Уважене госпође и господо,

Kад човек зађе у дубоке године, кад иза себе остави више од пола века рада у науци, чији резултат су многи томови књига и више стотина библиографских јединица, па онда добије Златну недаљу Српске академије наука и уметности, без лажне скромности мора бити задовољан и то не зато што то признање поткрепљује старачку сујету, већ зато што је оно и формална и стварна потврда да вишедеценијски труд и научни учинак нису били узалудни, да они имају одјека и у средини у којој су настали и у друштву којем су намењени. Тако ја с пуно задовољства и захвалности доживљавам Златну медаљу САНУ која ми је додељена.

Кад млад човек здравог разума зађе у решавање историографских проблема с намером да им посвети читав радни век, што је самном био случај, он не мисли на признања и награде. Циљ му је да што више допринесе расветљавању и објашњавању замршених национално-политичких, друштвено-економских и културних питања. На самом почетку бављења историјом, у време веома идеологизованог друштва, које није било погодно за слободно научно расуђивање, свесно сам загазио у политички врло осетљиве, али научно изазовне и значајне теме, у проблеме српско-хрватских односа, историје Срба у Хрватској, питања југословенске идеје, посебно југословенске идеје бискупа Јосипа Јурја Штросмајера, геноцида почињеног над Србима у Независној Држави Хрватској, историје Срба у Угарској и неке друге теме. Зато што су моја тумачења, заснована на прворазредним изворима, одударала од тумачења званичне историографије, често сам био јавно проглашаван за српског националисту, тврдили су да својим писањем реметим братство и јединство, да сам хрватомрзац, творац теорије о геноцидности читавог хрватског народа, да лицитирам с југословенском идејом итд. Тада, у тим и таквим условима, из идеолошких и политичких разлога јавно жигосан, без стварних могућности за одбрану од неоснованих, злобних, а у време у којима су изрицане и опасних напада, не само да нисам очекивао никакве похвале и награде већ сам, с пуно разлога, стрепео да ће ме сустићи неке санкције, као и да ћу остати без средстава за егзистенцију. Упркос томе, упорно сам истрајавао у изношењу својих научних резултата. Допуњавао сам и проширивао изворну подлогу за своје радове а, кад ми се пружала прилика, хватао сам се у коштац с злонамерним кривотворитељима наше историје и подвргавао их критици.

У ситуацији у којој сам се налазио, много ми је значило то што је највећи део мојих угледних колега‒историчара, посебно оних из Академије, прихватио моје радове као озбиљне научне резултате, што није подлегао дневнополитичким притисцима и осудама које су о мени и мојим делима изрицали поједини политичари и слугански партијскополитички медији. Од посебног значаја за мој научни углед био је мој избор најпре за дописног, а потом и за редовног члана САНУ. Тиме је политика која је дотле, бар кад је реч о мени, била надређена науци, изгубила битку из које сам ја изашао с пуно рана, али као победник. Од тада су почела да ми пристижу и разна признања. Она су као мелем видала ране, од којих су остајали само ожиљци. Као мелем доживљавам и принање које ми је данас додељено.

Дозволите ми да овом приликом кажем још неколико речи. Када сам у 49. години живота изабран за дописног члана САНУ био сам поносан. Међутим, тада сам осећао и обавезу да се научно још више докажем, да новим научним делима покажем да мој избор у САНУ није случајан, већ да сам га резултатима свога рада заслужио. Уз то, сматрао сам, као што и данас сматрам, да сам као члан САНУ дужан да, у границама скромних могућности, што је више могуће, допринесем угледу Академије, и то не само својим научним резултатима већ и разним другим активностима у Академији. Због тога сам пуних 40 година провео на месту управника Архива САНУ, непуних 14 година био сам секретар Одељења историјских наука и у исто време члан Председништва. Зато сам основао Кабинет за медаље при Архиву САНУ, који данас има више о 1.000 аквизиција. Покренуо сам издавачку делатност Архива, који је до сада објавио неколико томова архивске грађе. Из истих разлога основао сам Одбор за историју Срба у Хрватској и Славонији и покренуо Зборник за историју Срба у Хрватској и Славонији, од којег је до данас објављено 13 томова. Био сам на челу више одељенских и међуодељенских одбора, од којих посебно истичем онај који је објавио више од 40 томова дипломатске грађе Србије којима је требало показати и доказати да Србија не сноси кривицу за избијање Првог светског рата. Био сам члан комисије за израду и један од писаца Меморандума. Када је Академија у тзв. досовско време, из политичких разлога, почела да посрће и подлеже политичким притисцима па је била на путу и да одустане од свог националног имена, дизао сам у јавности глас против урушавања њеног угледа и настојао сам да је спасем од срамоте и губљења достојанства. У сваком случају знатан део живота и рада посветио сам Академији високо ценећи њену историјску улогу и значај који је имала и који треба да има у нашем друштву. Због тога, можда и погрешно процењујући, Златну значку коју ми додељује САНУ примам с уверењем да су Одељење историјских наука, које ме је за то признање и предложило, и Комисија, која је одлучивала коме ће га доделити, са уважавањем вредновали читав мој рад и све моје активности у Академији. Мени не остаје друго него да захвалим на признању.

Београд, 19. новембра 2021 Василије Ђ. Крестић