У јануару се навршило 143. године од рођења Васе Стефана Јовановића, најпознатијег тамбураша, композитора, мелографа и музичког педагога у Срба. Рођен је у Новом Саду 13. јануара 1872. године. Рано је остао без оца, а мајка Марија рођ. Котуровић преудала се за гостионича- ра Тиму Пушића, у Доњи Ковиљ, где је Васа завр- шио четворогодишњу ос- новну школу. Већ тада су га привлачили тамбураши које је слушао уочуховој гостионици.

 

Једном се приликом нашао у Хамбургу, у којем је у то време владала колера. Док су његове колеге тражиле смештај, он их је чекао са носачем пртљага, Швабом. У једном моменту, Васа осети глад, па се маши торбе са паприком, и поче у сласт јести. Носач, Шва- ба, га упита шта је то, а Васа шаљивџија рече да је то чувена српска трешња, да је добра против коле- ре и понуди му да проба. Узе Шваба паприку, па је стаде халапљиво јести. Након тога поче трчати по станици, а све дува и пљује. После извесног времена, ево ти њега натраг са поли- цијом, па прстом на Васу да га је хтео отровати. Ви- девши зло, Васа брзо извади још једну паприку и пред свима је поједе да докаже како то није отров. Носачу је морао да наручи јело и пиво да спере гушу да би га ”тровање” прошло. Ова па- прена шала Васу је стајала џепа, јер је Шваба јео и пио све док је знао за себе. А по- сле га је и тровање прошло На редовно музичко шко- ловање Васа Јовановић није ишао из простог разлога што у то време, у овом делу Аустроугарске, сталних музичких школа код Срба није било. Зато је почео учити (ноте) код познатог тамбураша Ота Крчмара, професора музике и наставника у митровачкој реалци. Овде се прикључио и оркестру тамбураша Крчмара, учећи музику у исто време и од Драгутина Хруза компози- тора и тамбурашког збо- ровође од кога је највише научио и савладао музичку писменост. Васа Јовановић је волео да свира у свом граду, Новом Саду, најви- ше би то било код Беле лађе, где се у то време са- купљао новосадски крем.

Године 1901. основао је сопствени тамбурашки оркестар под именом Бели орао, с којим је свирао до краја свог музичког радног века.Гостовао је готово у целој Европи. Мелографски рад испољио је у записивању неколико стотина претежно српских народних мелодија, али и руских, немачких, мађар- ских, румунских и других. Бележио је називе песама, али не и текстове. Од своје ране младости бавио се подучавањем тамбурашког подмлатка.Оспособио је на десетине добрих тамбура- ша и успевао да ученике музички описмени и да им пренесе потребно знање. У Немачкој је имао десе- тогодишњу (1899-1908) љубавну романсу са Олгом Квицау која је и сама била капелник тамбурашког збора, а свирала је у њего- вом оркестру. Верио се са њом, али су се разишли, јер га је вукла носталгија да се врати у Ковиљ. Ту се оженио Српкињом Јелиса- ветом рођ. Паунић (1889- 1967). Имао је са њом ћерку Даницу и три сина, Констатина, Милоша и Милутина. Васа Јовановић је умро 21. јуна 1943. годи- не, у 71. години у Ковиљу где је и сахрањен. Многи музичари и културни рад- ници у нашем граду имају спомен-плоче, бисте и спо- менике. Можда је време да се Нови Сад, на један од ових начина, одужи и Васи Јовановићу.

 

Петар Јаћимовић

“Српска Атина” Нови Сад