проф. др Мирјана Влајисављевић

Падне ли ум, онда пада све.
(Св. Симеон Нови Богослов)

1. Срби, народ кратког памћења

0. Рекоше: Срби су европски народ великих идеја и кратког памћења. „Једва да је на свијету било народа жалосније и теже судбине од српског“ - опомиње нас и данас наш Никола Тесла.
И заиста: србски дипломати, поражени одсуством храбрости да нешто по том питању учине, самљевени сумњама да као народ сами икад можемо управљати властитом судбином, од Берлинског конгреса 1878. године постали су зомбиране слуге бечко-берлинске администрације и њене историјске лажинауке о Србима. Међу ријетке потомке који се нису одрекли својих предака убрајамо академика Милана Будимира, једног од најбољих филолошких умова које је србство имало који је читав свој вијек посветио разоткривању заташкане србске истине, трагајући за скрајнутим документима, консултујући од очију јавности под седам кључева стављену језичку грађу о нашиј староставности, свјестан преважног задатка да морамо ослободити филолошку науку као моћно средство контроле над нашом властитом прошлошћу многобројних псудонаучних фалсификата које нам је наметнула германска школа мишљења.
Заблагодаримо стога Господу што нам је као народу даровао овог великог прегаоца не само на пољу класичне филологије на кога се с повјерењем можемо да ослонимо; којег се и овом приликом подсјећамо како бисмо се бар дјелимично одужили за нанесену неправду која му је као научнику учињена тиме што нам је украден из нашег памћења његов епохални допринос србистици као науци о српском језику, србском писму, нашој трихиљадугодишњој историји, култури и традицији.

1. Ми који имамо различите очеве, али имамо само једну земљу, Отаџбину Србску, за коју су гинули сви, без разлике, ми који још ни данас не знамо гдје су границе србске државе, такође смо, на жалост, у незнању до када сеже наше историјско памћење. А оно сеже докле и наш српски језик.
Један од путовођа у ту већ вијек и по забрањену српску прошлост управо је прогањани србски филолог и јасновидац Будимир, иако бијеше ослијепио; академик и бечки доктор наука, стручњак за старе изумрле језике, родом из Мркоњић-Града, који је, иако пред крај живота окружен злобом, мржљом, пакошћу и подсмијехом што је с презрењем одбацио кроатистичке окове којим је србистика била утамничена, својим дјелом дубоко крочио у тамни предио прећутане србске прошлости у којој се помиње србско име. Познат је, поред осталог и као аутор реченице да је свака друга србска ријеч старија од педесет вијекова! Ову мисао пуну охрабрења великана науке кога као народ и сад не умијемо да поштујемо, ваља схватити дословно, али и као позив да морамо да кренемо у ново читање његовог епохалног дјела којим је утемељио истинску србистику, на научним основама, ону која неће тврдити како је опасно сјећати се властите истине.
Милан Будимир, тај богомудри источник србистике коме је Господ подарио духовни вид да препозна свјетло истине, предводник је плејаде граничника аутохтоне историје Срба забиљежене поред осталог у србском језику, оних који се, поред осталог, нису стидјели да признају да су православни Срби, од храброг витеза истине Милоша Милојевића, Рајића, Константина Николајевића, Панте Срећковића, Симе Лукина Лазића, Олге Луковић Пјановић, Лазе Костића, Шафарика, Илије Живанчевића, Светислава Билбије, Реље Новаковића, Анђелије Станчић-Спајићеве, Радивоја Пешића до Јована И. Деретића и Драгољуба П. Антића, свих одреда маргинализованих, забрањиваних и зашто не рећи, омаловажаваних, само зато што су доказивали да је србско постање трајно забиљежено у његовом староставном језику и писму као и словенска цивилизација далеко старије него што се то учи на нашим факултетима и школама.
Тако што тврдила су и наша многострадална руска браћа која нису преживјела меко убијање Русије јер су били стрељани у монтираном процесу 1937. године само зато што су знали за древност словенске историје, академици попут кнеза Владимира Сергејевича Трубецкова, Григора Андрејевича Илинског, Бенешевича, лорда Николаја Николајевича, Готија Бахришина Јегорова, а због одбране самобитности руске културе, морала и историјске традиције ухапшен је био и чувени руски историчар Сергеј Фјодорович Платонов са сарадницима.

2. Милан Будимир кренуо је трагом забрањених предака и користећи се достигнућима палеолингвистике, етимологије, историје, археологије, повео одлучну битку, коју као народ морамо у данашњици да наставимо, зарад аутохтоне србске филолошке науке, а против богомрских фалсификата бечко-берлинских катедриста, битку за истину над германским псеудонаучним кривотворинама србске и словенске цивилизације, чија је цијена каткад равна људским животима.
Још као млад научник прозрео је лажи, да би доцније кренуо у одлучно разоткривање и демитологизовање историјске обмане о наметнутој србској истини о нашој писмености јер је бечко-берлинска школа хтјела да смањи важност србског писма и писмености, суочен са спознајом да ипак постоје бројни писани извори на старим изумрлим језицима на којима је остао запис који истинито свједочи да смо овдје од памтивијека – али да је та истина из сумњивих разлога по диктату ватиканских аустрошовиниста сва, без остатка, била сакривена. Спознао је, на жалост, и сву драму србске интелигенције која боље зна туђу него своју културу као и то да постоји једно знање за посвећене и оно друго, за непосвећене, у првом реду србске филологе без мозга, који су одреда морали да прођу програм порицања аутохтоности словенске цивилизације, дисциплиновани да буду послушне марионете и лакеји нордијске школе које су ови третирали с крајњим презиром држећи их у вазалском односу као стоку која се користи у име напретка Европе.
Професор Будимир латио се претешког богомпосланог задатка да крене у рашчићавања те историјске кривотворине, не плашећи се истине које се бројни Срби још и данас боје, и да тако овом кметски послушном народу који се одрекао себе, као истраживач забрањене историјске истине врати изгубљено сјећање – ко то бјеху Срби - носећи дубоко у себи похрањено спознање да смо још од прастарог времена били настањени у овим крајевима.

3. На радост србству, можемо с пуним повјерењем да устврдимо како судар прса у прса германске и аутохтоничке историјске и филолошке школе резултује у нашем времену почетком спасења и обећава побједу истинске србистике над гомилом лажи бечко-берлинских фалсификата који се као црноберзијанска роба до данас перфидно протурају путем учења тзв. обновљене србистике, а уистину обновљене југославистике која нас и даље учи умијећу умирања на фазе, по тачкама од којих је најзлоћуднија она о звијери двоазбучја, а којом се најтрајније гаси србска језичка самосвијест. Зарад њене „обнове“ прво и најважније је било сачувати латиницу као отров који ће и даље да разједа србско ткиво, а што се могло остварити само уз пристанак самих Срба. И евроатлантски нови варвари и лихвари су их пронашли у „законописцима“ обновљене србистике, лажним патриотама и прикривеним латинопоштоватељима, Радмилу Маројевићу, Милошу Ковачевићу и Петру Милосављевићу, задуженим да строго контролишу сегмент не само језичке политике у србским земљама, већ са задатком да се најодлучније обрачунају са евентуалним носиоцима другачијих ставова и да их отјерају са тзв. србистичке сцене, у широком фронту водећи камуфлирану битку за превласт евроатлантизма у корист прозападне политике, а кад затреба чак и уз формално поштапање евроазијством!

4. Тако је наша ћирилица, а уистину србица, о којој је са ламентацијом својевремено писао Маројевић, и даље остала на раскршћу вијекова и миленијума, умјесто да се у посдејтонском периоду кренуло у одлучну офанзиву србизације путем србице! Остављена је у физички и духовно разореним србским земљама поред европског пута, згажена, од стране натовских јудеоатлантиста, ни од ког брањена, без икакве перспективе да некада постане бар равноправна латиници.
Слово о српском језику, дубоко на прозападном курсу, уз препознатљиво инсистирање на очувању двоазбучја и величање Вука послужило је само за обману србском народу да ето неко брине о нашем језику и писму иако се очекивало да Срби коначно раскину окове ропства бечким унијатским диктатима како бисмо се коначно деколонизовали и ослободили од перфидно скројеног пројекта стварања тзв. полицентричног језика на некадашњем србско-хрватско-бошњачко-црногорском простору који би за темељ опет имао србску штокавицу, али овога пута без србског имена; за чији спас тек треба да се води одлучна геополитичка битка како би евроатлантизам у србској лингвистици изгубио превласт.

2. Историчари и филолози – оруђе западне науке
1. Превише је питања која траже одговор и превише одговора који постављају питања поводом нововјековне србске историје на коју се без имало сумње може приписати Наполеонова мисао како је „историја низ лажи са којима смо се сложили“. Хенри Форд, опет, без поуздања у историјску науку, знајући како се она пише и по чијем диктату, оставио је за собом мисао како је „цјелокупна званична историја гомила бесмислица“.
Поготово се ове ријечи могу односити на официјелну србску историју и филологију која је захваљујући немару србских академика прије конспирологија него наука, а који су као отпадници од истине, штавише, као њени хулитељи, оставили наш народ да вијек и по лута као стадо без пастира по беспућу властите прошлости заборављајући постепено и ко су и одакле су. Што из незнања, властитог комформизма или тупавости одбили су да се боре за признање изворне и аутентичне античке и средњовјековне србске историје и писмености прије ћирило-методијевске мисије, претворене у забрањено знање, већ су радије изабрали да учествују у програму порицања србске староставности, да буду папагаји и понављају гомилу туђих бесмислица о нама из страха да не увриједе оне чија им је наклоност била кориснија, а мржња опаснија.
Ти наши први историчари и филолози, образовани у Бечу, Минхену, Берлину и Паризу, а не више у Русији, као грађански слој прозападних поунијаћених Срба који слиједе германско-католички план закулисне филологије и историографије, неупућени у нелатиничне античке изворе, ништа нису знали о србској праисторији коју нам је Ватикан просто избрисао у XVII вијеку помоћу дописивања списа цара Константина Порфирогенета из X вијека. Од тада је, наиме, папска држава отпочела прогон србске историје преко цензуре и преправљања античких списа, фалсификујући нам историју тако да у садашњости тек понешто мутно знамо о преднемањићкој Србији.
Умјесто да сачувају и заштите од злоупотребе знање и истину о себи као Србима, наши историчари и филолози, одгојени према Бизмарковим упутама постали су отмичари наше духовности који чувају интересе окупатора, издајници међу властитом националном елитом помоћу којих је измијењена самосвијест нашег народа до таквог нивоа да мрзе оно што је србско, да не воле свој род, а да то и не знају. Остало је учинило вријеме.
Беспоговорно испуњавајући налоге германске историјске школе која је отпочела рат против славенске културе и цивилизације путем науке успоставивши пуну контролу и надзор образовног система, србски историчари су пристали на заташкавање и забрану проучавања србске и славенске прошлости. Тиме су историјску науку ставили у службу покоравања и испирања ума властитог народа претворивши се у ортаке и оперативце антисрбистички настројених Нијемаца и аустријских клеронационалиста иза којих је стајао Ватикан, онај исти чији су подруми и катедрале пуне отетих моштију православних светитеља (неке су, попут Св. Методија, избацили!), а њихове библиотеке препуне књига о античкој Србији!
Залуд их држе забрављеним јер су их поједини наши историчари на које се може односити мисао – Будите потомци да бисте били преци – пронашли упркос кабалистичко-језуитском обичају западњака да одређене истиносне књиге држе скрајнуте испод седам печата.

2. Оно што ни данас многима од србских историчара и филолога није јасно јесте чињеница да је западна наука чије је хваљено чедо историја и филологија, неизоставно и политика; то нису дјела само убједљиве људске мудрости већ увијек и акт агитације којим се намеће сасма одређена идеологија у служби западне цркве. Као таква, западна наука је била и остала производ превареног ума; извршни орган помоћу којег се фактички, а скривено, путем контроле мисли успостављене кроз научне догме, управљало безмало цијелим свијетом. И не само управљало него и чврсто загосподарило срцима и умовима генерација поданика, посебно кроз пуну контролу образовног система, што је један од слободнозидарских циљева, а након што је уведена строга парцелација међу наукама како би знање које се посједује нужно било фрагментарно, а нипошто интегрално. Овакво стање траје од просвјетитељства од када се континуирано проводи дехристијанизација хришћанског погледа на свијет и то управо кроз науку у којој су научне теорије уздизане до вјерских догми добијајући карактер псеудорелигије. Стога под највећи знак питања ваља ставити вјеродостојност западне науке као и њену аутентичност, а ово питање је од свјетске важности.
Деспотизам западне цивилизације почива на лукавству и лицемјерју. На свом путу са античких извора западна наука асимиловала је многа знања, а многа намјерно и избрисала из људског памћења или просто сакрила претворивши га у тајно знање доступно тек малом броју посвећених. Подзeмне силе које од памтивијека управљају судбинама народа, чији је скривени циљ овладавање овоземаљском влашћу, енергично су знале да стану у своју самоодбрану, уништавајући душу непокорних народа и њихове моралне вриједности управо преко знања. Таква судбина задесила је и нас Србе којима је кроз невидљиву омчу коју нам је стезао око врата катедризам нордијске школе, од средине XIX вијека постепено уништавано национално достојанство путем система контроле мисли који се проводио кроз тзв. научни поглед на свијет. Учење германске школе која је још од XII вијека кривотворила своју властиту историју бришући из ње словенске темеље, у XVII и XVIII вијеку прихватили су били и Руси који су по угледу на учитеље такође почели да самопоништавају словенство на простору средње и западне Европе, постајући њемачки епигони. Ово се десило упркос ксенофобији германске расе према Словенима која је прерасла у мржњу, завист и љубомору у име које су још од XII вијека учили дјецу да никада нису постојали неки Словени на њиховој земљи.
Став Руса према властитој античкој историји допринио је да је и србска праисторија веома брзо пала у заборав, да би потом звјерско бомбардовање Народне библиотеке у Београду од стране Њијемаца 1941. године уништило сваки писани траг о србској староставности који би сигурно водио ка забрањеној прошлости.

3. Духовна дегенерација Срба, народа који полако нестаје управо због усмрћивања ума људског који је до те мјере дезоријентисан да више није у стању да разликује праве вриједности од лажних, спроведена је била преко мијењања тачке гледишта на властиту историју, и то након Берлинског конгреса 1878. године од кад је по диктату европских империјалиста и колонизатора отпочело сахрањивање србске историје, што је за посљедицу имало уништавање етничке и духовне самосвијести и стварање једнообразне сиве расе без јасног националног идентитета. Од тада се актуелизује прича Нијемаца како су се, према ријечима неумрлог Милоша С. Милојевића, Срби појавили једног лијепог јутра, као печурке послије кише, Бог те пита одакле!
Па ни данас, након што се германско-католичка историјска школа још осамдесетих година одрекла свога учења признавши га за фалсификат, лажни елитисти србске историографије и даље раде у корист своје штете, као најамници и шупљоглавци који и не могу више да мисле без изопачених бечко-берлинских панкатоличких диктата изречених својевремено под туторством политичких идеологија Запада, плаштом хуманизма и свеславенскоспаситељских савјета; изван поданичког јарма у који су их западни мудраци упрегнули идући путем мирног освајања, преко отворених прекрајања историјских догађаја и грубих компилација.
Једно је одавно евидентно: овако спроведено духовно поробљавање Срба нанијело нам је као народу већи национални пораз него сви ратови заредом. Био је то културни рат који се водио за наш ум, како би се њиме овладало и контролисало перфидније и погубније од сваког физичког ропства. Од тада је почело да се одомаћује да српска елита издаје свој народ и да сами Срби раде на властитом самоуништењу. Вирус тада посађен развија се до данас, а његово цвијеће зла цвјета у самом центру Београда, у згради испред које је смјештена масонска пирамида, а зове се САНУ, одакле се најдиректније условљава тзв. званична србска историја, узор историјског фалсификата, каква је и званична србска језичка наука, коју промовише медиокритетска академска заједница преко кукавичког ћутања полтронски се шлихтајући уз власт. Та, толико пута отворено прохрватска институција перманентно проводи унутрашњу агресију на србско национално биће исмијавајући забрањену истину, неспособна да уради ишта озбиљно како би престало убијање историјске истине о нама Србима.
Савладвши технике манипулације људским мишљењем, германска историјска школа од Берлинског конгреса отпочела је рат против савјести, тезом о несмисленом досељавању Срба на Балкан у VII вијеку. Када нема смисла, има свега другог, гласи једна мудра мисао па је тако било и са овом савршеном заблудом у коју су сви повјеровали и тој технологији контроле ума нико није могао да избјегне осим, очигледно, тек понеки самосвјесни истраживач из групе мале, али одабране србских тзв. аутохтоничара. Ријетки су умакли духовном поробљавању које убија споро, али сигурно и у коме су Срби сами себе поробили без присиле јер такви су робови најбољи. У томе је сажета умјетност владања доведена до савршенства: у суптилној унутрашњој диктатури коју преко тзв. „науке“ проводе србски синови над властитим народом, а народ то ропство без роптања прихвата.

4. Од када су Крађорђеви топови најавили поновни васкрас Србије отпочела је паралелно и геополитичка борба великих сила за Хелм, како је гласио стари србски назив, који ће у циљу затирања памћења о србској самобитности с почетка XIX вијека бити преименован у турски назив Балкан и то кад се она већ повлачи са ових простора. Управо од тада турски утицај на Хелму смијенио је онај аустроугарски да би се у коначници, наком србских ослободилачких ратрова, он реализовао папиролошки, путем западне дипломатије, договорима и споразумима, Берлинским конгресом понајвише, којим се културно и политички сузио утицај Србије која је упала у духовно ропство Аустроугара и њихове бечке историјске лажинауке у којем се налазимо до данас.
Од када је на Бечком договору 1850. године перфидно први пут крштен српски језик, од тада је наступио процес постепеног однарођивања србског језика од србског народа, којем су придружени чакавци и кајкавци да се србским језиком, наводно „служе“. Тим првим покрштавањем по правилима европске науке, који се није десио као резултат саморазвоја већ идеолошког интервенционизма, као моћно средство католичке прозелитске политике, србски језик је одмах био поунијаћен.
Срби се ни до данас нису успјели да ослободе тог унијатизма како би чули тихи глас истине и ослободили се од бројних митова сербокроатистике и канџи латинизма: да коначно виде како је Вук једна мистерија о којој се мало тога зна, а мало се може и сазнати. Србистика се у том домену показала као немоћна јер већ сад садржи опаке лажи настављајући да подржава преовлађујуће догмате сербокроатистике, посебно онај о Србима сва три вјерозакона, а потом мит о двоазбучју који је најревносније чувани догмат сербокроатистике. Такав је и мит о Вуковој непогрешивости, рангиран као највећа обмана србистичке науке. Наиме, било какав озбиљнији знак отпора догми о Вуковој непогрешивости изазива жестока противљења спречавајући да се србистика ослободи тог лукавог просуђивања и привржености једној лажној теорији.
Без њеног разобличавања немогуће је отпочети процес попуњавања празнина истином, као и формулисање закона опстанка и развоја србистике као истинске науке.
Иначе, испоставља се већ сада да је сербокроатистика само еволуирала у обновљену србистику, да се кроз њу „модернизовала“, тј. обновила, будући да сама ријеч „модерно“ значи управо обнову. Та обнова подразумијевала је одређену концепцију у коју се неће дирати, а која ће чинили темеље сербокроатистике попут мита о двоазбучност, о Вуковој непогрешивости и мита о вишенационалности.
Данашњи тзв. србисти, ти обновитељи сербокроатистике, још тачније, `послушни брбљивци модерне оријентације` масонског и атеистичког увјерења који су се по задатку оклизнули на ћирилици, под апсолутном су паском глобалистичке мафије и натовских налогодаваца који држе под контролом глобално србство; оно које је номинално преко Фонда истине о Србима наручило Слово о српском језику да буде законоправило србског народа у посдејтонском времену.

3. Изгнанство истине о србској историји и језику
1.Кључ одгонетке о разлогу страдања србске историје и језика лежи у поријеклу самог изгнанства. Ко га је осмислио и реализовао? Коначно, је ли дошло вријеме да се у стварности догоди оно што је мисаони Салман Ружди продуховљено дефинисао ријечима:„Изгнанство је сан о славном повратку“, а што би значило да Срби коначно поврате изгубљену истину о себи и својој славној прошлости.
Бечким унијатским „договором“ Србима је у име западне науке настале као резултат протестантизма и његовог порока капитализма, била украдена историјска тапија на србску штокавицу која је по упутама фишкалске нордијске школе срозана на ниво дијалекта и као таква изједначена са минорном по својој заступљености чакавицом и кајкавицом. Потом им је на Берлинском конгресу пројектовано отета историјска тапија на бројне српске земље, прије свих, Босну и Херцеговину, која је била у саставу Босанског пашалука, а тада дата на окупацију Аустроугарима до 1908. године када је била анектирана, затим Рашку као и србске земље преко Дунава. Од тада је отпочело путем западне науке координисано и смишљено колонизовање српскога народа, како би тим прије пало у заборав памћење и ко смо и шта смо и одакле смо.
Тада отпочета унутрашња окупација кнежевине, а доцније Краљевине Србије и осталих српских земаља, претворила се у огорчену геополитичку борбу великих сила за овај важан геостратешки простор који је стајао на путу њемачких завојевачких циљева у њиховом планираном продору на Исток. Предводили су их у првом реду србомрзачки Аустроугари који вуку хируршке потезе за превласт на Балкану како би се тим прије смањио евентуални утицај Русија коју успијевају да отјерају са ових наших простора.
Драматичне су биле по Србе посљедице Берлинског конгреса јер су наши властољупци зарад царска земљаског и пролазне овоземаљске славе - признања краљевине Србије од стране великих сила, жртвовали оно најсветије што нас као народ чини народом, одрекли су се историјског права које је најстарије и тако изгубили национално достојанство и заувијек искривили поимање државне свијести по којој ништа више није свето, ни језик ни славна историја. У данашњици то има за посљедицу да смо скоро па изгубили државну тапију на најсветију српску земљу, Косово, док се процес расрбљавања и даље незауставиво одвија.

2. Од Берлинског конгреса србска историја је била утамничена и осакаћена; њу су пљачкали сви одреда, Хрвати понајвише, а посебно за времена богомрског Јосипа Броза уз прећутну сагласност србских комуниста који су одбили да се боре за свијетли образ пред науком. Те ислужене Брозове апологете и наши унесрећитељи и данас воде институције науке и културе које су само кобајаги српске.
- Коме данас воду носе?
- Евроатлантским унијатама!

3. Од Берлинског конгреса као кључа одгонетке о коријену наше несреће и најважније тачке од које историјска наука мора отпочети размотавање прећутане србске историје, од тада када нам је надирући пангерманизам издиктирао наш однос према себи па до данас траје смишљена антисрбска завјера против једног незаштићеног староставног народа, штавише, народа најстаријег, као и демонизовање србства да би нас у садашњем времену сатанизовали и настојали свим средствима уништења да коначно докрајче.
Од када су велике силе дале Аустрији право да окупира Босну, али и Санџак, тачније Рашку, што се намјерно заборавља, све с циљем да Србија не би имала ни метар заједничке границе са братском Црном Гором, отпочело је смутно доба србске историје. Од тада је историјска наука била претворена у показну, папиролошку псеудонауку која и данас влада умовима покорене србске интелигенције усмјеравајући је да и даље не примјећује толике противурјечности које пркосе здравом разуму попут оне највеће лажне теореме србске историографије – преупрошћене фабулозне скаске о некаквом досељавању Срба (Словена) на Хелм, како је гласио стари србски топоним. Њу већ вијек и по као заморчад понављамо на часовима историје, иако се ради о првој великој лажи нордијске школе, обучавани да покорно вјерујемо у ову заглупљујућу лаж, као што смо сервилно хипнотисали разум сербокроатистичким надриистинама о рођеном језику и другим бесмислицама срецијално скројеним за распамећивање Срба.
Под колонизаторским геслом: Са Србима против Срба! шта све нисмо потпуно некритички прихватали потврђујући да као народ евидентно имамо проблем с елементарним логичким закључивањем! Чини се да ни један народ на свијету нема толико измишљотина о властитој историји које су нам скројили други као што их има србски народ.
Мали је број оних незаведених синова и кћери србскога рода који нису послушно испуњавали туђе мрачне циљеве и нису били спремни да слиједе преобраћенике од стране германске историјске школе које је предводио отмичар наше духовности, германофил Стојан Новаковић, историчар, министар просвјете и, које ли случајности, школски друг из Шапца великог Милоша Милојевића, као и архимандрит Иларион Руварац, најгори србски монах свих времена и аустријски агент, да би нас доцније наставио да уништава сопствени интелектуални изрод, најгори издајници и злочинци заводећи аутоокупацију, чувајући тиме интересе страних душмана у уништавању србског идентитета.

4. Дакле, од 1878. године наши историчари били су претворени у незаштићену, слијепу и послушну гомилу пангерманских букача који живе у илузији о умишљеној властитој историји, изабраних из наше средине ради управљања нама самима, да нам ампутирају и колонизују свијест уз много присиле и лицемјерства, парола и принципа о слободи, једнакости и братству, при чему се није презало ни од подмићивања србских синова чланством у водећим институцијама науке и културе до академија наука. Од тога времена античка Србија је отета од Срба да би постала званична тајна, а оправдање ћутања о староставној србској историји имало је бљутав укус јер се мало ко нашао ко би храбро изрекао истину која нас једино може избавити из духовног ропства: да су Хелм и Европа србска постојбина!
Све што је икад било написано о античкој Србији сакривено је у западне библиотеке и забрављено посебним кључем који су посједовали само изабрани чланови цркве и тајних друштава, а умјесто оригиналних дјела из тог времена на столове библиотека изнијете су хагиографије које су представљале ординарно ментално смеће.
Геноцидни план уништења историје, језика и културе Срба на Балкану након што се са њега повукла Турска припреман је у германским лабораторијама још давно прије Берлинског конгреса, и то уочи Бечког књижевног договора, 1850. године којим је најављена научна диктатура, научна тиранија према Србима која је значила губитак историјског права на српски језик, тј. штокавицу, и затирање православне националне свијести. Будући колонизатори, користећи своје богато искуство потчињавања које је резултовало свјесним одрицањем од истине, имали су спознање о томе да је србски језик обруч који Србе држи на окупу и зато је тај обруч требало покидати и србској штокавици придодати њој туђу несрбску чакавицу и кајкавицу те тако помијешане поново дијелити, али не по језику него по вјери. Све то лукавство расуђивања добило је легитимитет измјеном псеудонаучних протокола које је западна наука уводила кад год је то од ње захтијевала колонизаторска политика, она иста која је била верификована Берлинским конгресом, а посебно тајним анексом, тзв.Тајном конвенцијом тога мировног договора којом су тамне силе кроз густу мрежу лажи и параграфа оковале тек признату хришћанску краљевину на Балкану, Краљевину Србију .
Срби су, наиме, на Берлинском конгресу од стране великих сила искусили сву погибељност служења туђим интересима и учињени неспособним за самостално мишљење и расуђивање те тако у исходу били творци властитих заблуда. Добили су додуше статус краљевине, али им је заузврат отето толико тога и нанијета национална срамота да се од тог духовног пораза до данас нисмо опоравили. Од тада се, наиме, Срби политички везују за Аустроугску, грабљивицу која је само чекала да се чим прије дочепа србских простора након што се ослободимо турског јарма. Напушта се спољна политика везивања за Русе, са којима је пријатељство било развргнуто руским стављањем на страну Бугарске у Сан-Стефанском мировном договору. Заузврат, зарад признања краљевине, Србија је била уцијењена да мора да убије истину о себи. Србско стрељање властите историје уз погађање и цјењкање, а заузварат, признање краљевине, срамни је пораз у име земаљског за малена царства чију цијену као народ плаћамо до данас.

5. Нико до сада није желио да испита праве разлоге, проучи историју, слиједи догађаје, види у какву трагедију је тај србски народ био увучен, рећи ће једном Патрик Бесон поводом савремених догађаја у којима су Европљани све национализме, хрватски, албански, бошњачки, словеначки, сматрали потпуно легитимним и бранили их док је само србски национализам био оквалификован као шовинизам. Исто се може рећи и за Берлински конгрес на коме је устоличен нови европски културни и политички поредак, чија је непосредна жртва био србски народ, културно обогаљен за постојање античке Србије, коме је прекрштена историјска истина те оспорено историјско право на србске земље преко Дрине и Дунава јер то, наводно, није њихово!
Права истина о позадини Берлинског конгреса била је: не дозволити да се на Балкану створи регионална суперсила у шта се по пројекцијама могла претворити Србија. Зато ју је ваљало укољечити и то мировним документима који, поред осталог, први пут предвиђају уставно право националним мањинама, међу првим јеврејској, уз слабљење србског етноса који бива подијељен на три дијела. Краљевина Србија трампила је на Берлинском конгресу своју спремност да забарави и памћење да су Срби прије седмог вијека икад били на Балкану за четири округа који су јој накнадно припојени: нишки, пиротски, топлички и врањски.
Бројне понижавајуће клаузуле Берлинског конгреса путем којим нам је толиком отето, уз наређење да преправимо властиту историју која је оклеветана и заборавимо памћење да смо као народ икад постојали на овим просторима прије седмог вијека и имали династије прије Немањића, да смо икада имали писмо прије Ћирила, да смо имали властити календар, културу, технологију, имали музику, градитељство, поред осталог, налагале су просвјетну реформу коју ће провести, номинално, сервилни министар просвјете Стојан Новаковић, тако што ће се, уз остало, поред ијекавице стандардизовати и екавица, која постаје језичка ознака србијанског говора, иако је србски језик Бечким договором стандардизован управо преко најраспрострањеније ијекавице. То само значи да је и србска екавица стандардизована према накнадном аустријском диктату и према њиховој стратегији разбијања језичког идентитета српског народа уз губљење суверенитета над прекодринском ијекавицом.

6. Све ове чињенице до данас су пале у сјенку присилног политичког заборава којим је затрто србско историјско право на територије, на језик, на државу; којим су биле продате у бесцијење концесије на властиту прошлост и србске етничке територије у Босни, Рашкој и преко Дунава зарад пролазне краљевске круне намјесто кнежевства. Тиме нам није само украдена прошлост него и будућност ријечима: идите одакле сте дошли!
Посебно се то односи на садржај накнадно потписане Тајне конвенције са црно-жутом монархијом из 1881. године, и то на симболички важан датум, на Видовдан, 28. јуна, од стране Чедомиља Мијатовића која је двадесет година остала непозната србској јавности све до 1902. године! Њоме се Србија систематски почела да одриче не само самосталне спољне политике те просвјетног, економског, државног и националног суверенитета, за шта је све морала да пита Аустрију, већ и сваке националне свесрпске политике што је значило губитак православне и националне свијести, умну и моралну дегенерацију. Заузврат, Аустрија се обавезала да ће да штити престо свог клијента, краља Милана.
Тајном конвенцијом Србија је са три стране била окружена Аустријом јер је конвецијом било предвиђено: ни педаљ преко Дрине, ни милиметар заједничке границе с Црном Гором и ни педаљ јужно од Косовске Митровице!
Тајна конвенција је подразумијевала узајамну пријатељску политику Србије и Аустроугарске при чему се Србија обавезала да на своме подручју неће трпјети политичко сплеткарење против фрањојосифовске монархије. Заузврат је Аустоугарска овећала да ће ургирати код великих сила за проглашење Србије за краљевину да би 21. фебруара (6. марта) 1882. године Србија коначно добила краља.

7. Смисао Тајне конвенције није само подразумијевао узајамну пријатељску политику Србије и Аустроугарске, већ је био у томе да Срби сами себе поробе, да се као народ, под притиском злочиначког рада подземних јудеомасонских организација које су, као архитекте контроле дјеловале иза Берлинског конгреса, у једној вјероломничкој погодби званој Тајна конвенција продавци србске истине лакоумно одрекну наше трихуиљадугодишње традиције, да се одрекну свих српских земаља западно од Дрине и сјеверно од Дунава, те да се у устав унесе равноправност Срба и банкара Рима, Јевреја.
Слично се већ десило и на Бечком договору којим је, номинално, требало да дође до договора како „књижевност сложити и ујединити“, а уистину њиме је била уговорена предаја српског језика на употребу „браћи са запада“, Хрватима, док се заузврат од њих ништа није тражило! Био је то договор пун тешких дезинформација, који је обавезивао само Србе заговарајући прокатоличке реформе – у коме је један приучени научник Вук, доведен по задатку на преговарачко мјесто, предао католицима, чакавцима и кајкавцима право да се, наводно, служе српским језиком, да би га они засвојатали, назвали својим етничким именом и на концу чак тврдили да хрватски никада није ни био српски језик.
И у једном и у другом случају прави налогодавац био је сакривен иза зидина тајни, иза круте германске администрације којом је Србима требало да се ишчупа и затре сјећање на прошлост, на своје постојање, на побједе и јунаке; да бисмо без свијести о своме историјском постојању, без националног достојанства, тим брже постали зомби руља германских колонизатора.

8. Невидљива рука која се након пропасти Турске надвила над српске земље није тежила само да покори Србе већ да их уништи, а скупа са њима и мрско православље. Тада је отпочела духовна агресија на језик и историју као стожер србске духовне самосвијести ради промјене цивилизацијског кода који је завјеренички преокренут уз помоћ културне олигархије с циљем да се спријечи духовно јачање Србије преотимањем њеног главног знамења, српског језика, тог језика муња и грмљавине, како га је доживљавао генијални Тесла. Од тада је отпочео истински духовни рат, тзв. умно ратовање богоотпадничког Запада и Аустроугара против Срба и србског светосавља да би се окончао првим свјетским ратом и поразом Беча.
Колико је потпис Србије на Тајној конвенцији и данас значајан свједочи податак да је на 130-огодишњицу од њеног потписивања у Србију стигла Ангела Меркел!
Берлинским конгресом Русија је доживјела морални пораз и изгубила покровитељство над Србима, које ће повр