У књижици „Белешке из окупираног Београда“ написао је о изгону ћирилице следећу биљешку: „Мржња према Србима и свему што је српско одредила је Аустријанце да одмах, чим су ушли у Београд, збришу ћирилицу. Нигде се није трпео никакав натпис, никаква фирма. Наређено је да се излупају све плоче на којима су исписана била имена улица варошких. Са зграде универзитета скинут је натпис ʼМиша Анастасијевић свом Отечествуʻ. Све трговачке фирме морале су бити замењене другим, латиницом написаним.  Излупане су плоче с натписима на зградама које су својина просветних фондова. Исто тако плоче на пијачној згради Цветног трга, на којима су урезана била имена чланова утемељача.  Ко је имао, с улице, на својој кући какав год натпис ћирилицом, морао га је уништити. Пели су се на врх зграде Росије, да би уништили натпис на њој.

Рат је био објављен, и с пуним бесом вођен,  не само српском народу и савезницима, већ и – ћирилици и источном наречју српском. Латиница у канцеларијама, у школама, на пошти и телеграфу – свуда.  Нигде се не прима никакав напис ћирилицом. Посмртне листе штампане су латиницом. Тек у последње време, кад су кола пошла низа страну, онда су и саме окупаторске власти почеле штампати објаве и одредбе не само латиницом, већ и ћирилицом“ (Издање Јасен, 2010, стр. 127). На другом мјесту, у биљешци о забрани српских и уопште ћириличких књига у књижарама стоји и реченица „Изреком је забрањено било књижарима да иједну књигу, ћирилицом штампану, држе у излогу“ (стр. 74).

Лука Лазаревић (1857-1936), "Белешке из окупираног Београда", Јасен, Београд, 2010.