Прво, промена елите
Постоји добра, кажу кинеска изрека: „Броду који не зна у коју луку је пошао, сваки ветар је препрека“.

Тако су некадашњи кинески мудраци учили и своје ученике да одређују куда су пошли кроз живот било да су одлучивали само о себи или о другима или о читавим народима и државама.
Данас, свака озбиљна држава има своју националну стратегију – план шта тај народ и држава желе да буду у будућем времену, шта желе да поправе, шта да остваре, а шта да избегну.
Значај националне стратегије је поготово важан за велике и сложене заједнице какве су државе и народи. Ма колико народ био јединствен и ма колико имао јасно одређен систем вредности које покрећу грађане у њиховим личним, колективним и националним деловањима – народи и државе су структурно тако сложени системи да се састоје из мноштва различитих целина које је често врло тешко ускладити.
Ресурси који у одређеном времену стоје на располагању једног генерацији да постигне планиране циљеве увек су недовољни макар та генерација живела у благостању неке светске силе. 
Што су вам ресурси већи виши су и задати циљеви које морате да остварите да би то благостање и обиље ресурса, којима сада располажете, очували и задржали у будућности – то је правило геополитике које историја потврђује.
Зато у сваком постављању националне стратегије они који је предлажу и доносе морају да се носе са тежином одлука о томе који део нације, коју класу, коју структуру да закину за део њених потреба, планова и жеља и да онај део ресурса који је био превиђен за то прерасподеле на друге задатке, остварујући друге циљеве и тако поспешујући остварење потреба неке друге групе, структуре, класе или дела народа. 
Онај ко доноси националну стратегију, ако она није само мртво слово на папиру, у сваком друштву јесте елита тог друштва, народа, државе. Елита у смислу припадања друштвеном слоју, класи, групи која поседује највећу моћ у тој заједници.
Елита доносећи националну стратегију уствари обликује будућу заједницу пошто од њеног добро промишљеног плана осмишљених будућих циљева те заједнице зависи прерасподела ресурса у друштву тј. прерасподела средстава којима ће се ти циљеви остваривати што доводи до прерасподеле друштвене моћи, а самим тим и богатства.
То значи да елита кроз националну стратегију успева (или не) да пројектује будућу заједницу и да омогући јачање (или не) осећаја заједништва у народу, осећаја да сви који чине тај народ (никада не баш сви) остану у уверењу да је добро припадати том народу и тој заједници, тој држави.
Ма колико један народ имао митова, ма колико веровао у своје јединство на основу вредности које генерација за генерацијом прихватају и у њих верују, ако елита у одређивању и спровођењу националне стратегије систематски и дуготрајно одређени део тог народа (било класно, било географски и сл.) закида за развој и остваривање његових партикуларних циљева – неминовно ће тај део народа почети свој развој да осмишљава издвојено од развоје целине.
Елита која дуготрајно не успева да усклади развој свих важних делова своје заједнице (што чини кроз националну стратегију макар је тако и не звала формално) доводи до распада или замирања тј. пропадања заједнице и тиме себе оспорава као елиту. 
Престаје да буде елита (лидерски део народа спреман да своје богатство и моћ употреби да одговорно води народ) и постаје паразитска клика која више не може да оправда поседовање моћи и богатства.
Ако је народ (или било која друга заједница) још увек виталан, криза у коју га погрешним стратегијама уводи лажна елита допринеће да он изнедри нову елиту. 
Та елита се обично брутално обрачунава са лажном елитом, отима јој моћ и богатство, поставља друкчију, често сасвим супротуну националну стратегију у односу на ону коју је спроводила стара елита и тако наставља раст и развој заједнице, народа.
Ако је народ изгубио виталност, ако силази са историјске сцене тј. нестаје – онда лажна елита која се претворила у паразитски слој привилегованих, води до краја и сасвим неометано свој народ у смрт и нестанак.
Србија је 5.октобра 2000.године одлучила да више нема своју аутентичу националну стратегију. 
Специфичност окупације у којој се налазимо (окупиране земље немају националну стратегију пошто немају ни право да о себи одлучују – оне су део стратегије освајача која се примењује на окупирани народ и терторију) је у томе што је она добровољна. 
Оно што је од 5. октобра 2000. године до данас себе представило за елиту нашег народа (пошто имају моћ и богатство којим управљају и нашим животима) одлучило је да је потребно да Србија више нема свој национални интерес различит од интереса Еворпске уније. 
Тако је наша елита одлучила да нема потребе да осмишљава нашу националну стратегију већ само треба да спроводи у свим сегментима нашег друштва и живота планове који су осмишљени у Бриселу (цивилно) и Вашингтону (војно). 
Пошто елите које овако одлуче обично (скоро увек) немају ни храбрости, а ни креативности, онда оне приступају само „преписивању“ захтева спољног господара. 
Тако данас Србија има мноштво „националних стратегија“ у свакој области нашег друштва које су све међусобно неповезане, често супротне и хаотичне. 
То доводи до поражавајућег стања у коме се друштво распада и претвара у зверињак у коме свака група покушава да отме део ресурса за себе не осврћући се да ли тиме „коље вола за кило меса“. Битно је да себе нахрани са тим „килом меса“. 
Окупатору то не смета докле год се остварују главни правци његове националне стратегије тј. експлоатисање нашег народа и земље сагласно плановима развоја ЕУ.
Ако Србија има будућност, ако српски народ не умире, онда нам следи неминовна замена елите, а нова елита ће морати брзо да мења националну стратегију тј. да успостави стратегију која води рачуна о развоју и будућности нашег народа. 
Стање у коме се народ бори за елементарни опстанак поједностављује одређивање приоритетних циљева те стратегије:
1) Повећање наталитета.
2) Безбедност (пре свега државе, а онда и грађана) осигурати у односу на глобалне претње, непријатеље у окружењу, тероризам и организовани криминал. Посебан сегмент је енергетска безбедност и безбедност воде и хране.
3) Осигурати економски развој сагласан новом дефинисању потреба друштва и новом одређивању појма „квалитет живота“ (економија повезана са системом вредности супротиним од потрошачког модела)
На основу ова три приориттена циља одредити глобалну војно-политичку интеграцију која ће нам то омогућити.