У поводу стоте годишњце одбране Београда 1915. и борби на Кошарама 1999. године у просветном центру „Огњиште Српско“ уочи Видовдана 2015. (7523. лета) проведено је вече на тему: За част и славу Отаџбине“.

 

Поред гостију позвани су представници патриотских и родољубивих организација да учествују или присуствују овој вечери. Поред осталих ту су били представници Савеза удружења потомака ратника Србије од 1912-20, Хуманитарне организације Браниоца Отаџбине, Удружења несталих и прогнаних лица са Косова и Метохије, Удружења Ћирилице, Свебор савеза Србије, КУД Брвеница код Рашке, Књ. друштво Раковица, Књ. клуб „Јован Дучић“ из Барајева и други.

Вече је било пријатно а тема обавезујућа, јубиларна и значајна. Након поздрава и добродошлице, као домаћин овог јединственог просветног центра за оне који су први пут дошли на ово место, кратко сам објаснио идејну поруку и намену „Огњишта Српског“. За оне који су били присутни на ранијим програмским садржајима, изнео сам неке детаље који су у међувремену направљени као допуна обвог амбијента. Споменуо сам нова паралелна огледала уз објашњење њихове симболике. Наиме, све оно што се догађа између паралелних огледала по веровањима се преноси даље у бесконачни простор у правце иза сваког огледала. По тој идеји су и постављена огледала и Свечаној сали огледала у Версају.

Један пар огледала од укупно четири пара је постављен у Обилића капију коју је свечано отворио генерал Божидар Делић уочи Видовдана 2011. године. Испред ове капије је постављена била говорница за учеснике програма. На столу испред ње на посебном постољу била је слика мајора Гавриловића, а како је пре десетак дана овде било вече посвећено двестотој години прославе и обележавања Другог српског устанка и Битке на Љубићу, ту је била и макета топа Танаска Рајића уз слику Паје Јовановића Таковски устанак. Уз слику мајора Гавриловића а положена на столу била је моја књига У име војничке части.

Обзиром да је ову кућу етике, завета и духа нашег свечано отворила академик проф. Др Смиља Аврамов 2008. године уз речи „Ово је мој срећан тренутак. Дао Бог да ово буде почетак овнове Србије. Живеће српски народ.“, то сам јој у име свих присутних упутио поздраве за добро здравље и захвалност за њена изузетна животна дела.

Програм је обихватао три целине: прва посвећена Косовској бици и Видовдану, друга славном мајору Гавриловићу и славној одбрани Београда 1915. и трећа, јуначкој и београдској одбрани достојној, одбрани Кошара за време НАТО агресије 1999.године.

Необичан гост те вечери је била студент српске књижавности Гордана Јахоја, која је дошла из Скадра а налази се овде у Београду на студијама. Она, замољена да нам се обрати, уз захвалност на позиву, говорила о животу Срба у Скадру и Албанији, уз напомену да је сада ситуација повољнија, те да смо добро дошли у Скадар. Од срца је поздрављена од свих присутних. Како је био споменут Скадар као прва и најдужа српска престоница, замолио сам академика Петроградске академије наука господина Драгoљуба Антића да нам се обрати што је он учинио подсећајући нас на потребу познавања раније наше прехришћанске историје која се неоправдано запостављала и скривала од истине под страним утицајима, интересима и притисцима.

Имајући у виду да сам се интензивно бавио кососвким феноменом, то сам у првом делу изнео оне најзначајније вредности етике и духа Косовске битке и Кососвког завета. Истакао сам потребу да се уоче разлике световног (историјског), духовног, етичког и митског разумевања комплексног косовског феномема као и њихову испреплетеност и снажну моралну и исконску снагу нашег националног бића која је великим делом на томе заснована.

Истакао сам да је Косовска битка најзначајнија, најтежа и највеличанственија победа српске војске. Уједно је наведено оно што се вековима крије, а то је била намера да турска војска прослави стогодишњицу отоманског царства победоносним освајачко пљачкашким ратним походом 1389. и тако Европи најави и да у њу долази незадрживо на велика балканска врата преко пораженог српског царства. Десило се ипак супротно, након њеног пораза на Видовдан на Косову и објаве победе српске војске у Паризу односно Европи, посрамљена турска војска одустаје од наставка ратног похода и са мртвим Муратом се враћа назад.

У етичком смислу то је битка са једном освајачком, пљачкашком, азијатском и муслиманском војском и војском која брани своју земљу, народ, веру, достојанство и Отаџбину. То је сукоб добра и зла, достојанста и насиља, честитости и пљачке, слободе и ропства, светлости и таме, односно части и башчашћа у најширем смислу значења.

Како је ондашља Србија три године пре Косовског боја купила 6 топова из Венеције, то сам уприличио да се из једног топа макете, симболично испали плотун једним пуцњем и тим чином ода поштовање и помен пре свега свим косовским јунацима, а потом и свим осталим знаним и незнаним Србима јуначки палим на Олтару Отаџбине и Српства од Косовске битке од последњих ратова на просторима бивше СФРЈ. Овај први део програма започела је песмом о Косову наша драга и увек радо слушана Светлана Стевић.

Други део је био посвећен херојској одбрани Београда 1915. и незаборавној беседи и делу мајора Гавриловића. Након кратког и језгровитог увода о одбрани Београда, акценат је био на одбрани Дунавског кеја и против напада наших снага уз претхдну велику беседу овог ославног официра. Њу је изговорио професор историје Никола Кулић. О великом херојском чину и овој беседи изнео сам своју, истичући да се она дуго маргинализовала све до шездесетих година прошлог века када је ушла у уџбенике готово свих Војних академија света као пример изванредне побуде родољубивих, патриотских, војничких и часних мотива сваког сина своје Отаџбине када то услови опстанка и достојанста народа и државе захтевају. Истако сам и одликовања која је мајор, касније пуковник Драгутин Гавриловић добио као и тужан крај његове судбине.

Оно што је ипак било најважније је подсећање на мој предлог Савезу удружења потомака ратника Србије од 1912-20, да се посмртни остаци мајора Гавриловића који није имао право ни на гробно место у новој Југославији већ је сахрањен у гробу своје ујне, есхумирају и достојно уз прикладну свечаност сахране у Алеји великана на Централном гробљу. И овај пут у име свих присутних из овог амбијента „Огњишта Српског“, упућујемо јавно поруку да се на том плану, уколико се евентуално још није нешто почело радити, покрену активности и на стогодишњицу његове беседе, то свечано обави, наравно уз друге прикладне програмске и клутурне садржаје. Било би посебно значајно да се за ту прилику позове његов унук Драгутин који живи у Чикагу, те да му се у времену боравка у Србији обезбеди потребна пажња и могућа ангажовања, односно присуства пригодним свечаностима тим поводом.

Национална и војничка срамота би била да се сто година посмртни остаци једног оваквог великана, јунака, официра, Србина, родољуба и у свету изузетног примера налазе у стању какво су им приредиле кумунистичке власти након његове смрти а где се на жалост налазе до данашњих дана. Крајње је време да се ова неопростива грешка према њему и његовој породици, а индиректно и свим његовим саборцима који су имали трагичне судбине по сличним основама разрачунавања комуниста са славним солунцима, достојно исправи, а његови посмртни остаци примерено дугу на који смо обавезни, тако и пресахране. На тај дан 7.октобра ове године, његова слика ће бити свечано постављена у целину Олтара Славе „Огњишта Српског“.

Замољен за другу беседу у мајору Гавриловићу и његовом повратку у Београд, те тужним и понижавајућим последњим данима његовог живота и самој сахрани мајора, говорио је историчар, писац и публициста Радован Калабић, подржавајући напред наведену иницијативу.

Трећи део програма посвећен одбрани Кошара 1999. најавио сам као изванредан пример наствака јуначких дела наших славних ратника, попут оних браниоца Београда за које је немачки маршал фон Макензен рекао „Борили смо се са јунацима из бајке!“ Примери су веома сродни по духу пожртвовања, супротстављања далеко надмоћнијим снагама, одбрани сваког педља државне територије, сјајним говорима, наређењима, беседама и заветним порукама светих обавеза.

Даљи програм је препуштен присутним учесницима борби на Кошарама и тим просторима. Позвао сам пуковника народног хероја са Кошара Љубинка Ђурковића да нам се обрати. Том приликом смо имали могућност да из прве руке, од најпозванијег учесника а у име свих јунака пре свега погинулих, рањених а и осталих са Кошара, чујемо оно што би морало да чују и знају сви наши људи а посебно млада генерација, а достојно је одбране Београда из 1915. додуше само са јужне стране наше државе. Тој сјајној и младој генерацији наших војника који су остали на продуженом ратном војном року, пуковник је говорио са изузетном захвалношћу, љубављу и одушевљењем, тако да смо сви осећали понос за те младе људе и њихову решеност да истрају и да себе и своје претке ни случајно не обрукају, а у име све наше војске, нашег народа и свих грађана тадашње а и садашње наше државе.

Након пуковника Ђурковића, реч је имао и даље програм водио пуковник и песник председник Хуманитарног удружења Браниоци Отаџбине Стеван Ђуровић. Његово излагање било везано за косовска збивања, и било је специфично, јасно и аргумантовано а односило се на низ веома значајних аспеката амбијената, стања, проблема и решења добрих и лоших, уз последице које су настајале па као такве и данас постојена тим просторима. Имали смо могућност да се кроз његово излагање бар у језгровитим садржајима упознамо са тим косовским проблемима и њиховим последицама, порукама и поукама.

Потом нам се обратио и господин Југослав Петрушић износећи мали део из низа необично значајних показатеља и података из сфере његових ранијих али и актуелних обавештајних и информативних сазнања и активности. При крају овог дела на видео приказу чули смо нову песму уз гусле гуслара Вујачића, по тексту Стевана Ђуровића коју су заједно визуелно и стилски аранжирали Стеван и Југослав.

Како су овој вечери били присутни и чланови Свебор Савеза Србије, то смо имали прилику да видимо њихов краћи такмичатрски приказ ове наше вештине борења. Док су се они припремали за наступ, својом песмом Србијо мајко, обатила нам се песникиња из Баћевца, члан Књижевног клуба Јован Дучић, Нада Стевановић, која иначе својим домаћим колачима од срца части госте проргамских вечери у Огњишту Српском.

Накнадно дружење је настављено уз здравице и разговоре у пријатном амбијенту овог простора.

У програму су биле предвиђене да се прочитају три песме Слободана Живојиновића из његове збирке Бесмртне легенде, али смо због дужег времена трајања исти морали да скратимо. Ево их на знање свима који нису имали то задовољство да их прочитају или чују. Дајем их у прилогу.

Видовдан је слава Рајића куће, односно Просветног центра „Огњиште Српско“. Тачно у подне 28.06.2015. године, када је сунце у зениту, као поздрав свим Србима света и наравно свим знаним и незнаним јуначки палим и страдалим војницима, добровољцима и старешинама од Косова да последњих ратова, испаљен је симболично једним метком (петардом у цеви макете топа) часни плотун војничке славе Српства.

Иначе, Видовдан је друга али заједничка неписана крсна слава свих Срба, заветна Обилића слава свих оружаних састава Српства и осликана Орловића слава Војне академије и свих наших професионалних официра.

 

Прилог:

 

МАКЕНЗЕНОВ ПРЕЛАЗ

 

МУМЛА САВА, ДУНАВ ПРОГОВАРА,

СТО МЕРЗЕРА ГРМИ БЕЗ ПРЕСТАНКА,

НЕБО ГОРИ ТРИ УЖАСНА ДАНКА,

ОБАКОМ СЕ ШРАПНЕЛ РАСЦВЕТАВА,

ЗРНА ХУЈЕ БРЗИНОМ ОЛУЈЕ.

 

ПРУСИ КРЕЋУ, НА ВОДУ НАЛЕЋУ,

ДАН ОД НОЋИ РЕФЛЕКТОРИ ЧИНЕ,

ЈАТОМ БОМБЕ НА ТАЛАСЕ СЛЕЋУ,

ЧЕТЕ ХЛАДНЕ ПРОЖДИРУ ДУБИНЕ,

ВАЛИ ГОНЕ СТРВЕНЕ ПОНТОНЕ.

 

АДА МАЛА ПОТОНУ СРЕД ВАЛА,

ТУ ДРУЖИНА ЂУРЕ КАПЕТАНА,

ЈУРИШ МНОГИ У КРВИ САВЛАДА,

А КАД КЛОНУ ПОД СТОТИНОМ РАНА,

ПАДЕ ЧАСНО, ЗАМЕНИ СЕ КРАСНО.

 

С ЦИГАНЛИЈЕ ДЕЛИШАНАЦ БИЈЕ,

ПОМОР ЗБИЈА МОМЧИЛОВИЋ МИЈА,

КРВАВ СИМА СМРТНЕ ПЕСМЕ ВИЈЕ,

ОД УДАРА ЛЕЈШАНИНА СТАРА

МРТВЕ ГЛАВЕ ИГРАЈУ СРЕД САВЕ.

 

КОД НЕБОЈШЕ, ЈАКШИЋЕВЕ КУЛЕ,

ПОВЕДЕ СЕ КОЛО УРНЕБЕСНО,

НА ЈАЛИЈИ НАСТА КЛАЊЕ БЕСНО,

ЦЕО ДУНАВ КАДА КРВ ОБОЈИ,-

ТАД МАКЕНЗЕН БЕОГРАД ОСВОЈИ.

 

 

 

 

ГВОЗДЕНИ ГЕНЕРАЛ

 

С БАТАЈНИЦЕ ХОЛИ ГЛАС СЕ ЧУЈЕ,

МРК МАКЕНЗЕН ГРОМКО ПОРУЧУЈЕ:

„ГЕНЕРАЛЕ, КОМАНДАНТЕ ГРАДА,

СУТРА ЋУ ТИ ДОЋИ У ПОХОДЕ,

ПОД БЕДЕМЕ КРАЈ ДУНАВА ВОДЕ,

ПРЕДАЈ ГРАДА ДА НАРОД НЕ СТРАДА!“

 

СА ДУНАВА, СА БЕДЕМА ГРАДА,

МИХАИЛО ДРСКО ОДГОВАРА:

 

„МАКЕНЗЕНЕ, ЦАРСКИ ФЕЛДМАРШАЛЕ,

ДОК СУ МЕНИ БОРЦИ ШУМАДИЈЕ,

КОЈЕ НИКО ПОБЕДИО НИЈЕ,

САМО ПРЕКО ЊИНИХ МРТВИХ ТЕЛА,

МОЖЕШ УЋИ У СРЕД ГРАДА БЕЛА.

 

А ТИ ПАМТИ И ДОБРО УПАМТИ,

ПОД ОВИМ СУ ПОНОСИТИМ ГРАДОМ,

МНОГЕ ХОРДЕ, ПОНОСИТЕ, ГОРДЕ,

КРВ ПРОЛИЛЕ, КОСТИ ОСТАВИЛЕ.

 

ЈОШ ДОК МИ ЈЕ ШАКА ОД СЕЉАКА,

И СТАРАЦА ТРЕЋЕПОЗИВАЦА,

ЈОШ КОМИТА БЕЗУМНИХ ЈУНАКА,

МОЖЕШ ДОЋИ АЛИ ГРДНО ПРОЋИ!

 

БЕОГРАД МИ ОВАЈ НАРОД ДАО,

ЧАШЋУ САМ СЕ ЊЕМУ ЗАРЕКАО,

ДА ГА БРАНИМ ДОК МИ СРЦЕ БИЈЕ, -

НЕ ДАМ ГРАДА, ВРАТНИЦЕ СРБИЈЕ!“

 

 

 

 

МАЈОР ГАВРИЛОВИЋ

 

„ОДРЕД СМРТИ“ КАО ЗАДЊА СМЕНА,

ТЕШКИМ КРОКОМ КА ДУНАВУ КРЕТЕ,

ДА ЗАМЕНИ ИЗГИНУЛЕ ЧЕТЕ,

И ЗАДРЖИ СТРАЖШНОГ МАКЕНЗЕНА,

ПРЕД ОДРЕДОМ РАТНИК МРКА ЛИКА,

ГАВРИЛОВИЋ, ПОНОС УБОЈНИКА.

 

ДОК С ДУНАВА ТРЕШТЕ МОНИТОРИ,

НА ЈАЛИЈУ СТУПА ПРУСКА СИЛА,

ПЛАМНА МУЊА НАД ВОДОМ СЕ СВИЛА,

ЦЕО ДОРЋОЛ ДИМИ СЕ И ГОРИ,

ИЗНАД ТРЕСКА И ХУЧНА ГРОМОРА,

ИЗДИЖЕ СЕ ГЛАС ХРАБРА МАЈОРА.

 

„НАШ ПУК БРИШУ ИЗ БРОЈНОГА СТАЊА,

ЖИВОТИ НАМ НЕ ПОСТОЈЕ ВИШЕ,

У ЈУРИШУ, СРЕД КРВИ И КЛАЊА,

НЕПРИЈАТЕЉ ИМА ДА СЕ ЗБРИШЕ!

НАПРЕД! ЗА МНОМ, У БЕСМРТНУ СЛАВУ!“

 

У СРЕД ЛОМА И ГРОМОВНА ХУКА,

КРАГУЈЕВКЕ ИЗБАЦИШЕ БОЈНЕ,

И ПАДОШЕ ГОРДО, БЕЗ ЈАУКА.

КРВ СЕ МЛАЗОМ СЛИВАШЕ У ВРЕЛО,

ДОК С РУЖИЦЕ БРУЈАШЕ ОПЕЛО.

 

А КАД СУНЦЕ ПОЧЕ ДА СЕ КЛОНИ,

ДА НЕ ГЛЕДА ГРОЗНО РАЗБОЈИШТЕ,

КАД ПАДОШЕ ДИВНИ БАТАЉОНИ,

МРТАВ НЕМАЦ ЈАЛИЈУ ПРИТИШТЕ,

КАО ЈАБЛАН КАДА ГРОМ ГА СКРШИ,

ГАВРИЛОВИЋ У КРВИ СЕ СРУШИ...

 

 

Аутор Др Раде С.Н. Рајић