Отаџбина према Јовану Дучићу „... представља колективни дух једног народа; то је производ заједничке прошлости, историје, заједнички подељених срећа и несрећа, победа и пораза. Колективни дух представља истовремено и материјалну моралну област: заједничке жртве у крви за исте принципе.“ Додао бих и националне идеале.

 

Уз ово објашњење, Отаџбина се може на специфичан начин сагледати и разумети кроз познату слику Уроша Предића „Косовка девојка“ јер је она не само симбол Србије, већ пре свега симбол Отаџбине. Ово дело академика Уроша Предића припада сликама типа историјске композиције, тако да су у њој депоноване изузетно важне, поучне и трајне поруке значајне за наш народ. Оне се морају имати у виду и као такве проводити у дела кроз сталну државотворну и националну борбу за интересе Отаџбине и Српства. Што је Његошев „Горски вијенац“ у српској књижевности као највеће и најпознатије епско, фолизофско и етичко дело, то је Предићева слика „Косовка девојка“ у нашој сликарској уметности. Она му је највећи и незаменљив пандам у националној културној баштини споменуте области.

Не улазећи овај пут у детаљнију анализу слике, треба истаћи бар две констатације. Прва, Косовка девојка не гледа около по разбојишту нити у небо очекујући помоћ неке више небеске силе.  Не гледа ни у посматраче слике сузних, тужних и молећивих очију, нити се моли богу за оно што је снађе. Она гледа само у Орловића Павла, човека који је њену част и достојанство одбранио (она је Девојка) по основу дате заклетве њој на верност, али и себи на част . Косовка девојка тим погледом, вером и надом, јасно и недвосмислено показује да верује једино људима који су јој верни и по служби заклети чашћу, односно Она верује искључиво и само лицима, групама, организацијама или институцијама ОД ЧАСТИ; другима НЕ. Када се Њен однос сагледава према лицима која нису Срби,  исти став важи уколико они част потврђују кроз верност нашој националној државној политици нарочито у кризним и ратним временима.

Када се пак говори о патриотизму, односно родољубљу, од свих патриотизама као што су на пример грађански, револуционарни (комунистички), државни, национални, локални или социјалистички, она једино верује у државно-национални патротизам, јер су јој сви други у мањем или већем обиму сумњиви а у кризним временима и непоуздани. Попут  наведених патриотизама, Отаџбина има  готово истоветан или бар сличан став када су у питању осећања космополитизма и интернационализма, односно идејно сродних глабалистичких идеја и трендова.

Друга констатација је везана за стање и односе Отаџбине и националне државе. Наиме, на овој слици немате државне симболе попут круне или заставе. Порука је очито следећа: Косовка девојка као симбол Отаџбине је на ледини, без државног крова до данашњег дана. Другим речима, ми ни данас немамо нашу матичну националну државу кроз коју се манифестују, показују, афирмишу, бране и заступају српски национални интереси, односно интереси Отаџбине које би проводиле наше политичке гарнитуре, боље рећи национална елита на власти у свим кључним државним пословима и активностима.

Урош Предић је ову слику радио 5 година. Завршио ју је 1919. године. И као да је већ тада знао да од државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно касније Краљевине Југославије и свих Југославија, за српски народ, односно нашу Отаџбину, среће неће бити. То је препознао и оценио Свети Николај Велимировић када каже: 

„Југославија је представљала за српски народ највећу забуну, најтеже грчеве и најсрамније понижење које је он икада доживео и преживео у својој прошлости.“ Изузетан наук  на најбољи начин је рекао војвода Живојин Мишић краљу Александру износећи мишљење о Хрватима након обиласка дела хрватске територије и разговора са њима непосредно након завршетка Првог светског рата. Он веома јасно оцењује Хрвате, перспективе и опасности државе са њима као народом, што се показало током Другог светског рата али и касније до данашњих дана. Да ли можемо (а морамо), да претпоставимо што би то славни војвода након Другог светског рата рекао нама Србима о Хрватима и њиховом свештенству? И при крају ове године у којој се прославља величанствена победа српске војске на Колубари по којој је добио чин војводе, ваља се подсетити на споменуту изјаву краљу Александру, с једне, али и погледати слику „Косовка девојка“ са друге стране.

Но вратимо се Отаџбини у и вези с њом и Националном програму. О томе да ли ми Срби имамо национални програм или немамо, постоје опречна мишљења, где преовлађују прва. Уз претходно, ваљало би имати у виду да се национални програми ретко дају као неки јавни документи. Напротив, по својим садржајима и циљевима више су то тајна него јавна документа.  Основе националног програма можемо пронаћи и остетити у кључним порукама датим у делима наших великана. Један од њих је академик и ђенерал Јован Мишковић, писац најпознатије књиге о Косовском  боју. У тој књизи, у сижеу завршетка сабирајући сва историјска, културна и политичка искуства, он је у ствари дао основе нашег националног и државног програма, па закључује следеће:

„...Ето, то показује прошлост нашег народа - његова историја. Ако желимо да нас она поучи у садашњости те да створимо светлу будућност, треба:

  1. Да имамо чврсту државну организацију;
  2. Да имамо довољну, добро организовану, дисциплиновану и одушевљену војску; и
  3. Да међу собом развијемо слогу, љубав, религиозност и патриотизам до фанатизма.

То је дијагноза, а то је и прогноза целе наше државне и народне снаге. Сваки друкчији политички експерименти са државним уређењем и народним управљањем само ће нас ослабити и уназадити.“

Цитат веома јасно указује да само она држава у којој се осећају, виде, афирмишу, заступају и бране интереси наше Отаџбине, може да буде гарант националне сигурности, напретка и поузданог опстанка Српства како овде тако и у расејању. Препоруке ђенерала Јована Мишковића су утолико вредне, истините и снажне тим пре што је он личност импресивних квалитета и способности, визионарског духа и изузетног родољубља.  Он и многи други наши великани су оне личности које су носиле и проносиле, васкрсавале и јачале духовну, моралну, слоборадску, државотворну, стваралачку и националну вертикалу Српства, давајући уједно одговарајуће смернице и елементе Српског националног програма. У том духу и идејама ваља их препознавати, актуелизовати и часно следити.

 Везано за част као универзалу моралну, обичајну, етичку и културолошки проверену снагу на коју се ослањају сви кроз заклетве, морају се на основу неписаних закона части, истаћи њени неписани закони који понекад нису у складу са важећим писаним законима или уставним решењима. Наиме, уколико имамо државу где се неосећају, невиде, нефункционишу или нису уграђени идеали и тежње Отаџбине, онда она такве регулативе непризнаје, сматрајући да су њени неписани закони важнији, те да их у том смислу морају заступати, бранити и успостављати људи, групе, организације или институције од части, у које једино има поверење. По том основу на пример, сваки југословенски, грађански или тоталитарни концепт друштвено политичког уређење државе је неприхватљив.

Оно што би требало знати када се постави питање: Да ли је неко патриота или не? (јер многи за себе тврде да су патриоте), је следеће. На то питање мериторан одговор даје Отаџбина, а не појединац, група, организација или институција. Дакле, уколико постоји уверење да се по позиву Отаџбине и њених идеала са чашћу одговорно односимо, утолико имамо право да њене неписане законе по предању и завету бранимо и заступамо.

На тим релацијама имате  примере појединаца, група, удружења или организација који осећају да су на том путу борбе за Отаџбину и Српство, те да од Отаџбине имају благослов и право вишег реда по духу части и достојанства да је трајно бране и свим условима и околностима, за разлику од других који су помодарци, дволичњаци или самохвални патриоти личног става или рекламног типа. Ови други који су повремени, шаролики или самохвали родољуби са њиховим убеђењима да им то осећање и право нико не може оспорити иако су на пример слободне личности, космополите, демократе, грађани, мундијалисти, европејци или социјалисти, од Отаџбине немају благослов за таква уверења јер им није примаран њен интерес већ неки други Отаџбини расплинут, неуверљив, па и политички, духовно и национално ипак сумњив и могуће проблематичан.

Оно што је посебно важно када је у питању геноцид над нашим народом је следеће: Отаџбина захтева да се геноцид не само памти и незабравља, него захтева да се никад неопрости. За овакав категоричан став постоје бар три разлога: због тога што то захтева част, јер се тако задовољава правда јер геноцид никад не застарева, и зато што је то морални позив живом поколењу од тих жртава. Када се мисли на њихов морални позив на пример, тада се мора знати да жртве стравичног геноцида из Јасеновца, Јадовна, Пребиловаца и бројних других стратишта, никога нису овластиле за опрост геноцида. Једини услов за опрост геноцида је тај да народ чији су припадници починили геноцид над Србима, по осећању гриже савести уз покајање и молбу тражи опрост са обавезом да ће заједно на нашим народом есхумирати све жртве (ако и где постоје те могућности), те их достојно сахранити са заклетвом да се такав злочин и уме хуманизма и заједничког интереса више никад неће поновити. На тај начин се у потребном нивоу испуњавају обострани захтеви и односи према части, односно истини и правди.

 Овде ваља подсетити да на европском тлу, тешко да постоји држава као што је Хрватска, са толиком концентрацијом места извршеног геноцида над другим народом (овде српским) уз систематско и потпуно затирање његових вековних огњишта. Међутим, сва та места: знана и незнана, са споменицима или без њих, забетонирана или затрављена, преорана па засејана, скрнављена па минирана, - непобитно и трајно, духовно и морално, опомињу, куну и проклињу све починиоце и њихове потомке по мери одговорности, озбиљности, карактеру и части, односно безчасти. Да ли данас на пример, код хрватског народа постоји осећање одговорности за геноцид над српским народом, или не, то је суштинско питање око којег могу да се граде будући односи. Могућност дакле постоји, а јесу ли они спремни да по истини и правди достојно одговоре, показује и показаће време.

У вези са геноцидом, треба имати у виду да наша химна спомиње српске земље, а оне територијом подразумевају Отаџбину. Њена западна граница је на линији: Карлобаг – Огулин – Карловац – Вировитица, односно на овици простора на којем је почињен геноцид над Србима током Другог светског рата, а који су означени бројним местима погрома западно од Дрине, ма како та места била забетонирана, минирана, затрпавана или у травњаке и паркове претварана. Споменута граница Карлобаг – Огулин – Карловац – Вировитица, подсећа на државни пројекат уништавања српског народа у Независној држави Хрватској који је оствариван системом логора Јадовно, а потом настављен системом логора Јасеновца у ком је на стравичне  начине уморено око 700.000 Срба, од чега преко 120.000 деце.

Та граница се мора истицати због тога и пре свега: с једне стране, што геноцид  по конвенцији из 1948. године никад не застарева;  а са друге, да се и уме Правде, Истине и Хуманизма у светским оквирима, а поуке и поруке свима, мора кад тад казнити починиоц односно његов народ уколико за тај злочин осећај нема нити га признаје, а поготово ако га негира. Другим речима, они Срби којима је та граница неважна и грозе се на свако њено спомињање јер је наводно ратнохушкачка и великосрпска и као таква узрок неких наших наводних освајачких тежњи против хрватског народа, те се мора заборавити као бесмислена и нереална, потискујући намерно или свесно да је та граница и простор геноцида Јасеновачког или Пребиловачког типа; директно и лакомислено се стављају на страну починиоца зла и геноцида, самим тим и бешчашћа. По том основу може се оправдано тврдити да на њих из угла части Отаџбина гледа са презиром.

Уколико се позабавимо значењем Велике Србије у територијалном смислу, онда она у принципу подразумева Српске земље на коју се опет позива српска химна „Боже правде“.  Српске земље у наведеном смислу су наша Отаџбина. Уз то, обратимо пажњу да се у химни не спомиње српски народ, већ српски род, а род је старији од народа. Тако нас химна „Боже правде“ подсећа не само нас Србе, већ и припаднике  одрођеног дела нашег народа, да смо народ истог корена, вере и језика као и територије односно Отаџбине, на којој смо стасавали али и раздвајани конветитским процесима изазваним спољним освајачким, религијским и идеолошким интересима и утицајима.

Овим процесима се тај део одрођеног Српства зависно од околности, мотива и прилика у већем или мањем обиму окренуо против своје изворне народне матице чак и геноцидом најмонструознијег облика.

За целовитије схватање последица конверитства, мора се навести податак да је током 19. и 20. века у друге нације и вере углавном насилним путем, претњама и уценама преведено око 10,5 милиона Срба, а да је у истом периоду страдало у геноциду око 7 милиона рачунајући ту и прираштај који је могао настати да геноцида није било. Само у 20. веку страдало је око 50% наше биолошке масе од чега највише у планираном геноциду. Да су ти геноцидни процеси трајали и током последњих ратова од 1991. до 1999. године потврђују подаци да је у периоду од првих 5 година дакле до 1996. формирано 778 логора за Србе и то у Хрватској 221, у Босни и Херцеговини 536, и у Словенији 21.  У њима је примењивано 154 метода иживљавања, убијања и терорисања.

Кад је геноцид у питању а односи се на људе који нису Срби и осећају правду, истину, хуманизам, те част као достојну меру одговорности пред прошлошћу, садашњости и будућности, да се за геноцид морају положити рачуни у интересу заједничког и сложнијег живота, наша Отаџбина има наду, поверење и дивљење.

За опомену свима, Отаџбина у актуелном времену подсећа и проговара духом Лазареве клетве. Она је најважнија и најпознатија клетва у Српству. Почивајући на предању и етичким основама добра Косовског завета, а ради његове моралне и духовне снаге, утицаја,одбране и очувања током времена, представља превентивну жестоку опомену, а потом и националну клетву и казну за сваку намеру или дела која су супротна актуелним а суштински виталним интересима наше Отаџбине, државе, нације и вере.

Због тога је и исписана на централном месту наше историје, културе, вере и традиције, на Газиместану, на Косову, Светој српској земљи. И зато се према њој са поштовањем етичке и заветне снаге славе и духа части Српства, примерено актуелним условима и могућностима, као достојни припадници нашега народа, морамо одговорно односити, понашати и деловати. Поред тога, она се на специфичан начин односи и на онај живи а одроћени, односно поунијаћени део српског народа чији су преци били наше вере, крви и језика. Примера сећања и знања да су им стари западно од Дрине били Срби има веома много, попут следећег који је песмом јасно исказан. Ову песму коју је записао Леополд Ранке, певали су Срби мухамеданске вере 1831. године када су у саставу одреда из Босне под командом Хусеин бег Градашчевића кренули на Косово и победили турску војску.

 

„Ми идемо на Косово равно,

Где нам стари славу изгубише,

Стару нашу славу прађедовску.

И ми ћемо на Косову пољу,

Ил′ изгубит вјеру и јунаштво,

Или ћемо, ако Алах даде,

Душманина свога побједити,

И у Босну вратити се славно.“

 

Дакле, Лазарева клетва обавезује жива поколења пре свега матичног, а потом и одрођеног дела нашег народа, да се на пољу успешнијег, сложнијег, благороднијег и часног заједничког живота, коректно расветљавају ранији историјски узрочно последични односи, догађаји и везе који су допринели великим страдањима и несрећама нашег становништва на овим балканским просторима. Расветљавања тих узрока и трагичних последица је неопходно  управо због тога што су их најчешће, као и данас, планирали, изазивали и подстицали страни интереси, мотиви и циљеви, али тако да се вековно оробљава, разбија, преверава, пљачка и геноцидом сатире матични - српски народ, уз ангажовање екстремних снага одрођеног Српства који је стално и на жалост Његошевски речено „братске крви жедан“.

 

Бранећи на свој начин етику добра и искреног заједништва, Лазарева клетва као предање бди у свести и духу нашег народа у актуелном времену и увек стоји као историјски, етички, морални па и политички компас на теразијама општечовечанске и националне части, односно несаломивог духа Српства и Отаџбине, где се на једном тасу налазе: верност, част, честитост, великодушност, достојанство, лојалност, патриотизам, рад, знање и мудрост; а на другом: издаја, бешчашће, кукавичлук, опструкција, дволичност, непринципијелност, малодушност, лењост, егоизам, злочин, унијатство, додворништво, па и космополитизам.

Подстичући, позивајући и ангажујући част као ослонац и кичму моралне снаге нације, државе и друштва, с једне; и као своје најпоштованије и најефикасније средство на пољу одбране етике и општег добра, с друге стране; Отаџбина преко Лазареве клетве се у суштини залаже за МИР, који је иначе заједнички идеал свих врста службених части.

Да ли и у ком степену Лазареву клетву као вишу невидљиву духовну силу Отаџбине кроз предање, круну и наук Косовског завета осећамо и поштујемо или чак занемарујемо, најбоље показују наша дела, морална и патриотска осећања и актуелна догађања на политичкој, друштвеној, културно-просветној, војној и привредној сцени. То значи да се о испуњењу Лазареве клетве не може говорити уколико наш народ нема своју матичну националну државу на чијем су политичком челу јасно и одговорно, достојно и часно сигурно место заузеле и држе српске националне и демократске патриотске странке.

Да нам друге политичке комбинаторике типа братства и јединства, интернационализма, европеизма, југословенства или грађанских опција, могу заступати виталне државне националне интересе и циљеве, оповргавају неоспорне историјске чињенице осведочене вековном сатанизацијом, мржњом и систематским геноцидом над српским  народом, чије трајање, деловања, претње и намере осећамо и видимо и данас. Тим неоспорним чињеницама морамо веровати пре него политикантским довијањима, лепим обећањима, лажним пријатељствима, дотериваним историјама, злонамерним и егоистичним интересима, калкулантским намерама и сумњивим перспективама.

По том основу, ко год се (сликовито речено) накостреши против или на спомен Лазареве клетве као лакмус папир открива суштину проблема. Најчешће су то његови стари који су се негде огрешили Отаџбину и Српство те то не жели да разуме и призна; да му част није јача страна већ морални кулук; да има сумњив став о Правди и Истини јер га оне прозивају и погађају; да је пожртвовање за народне идеале бесмислено; да су му интереси нашег народа минорни и споредни називајући их неким великосрпством; да значајне догађаје и личности наше историје и културе обезвређује и потцењује; и да за све друге има више разумевања, оправдања, бриге и захтева него за матични, односно српски народ.

Коначно, испуњење Лазареве клетве подстиче благослов Отаџбине да се могу кроз часну слогу, правду и истину, примерену и ефикасну борбу сламати и победити силе раздора, користољубља, зла, геноцида и бешчашћа. Тако би се с Божијом помоћу успоставиле и подржале вредности заједничког и општег добра и благородно дуготрајнијег мира за све на овим балканским просторима. На том путу и правцу национална елита има прворазредан значај.

У вези Отаџбине и националне политике важно је сагледати  улоге интелигенције, елите и националне елите као слоја људи. Интелигенција у ужем смислу подразумева пре свега високообразоване људе, а у ширем и друге врло интелигентне личности. Није толико везана мерилима части јер је ова битно не опредељује, већ снагом и обимом стеченог знања, интелекта и утицаја у друштву и својој средини по том основу, што свакако не значи да и међу интелектуалцима нема људи са изузетним националним и патриотским осећањима.

Елита је онај слој најбољих  и изузетних личности у дотичној области рада, бављења, занимања или професије. За елиту је битно истаћи да је везана за част утолико више уколико је ближа институцијама и организацијама које почивају на духу и култу части. Код већине других сфера делатности, част не може да намеће елити изричите моралне обавезе.

У принципу Отаџбина не може да има поверење у интелигенцију и елиту по карактеристикама које их битно опредељују. Међутим, када је реч о национаној елити, ствари стоје другачије. Наиме, национална елита је онај најсвеснији део народа који проноси традицијом потврђену слободарску, стваралачку и Отаџбини одану елитну снагу нације као духовне заједнице, испољавајући  своје способности, одговорности и пожртовања за интересе српске државе и свих њених грађана.  Њена функција у Српству је образовање, организовање и оспособљавање одговорне, сложне и моћне елите по духу завета и предања националног достојанства и части према Отаџбини, њеним интересима и идеалима.

Карактеришу је снажна патриотска осећања, примерено образовање, висока култура понашања, усмеравајуће и руководеће способности и све оне моралне вредности које су засноване на темељима њој достојне националне, службене, грађанске и личне части.  Оваква елита не може да постоји на нивоу просека или социјалних низина мноштва, већ само у оном делу народа и људи који су поверењем, ауторитетом, духом, вером, знањем, пожртвовањем, патриотизмом и способностима, а нарочито чашћу, били и остали изнад већине других.

Стиче се утисак да наш народ, упркос великом броју изузетно образованих људи у земљи и расејању, као да нема своју националну елиту. Ово је још израженије ако се има у виду да смо као народ некад имали тај високи слој људи које су красиле мање или више аристократске вредности духа испољаване у високој култури, искреној побожности, изразитим способностима, националној свести, патриотским осећањима и завидној части. Тај слој је Радован Самарџић називао аристократском вертикалом Српства.

Она се потврђивала као најсавеснији део народа, спреман да се свим својим снагама, способностима и пожртвовањем стави у службу Отаџбине и интереса народа и државе, жртвујући се када је то било потребно за свету идеју борбе „за Крст Часни и Слободу Златну“. Велики део наше националне историје сведочи како о страдању, тако и о планском и систематском уништавању тог горњег слоја, односно националне елите.

 Подсећајући се на стогодишњицу Првог светског рата, примерено је истаћи то часно поколење учесника у балканским, а посебно у том рату, које је са већим делом своје елите, толико је изгинуло у одбрани и стварању државе да се „херојска Србија“ - како су  је тада звали на Западу - више никада није потпуно опоравила. Поготово се није могла обновити у првој југословенској држави, када је српски национални интерес био, уз потцењивање и нападање, потиснут у други план и подређен већ тада сумњивом југословенству. Малобројну и једва опорављену националну елиту сачекао је Други светски рат, да би опет у њему велики део тог слоја страдао.

Сатирање преостале елите нашег народа је настављено и у послератном периоду друге југословенске државе, када је, на пример, по Србији а нарочито у Београду, побијено на десетине хиљада људи, међу којима је било много интелектуалаца, политичара, професора, лекара, трговаца, учитеља, официра, судија, инжењера, свештених лица, научника, писаца, власника фирми и предузећа, богатих и образованих људи итд. Прогони и пресије, затварања и анатемисања, конфискација имовине и протеривања, политичка сатанизација и сваковрсна опструкција и деградација, систематски су у овом периоду вршени управо према том водећем, утицајном и национално опредељеном слоју Срба. На јединствен начин то се види и у књизи „Српски пакао у комунистичкој Југославији“ аутора Милана Л. Рајића, једног од 1300 каплара.

Опорављање и израстање новог таласа наше националне елите текло је и тече споро уз бројне проблеме попут планске и широке антисрпске опструкције, до наших различитих политичких схватања, разједињености и неповезаности. Велико је питање да ли она данас постоји као васкрсавајућа, организована, духовна и перспективна снага нације и поред великог броја изузетних појединаца овде и у расејању? Односно, ако је има, у ком степену је снажна, обједињена, хомогена, национално оријентисана, политички и кадровски утицајна  у структурама државне власти и одговарајућим институцијама?

Неоспорно је дакле, да сваки напредан рад захтева елитне људе,  док рад на националном, државном, духовном, научном, просветном, привредном, базбедносном и војном плану захтева елиту националног, односно Отаџбинског духа. Њој се могу и морају дати права која не смеју да присвајају, али и дужности којих не могу да се одричу. Права и истинска елита није опседнута признањима, повластицама, правима и влашћу по личним мерилима, него својом одговорношћу, савешћу, чашћу и  задовољством да дужност обавља на најбољи начин у име Отаџбине и њој примерених општих националних и грађанских интереса. За такве вредности је неопходна морална обнова нашег народа и друштва у целини како би што већи број Срба поучени историјским памћењем и науком посебно у 20. веку, покренуо у себи и око себе потребан ниво одговорности и части уз уверења да на грешке у садашњем и будућем времену немамо право. Некада су постојали српски канони, те би их било добро не само проучити већ и по завету примењивати јер и кроз њих проговара, упућује али и опомиње Отаџбина. И на том пољу националне елита је позвана да покрене замах обнове тих канона код нашег народа посебно код младе и средње генерације.

Са друге стране, било би изузетно значајно да се наша елита (како у земљи, тако и у расејању) коначно обједини и хомогенизује, ангажује и афирмише, те да у правом смислу постане политички поуздан, достојан и частан представник, покретач и усмеривач, гарант и снага нашег народа и државе у овим још увек тешким околностима и временима када су нам угрожени витални интереси Отаџбине и Српства.    

Кроз химну „Боже правде“ додатно и на посебан начин проговара наша Отаџбина. Химна нам је јединствена у свету по томе што се позива на „Правду“, преко Бога Правде. Наиме, и поред бројни националних и светских личности, великих идеја и историјских догађаја, наш народ уместо земаљских вредности и идола (како рече један човек), узео је химну чији је идеал Правда; правду као израз свога духа, бића, части и достојанства. Она је проткана кроз целу нашу историју. Има своју мистерију и моћ у коју верујемо као једино исправну, надвременску и божанску.

Код нашег народа је позната изрека да Правда држи земљу и градове.  По том духу и вери веома је поучна мисао о Правди како је објашњава Николај Велимировић у којој каже: „Утуци правду у ступ, сагори је огњем, развеј на четири ветра, па лези да спаваш. Кад се пробудиш, а оно гле, унаокруг Правда израсла - уздигла се као претећа гора.“

У претходном времену и данас након бројних клеветања, безразложног окривљивања, пропагандног сатанизовања, режираних измишљотина, итд., остајемо упорни да смо на линији истине, савести, части и општег добра, односно Правде; да нас Правда носи, да она ипак постоји, да ће доћи и рећи суд и своје, да нам у одбрани од злонамерника или клеветника нису потребне никакве пропагандне флоскуле, лагарије, измишљотине или фарсе. И на том пољу и плану, национална елита има водећи улогу и обавезу за политичка ангажовања, рад и плодоносна дела на част и понос Отаџбине и Српства.

 Како уз Правду, Истину и Част иде и Слобода, вредно је истаћи и следеће епске стихове Николаја Велимировића у којима каже: „За Крст Часни и Слободу,/ то је српска лозинка./ Без то двоје, живот што је,/ Србин нема опстанка.“  О тој Слободи, спевана је још једна наша химна. Наиме, Рус Тимофејев Атуров  који је убијен од комуниста, написао је мелодију Марш Сибирских стрелаца“ 1914. године по духу царско руских корачница за белогардејце. Покрадена је од комуниста као мелодијска основа за песму „По шумама и горама“. Први текст је написао Владимир А. Гиљаровски. Накнадно је доживела више верзија. Ово је нова и српска која се може по наведеној мелодији лепо и поносно певати и данас. Нека се њом оплемени и заврши овај чланак.

 

 

ХИМНА  СЛОБОДЕ

 

Од Сибира до Призрена,

Од Урала до Атоса

Од Бајкала до Вардара

Грми песма поносна.

 

Сурово нас васпитала

Историја предака

Сада речи одјекују

У јединству народа.

 

Никад нећу да се предам

И слободу бранићу

Туђу нећу своју не дам

Отаџбину чуваћу.

 

Тукли су нас вековима

Са свих страна душмани

Доста – нек је знано свима

Наше доба долази.

 

Са Истока сунце стиже

Да обасја сваки дом

И ко пева ову песму

Завет даје роду свом.

 

Никад нећу да се предам

И слободу бранићу

Туђу нећу своју не дам

Отаџбину чуваћу.

 

Др Раде С. Н. Рајић