца регионални одбор у Беранама .

 

 

 

 

 

 

 

ПРОМОЦИЈА ГЛАС ХОЛМИЈЕ И У НОВОМ САДУ

 

 

 

У организацији Града Новог Сада у Библиотеци Града Новог Сада одржана је промоција 33. Броја часописа Глас Холмије о којем су говорили: О часопису су говорили: Бранислав Оташевић, предсједник Издавачког савјета ''Глас Холмије'', Горан Киковић, главни и одговорни уредник ''Глас Холмије'', Миодраг Којић, потпредсједник Српског удружења ''Ћирилица'' Београд, пјесник Драгомир Дале Ћулафића, академик проф. др Јован Бабовић, писац великог броја књига и некадашњи министар пољопривреде у влади Мирка Маријановића, који је овом приликом одржао бесједу о часопису ''Глас Холмије'', коју овдје преносимо у цјелини:

 

Глас Холмије сведочи о.прошлости, науци, књижевности и култури српских Васојевића. О заштити и очувању српског националног, духовног, језичког и културног наслеђа. Истиче, да у времену поремећаних вредности, поремећени умови истичу да нема места утемељивачу српске духовности и српске цркве Св. Сави, и да нема места ни Српској православној цркви. Неко је мудро рекао: Захваљујући Немањићима, а пре свега Светом Сави, данашња Европа могла је штошта да научи од српског народа. Његош, као највећи српски песник, постаје за неке "персона нон грата" и геноцидни песник. Пише да се прогон Срба и српског језика и писма наставља. СПЦ се протерује, а положај Срба, српског језика и ћириличног писма сведочи о тежњи асимилације српског народа.

У Црној Гори се кроз њену историју говорило и писало српским језиком и ћириличним писмом. М. Бећковић, између осталог истиче:“ Најистакнутији српски лингвисти били су Црногорци. Да почнемо са Вуком Караџићем, "старином из Васојевића и Дробњака", па да наставимо са Радославом Бошковићем, Михајлом Стевановићем, Радомиром Алексићем, Митром Пешиканом, Драгољубом Петровићем, Матом Пижурицом, Драгом Чупићем, Светозаром Стијовићем, Браниславом Остојићем, Радојицом Јовићевићем, Радмилом Маројевићем… А знате ко је на другој страни. То су они који одушевљавају незналице и проглашавају свеце по кафанама“.

Глас Холмије је сведок савремене мисли и стваралаштва и неговања и очувања изворних вредности српскога народа. Часопис је информативно допринео да се о српским Васојевићима сазнају истине о нашем слободарском човеку, о великанима Вуку и Карађорђу, о на стотине научника који стварају широм света, о књижевницима и врсним уметницима о славним јунацима и ослободиоцима, о витештву војводе Петра Бојовића, Трифуна Бабовића и M. Кенића и других заборављених бесмртника.

Глас Холмије се чита широм света.То је наш понос, наш прелепи Ком, наше узвишење, наш извор чињеница о стваралаштву и култури, духовним вредностима и прегнућима. То је наш освежин и отрежњење и надахнуће за будуће нараштаје. Наша саборност Васојевећа где год живели и стварали. То је брана српског језика и ћириличног писма које је од постанка учило нашег човека о историским коренима и вечном битисању на овим просторима.

 

 

Озбиљна публика и у Новом Саду

 

Глас Холмије је извориште неговања традиционалних, научних, књижевних, културних, историјских, економских, просветитељских вредности од Немање и Светог Саве до данашњих времена. Зато треба неговати чистоту српског језика у складу са завештањем Немање на самрти Св. Сави: "Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу? Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезначајнију реч свога језика. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио. Народ који изгуби своје речи престаје бити народ.“

Мирослављево јеванђељe писано ћириличним писмом око 1195 године у цркви светих Петра и Павла у Бијелом Пољу доказ је наше вишевековне језичке и ћириличне писмености.

Мирослављево јеванђеље је најзначајнији ћирилички споменик српске  и српско-словенске писмености.

Генерал др Лука Кастратовић, председник Васојевића вели: „Глас Холмије је часопис који је наше узвишење, брдо, вис, острво, у нашој култури, што назив Холмија и значи. Он то мора да буде, ако знамо из које основе израста, кад се само сјетимо ко је све и како је неимарио у области српске културе“.

Горан Киковић, креатор Гласа Холмије и витез пера и ћириличног писма из српских Васојевића истиче: „На дјелу је сваки вид дискриминације над српским народом : запослењу и раду, култури и образовању, студирању, предузетништву, православљу, слободама и говору српским језиком и ћирличним писмом. И ако је прва ћирилична штампарија на словенском југу Октоих основана на Цетињу пре 522 године психопате протерују српски језик и ћирилично писмо. Заузимају нам цркве, пљују по традицији, шкрабају по језику, проклињу Његоша и Вука, избацују нас из медија, проглашавају за окупаторе и злочинце“

Честитам главном креатору часописа Глас Холмије Горану Киковићу на успешној мисији у афирмацији свеукупног стваралаштва Васојевића и српског и других народа из области историје, науке, књижевности, културе и других области стваралаштва. Глас Холмије доприноси очувању традиционалних, научних, књижевних, културних, историјских, економских, просветитељских вредности и инспирише ново стваралаштво ради свеукупног напретка нашег краја и народа. – истакао је на крају академик проф. др Јован Бабовић, из Новога Сада.