Да ли смо били уречени, опчарани, затрављени (“заљубљени”, како су говорили стари Дубровчани), омагијани, омамљени, уклети, поседнути, замађијани или превише тврдоглави, бандоглави, покондирени, сујетни, гладни европског стандарда и сјаја када смо се одрекли својих црквенословенских божанских корена? Или су нам подметнули кукавичје јаје (латиницу) како бисмо заборавили своје порекло? Два писма – а један народ, још није забележено у историји! Ко још верује у божанско порекло ћирилице? Да ли има смисла расправљати о томе данас, са ове дистанце? Иста питања могла су да буду постављена и после 1811. године, после Вукове језичке реформе. Даљина је и даље непремостива, а празнина духовна.

Питање опстанка ћирилице увек је било политичко питање. У Србији су медији за ћирилицу готово недоступни исто као и Хрватска радио телевизија (ХРТ). Готово да су такви и српски универзитети. Наука, техника и компјутери победили су ћирилицу на многим техничким факултетима Универзитета у Београду. Тамо скоро да нема уџбеника на ћирилици. Које још новине данас поштују званични српски фонетски правопис? Хрватски етимолошки правопис је популарнији, пишете изворно, онако како то чине Енглези, Немци, Италијани, а лингвисти ћуте.

Српски лингвисти су прећутали и то да се до латинизације Србије стигло спровођењем насиља над ћирилицом, назвавши то културно-историјским развојем. Усамљен међу њима, прокојни професор Бранислав Брборић, са Катедре за српски језик Филололошког факултета Универзитета у Београду, тражио је да се Срби врате једном језику и једном писму - ћирилици, да буду као остали европски народи. Народ је увек био исти, простодушан и богобојажљив, али су моћници тражили да напустимо предање, како би могли да спроведу реформе, да нас ослободе од свега. Потрчали смо за туђим млађим језицима, док је корен речи остао да сведочи о изгубљеном царству, о биткама које смо добијали, а онда губили за зеленим столом. После затирања корена “срб” држимо се српа, уместо пера и баштине.

Понижени смо јер хоћемо да говоримо матерњим језиком! Иако осиромашен, испошћен, без “сала дебелог јера” и наше везе са Русима, без духовних речи које су остале у руском речнику, српски језик је и даље најближи санскриту – најстаријем језику “Веда”, најстарије забележене књижевности Индијаца. Најдаље од “Веда” налазе се данас енглески језик и ми однарођени, мисли новинар и етнолог Слободан Филиповић. Духовно смо окупирани када смо изабрали да пишемо латиницом и замењујемо домаће речи туђицама.

Ризница заборављеног знања одавно је затворена. Словенци још увек користе стару реч “веде”? ”Не вем, Бог веде” - “не знам Бог зна” ког дана се одиграла Косовска битка, а било је то 6897 године, записао је Деспот Стефан Лазаревић на Мраморном стубу на Косову пољу. Изгледа да су заборављено знање, писмо и стари календар и даље далеко од наших очију. У 21. веку исто је као и почетком 13. века, у време када је Свети Сава написао песму “Слово о мукама”. Ћирилица је увек изискивала и тражила од нас врлину, живот у складу са старим календаром, пост и уздржање, једном речју живот по божјим законима. Шта је превагнуло да се одрекнемо ћирилице, старог календара, црквенословенског богослужбеног језика, старих речи којима смо означавали месеце у години?

Мит о ћирилици још увек је жив и опстаје у манастиру Крушедол, задужбини деспота Ђорђа Бранковића на Фрушкој гори. Монаси сведоче да је писмо постојало пре Христа, да је старо 9.000 година, да је имало 500.000 знакова, а да та баштина још увек није изгубљена. Око 250.000 ћириличних слова чува се данас на Старој планини, а 250.000 знакова на Тибету, где се Тибетанци служе нашом старом ћирилицом. За осипање старог писма окривљен је реформатор српског језика и правописа Вук Сефановић Караџић који је на наговор Немаца убацио у нашу ћирилицу германско слово Ј, слово раздора које је део нашег народа заувек одвојио од духовности и православља, мисле у Крушедолу. Лингвисти би приметили да то старо писмо можда није била ћирилица, него њена претеча.

О коренима наше неслоге, нестајању Срба и ћирилице, нашој тврдоглавости, а пре свега урођеном инату говорио је недавно на Коларчевом народном универзитету у Београду професор Богословског факултета Српске православне цркве у Либертивилу Милош М. Весин. Прича говори о једном истраживачу старих народа. Пошто је истражио све народе, чује он да негде иза седам гора, иза седам мора живи један неистражени народ. И крене он иза седам гора и иза седам мора и дође у један савршено уређен град. Али нигде живе душе да сретне. Све богато опремљено, банке, предузећа, школе, куће, али нигде живе душе нема. У центру града угледа две истоветне цркве како стоје једна наспрам друге, али и једног усамљеног човека.

“Аман -заман човече, станите, објасните ми, о чему се овде ради? Ко овде живи, зашто овде никога нема, а све је лепо уређено?”

“Видите, овде је некада живео народ који је био познат под именом Срби. Они су били добри за све друге, осим за себе. Тако смо једни друге потаманили. Нисмо се слагали политички, нисмо се слагали верски, нисмо се слагали куртуролошки, тек у спорту се нисмо слагали... Остао сам само ја. По занимању сам архитекта и грађевински инжењер, а захваљујући савременој технологији, како ми не би било досадно, симулирам живот. Помоћу компјутера покрећем багере, стално градим да бих имао неки смисао у животу."

"Разумем постојање продавница, банака и школа, јасно ми је да симулирате живот" - питао је истраживач последњег Србина? "Али, зашто сте у центру града сазидали две цркве, једну наспрам друге. А потпуно су истоветне, истих димензија, истог стила?" Староседелац му одговори:

“Е, то не може нико да разуме! Знате, у ову цркву идем, а у ову другу никада!” То су скице које много говоре о нашем менталитету.

Ко је крив за духовни пад, губитак корена? У манастиру Рукумија мисле да су криви они који су форсирали превођење црквенословенских књига на српски језик, како би нас одвојили од Руса. Литургија се служи на црквенословенском, а иста је у Србији, као и у Москви. И Румуни су служили литургију на црквенословенском па су то променили. Бугари још увек служе литургију на том језику.

Зашто је ћирилица вековима прогоњена и забрањивана? Према речима француског слависте Сипријана Роберта, на заседању Светог синода у Салони, некадашњем Сплиту, 1060. године, ћирилица је проглашена ђавољим изумом, а Методије јеретиком. Запрећено је изопштавањем из цркве свима онима који не одустану од тог писма. Одустали су Хрвати, Чеси и Пољаци, а од тог времена две цркве воде рат словима све до данашњег дана. Тачније, једна црква, римокатоличка, увек је надирала, а православна се опирала. Недавно је спроведено једно истраживање у Турској које је показало да око десет милиона људи у тој земљи разуме српски језик. Отуда пословица у Вуковом “Рјечнику” “Говори српски да те цео свет разуме”? Можда зато што су стари језици језици срца, греју душу, имају божанску енергију, а нови језици су језици ума, разумеш све, али нису кадри да загреју душу.

Према докторској дисертацији једног очног лекара, која је одбрањена на немачком језику, око најбоље подноси ћирилично писмо. До стварања прве Југославије православни Срби користили су само ћирилицу, а после тога као да су изгубили вид и почели да побољевају. И сам краљ Александар био је спреман да укине ћирилицу за љубав Хрвата и Словенаца, али га је од тога одвратио својим ауторитетом Александар Белић, учитељ данашњих српских лингвиста. Стари Дубровчани држали су се ћирилице све до унијаћења, иако су били, углавном, римокатолици. Основу за окупацију латиницом не само Србије него и БиХ, а данас и Црне Горе, дала је прокламована равноправност ћирилице и латинице у Новосадском књижевном договору из 1954. године. Колико је она била лажна види се и по томе што су средином шездесетих година у Србији и БиХ декретом избачене из државне управе ћириличне машине и престала је њихова производња, осим за македонску ћирилицу.

Ћирилица је после октобра 2000. године доживела већи слом него у време комунистичке владавине. Данас је цењенија у дијаспори него у матици. “Видети ћирилично писмо на неком српском производу данас је подједанко ретко као вест да је нека звер побегла из зоолошког врта и плаши свет на улицама.” Заборављени професор др Лаза М. Костић оставио је запис да је ћирилица настала давно пре Светог Саве и пре наше аутокефалне српске цркве. Настала је онда када је међу Србима било веома мало писмених људи. Са нестанком ћирилице Срби ће културно нестали. Владета Р. Кошутић је 1988. године примето: “Ћирилици је као тешком болеснику који је вапио: “Помозите ми!” Одговарано је: “Теби је законски призната равноправност.”

Све ће се то уредити кад дође руски цар импертор. Неће више моћи да причају неку причу насупрот Светом предању”, виде крај расправе са унијатима у манастиру Рукумија. Да је ћирилица последња брана надирању католицизма видљиво је у некадашњој западној Русији која данас носи готово исто име Украјина. Докле су тамо стигли унијати и римокатолици, стигла је и латиница. Заправо, латиница је тамо као и у српским земљама извидница, и отишла је испред католицизма јер се припадност Западу доказује одустајањем од ћирилце која подсећа на православну Русију.

Да ли знате куда сте кренули када сте се одрекли својих корена - ћирилице? Супротно од мита и предања, далеко од поезије. Добродошли у Србију, где, гле апсурда, Влада мора да “тера” запослене у државним институцијама да користе своје старо писмо - ћирилицу!

Вера Понти