Царица нашег бањског туризма – Врњачка Бања поставила је у свом прелепом парку клупе са именима познатих личности које су биле чести гости Бање. У „Политици“ (3. 4. 2013) објављена је фотографија на којој је клупа са именом наше велике песникиње Десанке Максимовић (уз белешку о књижевници).
Име Десанке Максимовић написано је – латиницом!

 

Када је 1980. године крушевачка „Багдала“ објавила прву српску антологију песника дијаспоре, у предговору те књиге Десанка је написала:
„Хвала вам драги песници што сте у туђини сачували наш језик, што сте чували и тамо нашу ћирилицу…“

Не верујем да би Десанка данас села на ту „своју“ клупу!
                                                                                    Љубиша Ђидић, књижевник

***
Република
СВАШТАЛИЦЕ
Да нисмо добили овај кредит од Емирата, морали бисмо да се задужимо.
Лазар Крстић, министар финансија, Блиц
*
Свети Сава је јако омиљен код нас у Санџаку, он је нама ближи него вама Србима. То је тако и ми га не дамо!
Сулејман Угљанин, лидер СДА Санџака и министар без портфеља, ТВ Б-92
*
С ким се Русија граничи?
С ким хоће.
Драган Даничић, ДСС, Недељник
***
Дневничка исповедаоница
КАСНО ПАЉЕЊЕ

   У град на Балкану долазио је писац који има име. Повод – промоција књиге добитнице оцена изнад којих нема наредних.  Сместио сам се у суседство првог реда – рачунао сам, берићетан је то локалитет, ако се имало дружим с паметним људима, и сам ћу бити паметнији.
Умовању између корица књиге писац је додао усмени део. Шта га је мотивисало, шта га је спречавало, зашто баш сада…
Потом се обратио публици да узме реч. Нисам губио време, нико ме није претекао када сам скочио на ноге лагане.
Интересовао сам се зашто је књига штампана латиницом и да ли ће бити другог издања на ћирилици.
Књижевник је одговорио: „То издавач…“
Недуг одговор био је успешно поигравање с мојим умом и  све што сам чуо са стране промотивног стола, за којим је седео и представник издавача.  Он је проценио да ће се најречитије одредити према језичком холокаусту ако прећути изјашњавање. Сео сам задовољан што писац није био солидаран, па да и он игнорише моју радозналост.
Тек касније почело је однегде да ми долази да се нисам снашао и да је у тој ситуацији постојао велики избор лоших могућности и  само један исправан поступак. Да устанем, и истрпим неразумевање присутних за моје ставове када кажем:
„Господине Скроз, да бих био у сали са Вама, потребан је већи степен искрености.“
И да изађем.
А ја сам, попут склеротичне бабе која је дошла да се огреје, остао да испратим све присутне.  Биле су ми исправљене вијуге у мозгу за брзо размишљање. Са почетком њиховог рада,  све већа нелагодност довела ме је до питања:
Зар сам морао да обрукам претке да бих научио када  треба да пођем кући?!
А мој деда Пера  ме никада није позвао по имену, него само – Благо.
Причињава ми се и сада:
„Оч' ли, Благо, да ми помогнеш да беремо сливе?“
„Ајд'мо, Благо,  до воденицу да видимо…“
Његов отац, мој прадеда Михаило, на почетку Великог рата на бојишту је сахранио брата. Отада о њему није било хабера. Ни жив ни мртав. Од своје петнаесте до осамнаесте године Пера није знао има ли оца. Онда је једно писмо после пуне три године, и пре него што је отворено, унело радост у дом Радосављевића. За весеље је био довољан поглед на ону страну коверте где се исписује адреса пошиљаоца: Михаило Радосављевић, заробљенички логор у Чешкој.
Жив је!
Чекање  да писац опет дође у мој град двоструко је дуже од надања писму мојих предака. Да у истој сали опет устанем и да кажем пред приближно истим сведоцима (јер ко је навикао на кафану или кладионицу опет је тамо, а у библиотеци су увек исти људи сем оних који су се у међувремену преселили у вечна ловишта Седмог километра), да јесам преведен жедан преко воде, али привремено. Пре него што сам кренуо даље, вратио сам се, напио воде и напунио чутурицу. Освежење ми је казало да је могуће да издавач одреди писмо којим ће штампати књигу живог писца који има кичму колико и да је Микеланђелу столар одређивао рамове за слике. Или, да је Чаплин носио у филмовима десетак бројева веће ципеле од оних које би му биле потаман зато што је трговац њих одабрао приликом продаје.
И да излазећи из сале сада са заостатком у времену вршим исправку свога понашања.
Такав поступак био би обострано користан. Боље бих се осећао, а писац би схватио да  његове сугестивне способности нису без граница, те не би охрабрен покушавао да прода снег Ескимима.
Није ми недостајало стрпљења док сам чекао ту прилику.
Све док ове године није дошло време да краткоживотни фебруар у календару „преда дужност“ растегнутом марту. За десетак дана мртви другари, сви техничари, три пута су ме „позвали“ у погребну поворку. Најпре смо испратили тиху Верицу, потом  риболовца и шахисту Звонка и,  на крају, несташног доброг друга Живорада. Последњи на списку ту је само привремено. Питање је дана када ће постати претпоследњи.
И мој пешчани сат цури.
Нико не  уме да ми каже  када ће горња посуда остати без материјала.
Уз то, наступило је време када се чини да само сејачи мржње имају будућност. Популарни су, клицање је захватило народ.
Боље је да ја то све лепо ставим на папир.
Неко ће, можда, и да прочита.
                                                                                   Јован Г. Стојадиновић
***

Јеж
НА ЧАСУ
Учитељица представља новог ученика Хакира Сузукија из Јапана. Почиње час и учитељица испитује:
– Сада ћемо видети колико познајете америчку историју… ко је рекао „Слобода или смрт?“
Одједном тишина. Само Сузуки подиже руку и каже:
– Патрик Хенри, 1775. године, Филаделфија.
– Врло добро, Сузуки. А ко је рекао „Држава је народ! И као таква не сме никада умрети!“?
Сузуки устане:
– Абрахам Линколн, 1863. Вашингтон.
На то наставница строго погледа разред, па рече:
– Срам вас било! Сузуки је Јапанац, а познаје америчку историју боље од вас!
Тихи глас из краја разреда:
– Јебите се, посрани Јапанци!
– Ко је то рекао? – викне наставница, на шта Сузуки дигне руку и каже:
– Генерал Макартур, 1942. године, Гуадалканал и Ли Јакока 1982. на скупштини деоничара Крајслера у Детроиту.
У разреду тишина, из позадине се чује:
– Пуши к***ц!
Учитељица сва изван себе:
– Сад је крај! Ко је то рекао?!
Сузуки:
– Бил Клинтон Моники Левински, Овални кабинет, 1997. године, Вашингтон.
Други ученик се продере:
–Сузуки је говно!
Сузуки:
– Валентино Роси, Рио де Жанеиро, мото Гранд-при, Бразил, 2002.
Разред пада у хистерију, а наставница у несвест, на врата упада директор школе:
– У пи*ку материну, још никад нисам видео такав хаос!!!
Сузуки:
– Лазар Крстић, министар финансије Владе Србије, кад је преузео ресор финансија од претходног министра Млађана Динкића 2013.