За настанак овог текста је потицај дала интернет страница „Народног позоришта“ у Сарајеву на којој не пишу основни податци ко је заслужан за изградњу саме зграде као и ко је иначе најзаслужнији за настанак и развој позоришне умјетности у самом Сарајеву као и у широј регији, мада стоји податак да је сам чин отварања ове институције припао Браниславу Нушићу, истакнутом србском књижевнику, новинару и дипломати.

 

Свакога ко се заинтересује за откривање покретача позоришне умјетности у Сарајеву као и главне финансијере изградње Народног позоришта, истраживање ће довести до кључне особе од које је све и кренуло. У Херцеговини, ентитету којег основаше Стипан Вукчић – Косача, Херцег од Светог Саве, у засеоку Самобор у близини Гацка родио се Ристо Слијепчевић, у породици која славјаше славу Свети Сава (27.јануар).

Наш Ристо се око 1760. године запутио у Сарајево на изучавање заната. И како то обично бива уз despićeva1науковање се деси и љубав између њега и сарајке Деспе која је крунисана браком и рођењем синова Максима и Николе. Како је Ристо био дошљак и због тога мање познат сарајлијама него његова супруга Деспа, њихову дјецу сарајлије прозваше по њој – Деспићи и то остаде тако учвршћено у историји. Ристини синови су се по старом србском обичају презивали у ствари Ристић, али није први пут да обичаји постоје да се мијењали.

Ради подсјећања, а и наук младима који можда и не знају, сада је згодно нагласити да се презимена породица у Срба формирају тако да се на име родоначелника његовим потомцима додаје наставак “ић” као умањеница, јер се радило о његовој дјеци, у конкретном случају Ристина дјеца су мали Ристићи.

Ристо је био веома успјешан у свом послу тако да је веома брзо купио кућу у дијелу Сарајева знан као Латинлук. Ватикан који је вијековима водио крсташке ратове против Срба, насељавао је постепено и упорно србске просторе другим славјанским племенима који су већ раније прихватили despićeva5римо-католицизам, са намјером разбијања компактног србског корпуса. Па су се у тадашње Сарајево, познати трговачки центар, насељавала разна римо-католичка племена од којих су постали данашњи Чеси, Пољаци, Словаци, Нијемци, Аустријанци, Хрвати, Словенци и сл., те је због своје националне нехомогености тај крај Сарајева назван Латинлук, пошто им је једина заједничка одредница била оданост латинској вјери.

Зато је погрешно називати србске крајеве “православним” да би се направила паралела са латинлуком и изједначиле неизједначљиве ствари, јер осим Срба на јужнославјанским просторима није било других православних народа у иоле значајнијој мјери. О томе свједочи постојање искључиво србских цркви, а не неких других. Тако да је исправније православни живаљ називати Србима него православцима, поготово што је у нашем случају један од Ристиних потомака у свом тестаменту оставио такве захтјеве који се тичу више предхришћанске србске вјере него хришћанске, па је другим ријечима био више Србин него православни хришћанин. Ове појмове иначе многи људи често изједначавају, што уноси додатну забуну у поимање цијеле проблематике између вјере, народа и нације.

Ристо купује кућу у национално нехомогеном Латинлуку и ту започиње своје мало царство које настављају да шире његови синови кроз генерације, да би се све завршило у србском традиционалном духу задужбинарства када су све куће Деспића њихови власници поклонили граду Сарајеву са обавезом града да буду музеји. Па је тако једна кућа дио Музеја града Сарајева позната као “Деспића кућа“, а друга кућа породице Деспић је такође сада музеј имена “Музеј књижевности и позоришне умјетности” који се налази у улици Симе Милутиновића – Сарајлије, (Сарајлија је познат као учитељ владике Петра Петровића Његоша).

Потомци Ристе Слијепчевића су сви били успјешни људи и бавили су се углавном крзнарским занатом и трговином између Константинопоља и западних градова и били су власници више кућа и много радњи у којима је било запослено и по двадесетак радника. Деспићи су уживали велики углед којег су despićeva3потпомагали и женидбеним везама са осталим угледним србским породицама: Јефтановић (некадашњи власници хотела “Европа”), Јосиповић, Давидовић, Скршкић, Одовић итд.

Најмаркантнији од Деспића је био Хаџи Максо Деспић, који је добио титулу хаџије након посјете Јерусалиму. О овоме је и сам писао у својим мемоарима, па кога интересују детаљи нека потражи мемоаре. У вријеме Османлијске окупације Максо је био чак два мандата градски благајник, а у вријеме Аусто-Угарске окупације је био градски вијећник. Био је противник Аустро-Угарске окупације као углавном и сваки Србин, али не тако драстично као Гаврило Принцип или Недељко Чабриновић и остали чланови Младе Босне, већ је својим агитовањем код западних држава изражавао јасно противљење анексији. Својим новчаним прилозима су Деспићи у то вријеме помагали многе акције у граду, као и изградњу Саборне цркве.

За позоришну умјетност је највише заслужан Мићо Деспић који је и сам био глумац и наступао у представама које су се организовале у њиховој кући у великој соби у којој се у ствари и становало. Посвећеност позоришној умјетности чији је саставни дио и музика објашњава и постојање клавира у кући Деспића, инструмента којег је у оно вријеме могао да себи приушти само прилично богат човјек. Представе су углавном били шаљиви комади Јована Стерије Поповића и Косте Трифковића, које су одржаване за родбину и блиске пријатеље. Гледаоци су сједили на сећијама, или на јастуцима на поду.

Интересантно је да су у то доба мухамеданске куће и србске биле слично намјештане, једина разлика је била у томе што су србске куће имале икону и кандило и у раном периоду на сећијама простирке тамно црвене боје (бордо). Тако да је очигледно да је заблуда да је бордо боја више везана за мухамеданце него за Србе. Иста прича важи и за фес за којег се погрешно сматра да је изворно мухамеданска капа. У Земаљском музеју у Сарајеву који је тренутно затворен, се могло видјети у једној соби са приказом сцене суђења, да су “хришћани” у ствари носили бордо фес, а не османлије. Наравно да су под овим “хришћани” сматрани Срби, пошто су били најбројнији народ на овим просторима одвајкада, а и тада доминантан у вријеме најезде осмaнлијских хорди.

Република Југославија је у складу са својом робинхудовском тј. комунистичком идеологијом правилније расподјеле богатства национализовала иметак породице Деспић. Последњи Деспићи су се одселили у Белгију 1967. године и поклонили граду Сарајеву свој преостали иметак у музејске сврхе.

Сви који наврате у Сарајево нека након порције ћевапа и чаше бозе неизоставно прошетају до ова два музеја, нису далеко од било које баш-чаршијеске ћевабџинице.

Душко Бошковић, 1.09.7523. године.