Текст је објављен у зборнику радова са округлог стола " Ко разара српску културу?", одржаног у организацији Српског удружења "Ћирилица" Савиндана 2014 а посвећеног обележавању 200 година жртвене смрти Светог ђакона Пајсија и игумана Авакума као и 100 година од жртвеног чина Гаврила Принципа.

 

Ови јубилеји нека нас подсете да нема културе без идеала, а идеализма без жртве.

Национална култура представља „ментално програмирање: образац мишљења, осећања и деловања које свака особа стекне у детињству и затим примењује кроз читав живот“.


Хофстеде, 2001.
Као јединствена друштвена појава, култура у најширем смислу означава скуп целокупних достигнућа човека. Обично овако широко описано значење културе, као и наглашена важност културе са аспекта друштвених појава, наводе неке социологе и да науку о друштву (социологију) поистовете са науком о култури (културологијом). Ако под националном културом подразумевамо скуп претпоставки, веровања и вредности које деле припадници једне националне заједнице, и који битно одређују њихово разумевање света као и понашање у њему, онда националну културу сачињавају историјске традиције, морал, обичаји, наука, уметност, опште стваралаштво једног народа.


Неспорно је да се у специфичном склопу културе једног народа остварују и преображавају опште културне вредности. У истој етапи развоја могуће је евидентирати постојање паралелних националних и интернационалних култура, нпр. култура појединих европских народа и европска култура. Из реченог произилази да је цивилизација велики културни организам састављен од неколико националних култура, које често одликује и заједнички, национални језик који се користи у тзв. службеној употреби.


Постојећи евроцентризам несумњиво иде на затирање култура појединих и/или појединачних народа и нација. „Цивилизовани“ народи Европе поставили су себи задатак да те „дивље народе“ које су колонизовали просвете, и да их и у верском смислу „преобрате“. Тако се и код нас систематски уништава традиција, писмо, вера, национална самосвест.


Иде се на унијатство. Пише се латиницом. Исмејава се српство као примитивизам.
Устав државе Републике Србије наводи као службени, национални, језик србски, а службено писмо је ћирилица. Али, преплављени смо латиницом и страним натписима и изразима. Посебно је срамотно да службени органи у свом пословању ту крше Устав, као и јавни медији, са акцентом на штампи. Зашто се не санкционишу они који крше Устав?

Данас смо затрпани мноштвом разних информација врло сумњивог садржаја и етичке вредности. Тим информацијама нас бомбардују и са штампаних и са свих врста електронских медија, па би се могло рећи да је данашњи човек добро информисан, али слабо образован, или je слабог знања. Ту је основни проблем, у знању, то јест, недостатку знања. Информације које нас обасипају су питке и лако се конзумирају, а човек који не располаже знањем није у стању да изврши вредоносну селекцију таквих информација, па често усваја и оно што изразито штетно утиче и на његову психу и на његову духовну надградњу. Дакле, говоримо о контаминираном простору, у који, по званичном ставу Државе, улазимо сасвим добровољно.


У суштини, није проблем телевизија нити интернет, то су медији који су присутни и неће се укинути, проблем је у понуди и изборима које корисник тих медија прави. Избори којима се један корисник води проистекли су од образовања, образовање се стиче у школама, а у школама се такође преноси култура. А какво је наше школство? И зашто су десетак и више година затворени Народни музеј и Музеј савремене уметности? Зашто школе иду у посету McDonald’s –у, а не и/ или Вуковом и Доситејевом музеју, који још раде?

Неопходна је хитна реформа школства.
Сад читам да је британски национални књижевни фонд објавио податке према којима свако треће дете у Великој Британији нема ниједну књигу... али зато има MTV... Деца гледају оно што родитељи гледају, ако би родитељи читали књиге и увече сели и причали са децом, можда би било другачије.
Експлозивна дифузија Интернета од средине 1990.-их је такође потакнула пораст виртуалних заједница. Виртуалне заједнице, или online заједнице, се користе за разне друштвене и стручне групе које међусобно делују путем Интернета. То не значи нужно да постоји снажна веза између чланова, иако Хауард Рајнголд спомиње да виртуалне заједнице настају „када људи настављају јавне расправе довољно дуго, са достатним људским осјећајем, да чине мреже особних односа“. Зашто то не спроведемо у RL? Зашто одустајемо од расправа.


Ако приступимо интернету као аутопуту информација, и веома згодном каналу комуникација, јасно нам је да уграђивање виртуалних заједница у искуства свакодневнице и њихов одраз и утицај на вештине комуникације и моделе обликовања идентитета чине online заједницу потенцијалном „Архимедовом полугом“ за промену свести код људи. „Нетокрација ће бити сачињена од људи са изузетним социјалним вештинама и талентом за манипулацију и дистрибуцију информација“, појашњава Александер Бард. Моћ ће у будућности лежати у рукама оних који контролишу „информацијско друштво“.


Исувише лако прихватамо новотарије. Култура као целина треба да служи потребама човека као врсте. Она је неопходна компонента друштва; битно утиче на наш карактер и квалитет друштвених односа, на друштво у целини. Без културе нема хуманизма. Култура помаже човеку, олакшава живот, и чини га пунијим и лепшим. А где ми хрлимо са некултуром?

 

Мишљења, тврдње и тумачење чињеница представљају ставове аутора