Књижевна заједница „Борисав Станковић“ основана је на иницијативу шездесет седморо писаца и интелектуалаца са простора бивше Југославије 9. маја 1989. године са циљем унапређења књижевног стваралаштва, науке и културе српског народа као и очувања, неговања и афирмисања дела Борисава Станковића.

Њеним оснивањем институционализована је „Борина недеља“, данас једна од најзначајнијих културних манифестација и установљена престижна књижевна награда названа именом овог култног писца наше, европске и светске књижевности чији добитници, најистакнутији прозаисти који пишу на српском језику, представљају својеврсну антологију српске књижевности ( Милорад Павић, Драгослав Михаиловић, Светлана Велмар Јанковић, Павле Угринов, Милован Данојлић, Антоније Исаковић, Данило Николић, Радован Бели Марковић, Мирослав Јосић Вишњић, Драго Кекановић, Горан Петровић, Владан Матијевић…). Њена издања представљала су српску књижевност на најзначајнијим европским сајмовима: у Франкфурту, Лајпцигу, Солуну, Москви… За свој досадашњи рад добила је бројна и угледна признања.

Заузврат, ова значајна институција културе више од пет година налази се у својеврсној агонији, остављена на милост и немилост локалним моћницима, представницима градске власти, без елементарних услова за рад, без средстава за програме, материјалне трошкове и плате двојице стално запослених, а сада јој прети избацивање из радног простора који је сама реконструисала, који је наменски и у којем ради већ шеснаест година. Противправном и противзаконитом одлуком Градског већа Врања из априла 2010. године, њој се практично спречава и само постојање. Одлука је политичка, а дошла је као резултат вишегодишњег малициозног, а моћног гласа и труда добро организоване групе појединаца из градске власти и пар локалних медија, да се негира, компромитује и осуди рад и естетска усмереност једне институције и њеног програма. Кроз политичку призму преламају се лични разлози, карактеристични за феномен провинције. Јасно је да што је средина мања, то су средства за постизање замишљеног, унапред задатог циља бескрупулознија, ригиднија и примитивнија, а алавост и незајажљивост превазилазе границе разума.

Осионост власти огледа се у укидању свих дотација и непоштовању Уговора који је надлежни орган Градске управе потписао са Књижевном заједницом, институцијом, истичемо, од националног значаја. Брутални политички линч посебан замах добио је након безуспешног покушаја да се насилнички и непромишљено отму оснивачка права на културну манифестацију „Борина недеља“, коју ова институција успешно организује већ четврт века, као и на доделу награде Борисав Станковић коју је, понављамо, Заједница установила још својим оснивачким актом. Запослени чланови редакције, без обзира на чињеницу што плате не примају више од пет година, нити имају здравствено осигурање (чиме су им угрожена основна људска и грађанска права), поред организовања свакодневних програмских активности, редовних књижевних трибина и издавачке делатности, више од деценије и по активно учествују у рестаурацији Куће писаца (у Врању познате као Прибојчића кућа) која представља њен радни простор. Кућа је под заштитом Завода за заштиту споменика културе и као таква власништво је државе Србије. У њој је, поред Књижевне заједнице, смештена Подружница Удружења књижевника Србије, Огранак Српског књижевног друштва, Легат академика Вука Филиповића који обухвата библиотеку и целокупну рукописну заоставштину, Клуб младих стваралаца „Лонац“, као и цела инфраструктура која је стварана 26 година. Кућа писаца је, ових година, својим лицем, идејом и радом, али и материјалном помоћи Књижевне заједнице „Борисав Станковић“ постала препознатљива као живи културни споменик не само у земљи него и ван ње! Заједно са Музеј-кућом Боре Станковића, са којом је спојена капиџиком и у непосредном суседству са родном кућом Св. Оца Јустина Поповића она чини духовно језгро града, које би сада ваљда требало разбити и привести „правој намени“!

Апел за разумевање, као подршку Књижевној заједници „Борисав Станковић“, након настајања овог исконструисаног и дуго осмишљаваног проблема потписало је више од две стотине српских писаца, интелектуалаца, академика... Апел је упућен на најважније адресе у земљи, као и Писмо подршке које је потписало више од 1000 грађана Врања. Саопштењима за јавност оглашавала су се оба струковна удружења, Удружење књижевника Србије, Српско књижевно друштво као и Матица српска, чланови редакција бројних издавача, књижевних листова и часописа, као и организатори других књижевних манифестација. Све је то, нажалост, остало без резултата! На све се то ондашња власт оглушила, на све пљунула, све омаловажила.

Програми овогодишње „Борине недеље“, 49. по реду (поред „Дисовог пролећа“ најстарије културне манифестације у Србији), од 23. до 29. марта одвијали су у сали Црквене општине, једином слободном простору у граду, пошто је под претњом смена и отпуштања са посла врањанска власт забранила свим иституцијама било какву сарадњу са Заједницом. Галерија Народног музеја непосредно пред свечано отварање отказала је коришћење свог простора који се у те сврхе користи више од две деценије, док Регионална телевизија Врање из истог разлога први пут од оснивања није смела да прати ову међународну манифестацију. Поцепани су и прелепљени сви програми и плакати, појединци проверавани телефонским позивима да случајно нису на неком од програма, а учесницима манифестације, подразумевајући и овогодишњег лауреата Николу Маловића, није била омогућена посета ни Музеј-кући Борисава Станковића, чијим су сенима дошли да се поклоне.

У Врању се, дакле, последње недеље марта десило оно што је савременом свету непојмљиво и неприлично цивилизацијском степену у којем се човечанство данас налази. Тако како се врањанска власт понашала и понаша, нису чинили ни нацисти у окупираној Србији.

Хајка на ову институцију ових дана кулминира скандалозним политичко-правним насиљем и избацивањем на улицу из њеног радног простора чиме ће, коначно, бити стављена тачка на даље постојање и рад. Тим чином би и буквално била угашена, а њен двадесетшестогодишњи рад избрисан. Овакав културни скандал и насиље према једној институцији културе, уверени смо, српска историја културе не познаје и несумњиво представља нешто што је више од злочина према култури!

Силеџијско понашање власти огледа се у читавом арсеналу метода притисака – од злостављања и вербалног шиканирања до угрожавања личне сигурности запослених у Заједници. Те пошасти нису поштеђени ни чланови њихових породица. Оваква репресија власти без преседана је и без премца по неонацистичком карактеру и представља отворено ругање самој идеји демократије и вредностима која она подразумева.

Свесни последица које овакав политички линч производи на културни и јавни живот у Србији, апелујемо на Вас да својим ауторитетом утичете и учините све што је у Вашој моћи да овакав погром једне институције културе буде заустављен, те да се Књижевној заједници „Борисав Станковић“ омогући несметано остваривање програмских циљева због којих је основана!

 

Добитници награде „Борисав Станковић“, аутори и сарадници

Књижевне заједнице „Борисав Станковић“:

Понедељак, 4. мај 2015. год.

Драгослав Михаиловић, с.р.
Данило Николић, с.р.
Радован Бели Марковић, с.р.
Милован Данојлић, с.р.
Мирослав Јосић Вишњић, с.р.
Јован Радуловић, с.р.
Драго Кекановић, с.р.
Горан Петровић, с.р.
Владан Матијевић, с.р.
Никола Маловић, с.р.
Милосав Тешић, с.р.
Милисав Савић, с.р.
Проф.др Радивоје Микић, с.р.
Проф.др Александар Јовановић, с.р.
Проф.др Мило Ломпар, с.р.
Проф.др Горан Максимовић, с.р.
Јагош Ђуретић, с.р.
Ивана Димић, с.р.
Проф.др Михајло Пантић, с.р.
Проф.др Драган Станић (Иван Негришорац), с.р.
Проф. др. Сунчица Денић, с.р.
Др Марко Недић, с.р.
Др Бојан Јовановић, с.р.
Др Ђорђе Сибиновић, с.р.
Ненад Шапоња, с.р.