По природи ондашње организације државе и војске у Немањићкој, односно средњовековној Србији до времена владавине цара Душана, највероватније је постојао витешки ред, али је он сигурно постојао у његово време. На ту чињеницу је Сима Ћирковић указао кроз податак из „Историје Дубровника“ Јакова Лукаревића са почетка седамнаестог века, у којој се спомиње витешки ред цара Душана „Стуб Светог Стефана”.

 

О појави витештва у Немањићкој Србији говори постојање витешких игара на коњима које су биле сличне онима на западу. Константин Јиречек наводи: „Витешке игре на коњу сличне беху играма на западу.“ О постојању витешких игара на Двору цара Душана: „...Орбини прича да су дворјани цара Стефана приређивали пред њим витешке игре и турнире, те да би цар победиоце даривао богатим поклонима.“ (Константин Јиречек, Историја Срба, с. 305.)

Значајно је напоменути да се у неким од Илирских грбовника (Коренић-Неорић, Лондонски, Београдски I, Оловски, и Берлински), око грбова цара Душана и цара Уроша, појављује орденска колајна витешког реда Светог Стефана. Чини је орденски ланац састављен од оцила и медаљон на коме се налази лик Светог Стефана. Овакав орден се јавља и на “Родословљу из Сутјеске”. (Ово су све углавном наводи из књиге: А. Соловјев, Историја српског грба и други хералдички радови, Правни факутет универзитета у Београду: Досије, Београд 2000. с. 188 -189.)

Наиме, када је цар Душан крунисан за цара у Скопљу, а држава постала царевина, највероватније је тада и озваничила да има свој витешки ред јер је он установио Орден Светог Стефана. (Константин Јиречек у „Историји Срба“ наводи податак : „...Полако су се образовала два реда властеле, високо племство и витешки ред (болд Р.Р.).“ – Н.Д., Превео Јован Радоњић, Слово Љубве, Београд, 1978, с. 261.)

Прерастање српске краљевине у царевину, неоспорно је потврђивало њену свеколику моћ и јачање што се свакако односило и на војску. Њу је обликовала по духу и угледу на развијено западно европско витештво и његове витешке редове. (Појам витеза је западног порекла и пренет је у Немањићку Србију. Да је неко био витез могу потврдити и надгробни споменици. Они често дају вредне податке. Тако се на надгробном споменику војсковође Ђураша Вранчића остало записано: “.. би у цара, у Стефана трећи витез..“ Највероватније да се мисли се трећи по рангу у односу на прву четворицу, од њих двадесетчетири витеза – прим. Р.Р. Видети: Константин Јиречек, Историја Срба, с. 260.)

У једном наводу стоји да краљ Душан сазива свих двадесетчетворицу витезова на „великашко веће“ (Стандардан број 24 сваког витешког реда сачињен по угледу на људско тело.) Наиме, приликом посете византијског цара Кантакузина краљу Стефану Душану са циљем да од њега добије војну помоћ за повраћај на престо, у разговору између њих двојице је дошло до неслагања. Краљица Јелена: „.. је видела зловољност Душанову. Па бојећи се да због оваквих речи не узме цара у злу вољу, стане их одвраћати од овога разговора додавши, да овакве ствари код Србаља решава веће. Одмах иза тога позове да у веће дођу свих 24 првих великаша српских (болд – Р.Р.) који се тада код краља налазише.“ Ово веће се називало „Великашко веће“ и било је у неком рангу данашње владе. Након заједничког разматрања да ли да војнички помогну Кантакузину да дође на престо и за то шта да траже за узврат, дошли су до заједничког закључка, да се не тражи ни територија, ни власт ни новац, већ се опредељују за то: како им је Душан рекао: „... Остаје дакле да му помогнемо, па било за накнаду грехова (његових – прим. Р.Р.), то је хтео, или без накнаде, већ само за част.“ Овде се види да је нашем тадашњем витешком реду а по њиховом кодексу најважнија част. (Видети: Ратник, март, 1884, с. 107.) Ови витезови су српски властелини највишег ранга. Из Душановог Законика се види да они добијају од цара златни појас, бисерну свиту и оружје, односно мач. (Свита је било свечано одело за владаре и властелу. Византијског је порекла. Израђена је у виду дугог огртача црвене или зелене боје украшено златом и бисерима. Уколико је била украшена бисерима, називана је бисерна свита. (Константин Јиречек, Историја Срба, Превео Јован Радоњић, Слово Љубве, Загреб, 1979, с.298.)

Нарочито је важно истаћи да је Цар Душан установио „Орден Светог Стефана“ који је додељиван за војне и друге заслуге одређеним лицима. То је и први одрен у Српству који се као такав мора актуелизовати. „Закоником од 1349 уредио је правно стање државе, а допунама од 1354 стао је на пут преступима и базаконству и обуздао властелу, која је одвећ велике повластице имала. У државној хијерархији увео је нови ред. Уместо наследних права по рођењу, увео је лична права по заслугама. За награде завео је титуле и положаје по грчком обичају, и све довео у ред зависног чиновништва од владаоца...“ (Јован Мишковић, Косовска битка, Ратник, 1889, књига 20, с. 380.) „За одликовање заведен је био и орден светога Стефана.“ (Исто: - Флорински, 132 - по Лукарну)

Крсна славе Немањића је Свети Стефан, први Архиђакон пострадао за Христову веру. „Орден Светог Стефана“ је уједно било, ако не највише, онда једно од највиших царских и државних признања. Уколико је ово био највиши орден, онда су га по природи првенства и аутоматизма стицали владар и његов син престолонаследник, а остали као што су великаши, односно обласни господари, пре свега по војним или другим заслугама.

Витезови, односно властелини који су добили такав орден, морали су чинити једну окосницу поверења, ауторитета, способности и моћи у држави, односно царевини, представљајући њен стуб, ослонац, снагу . Због тога је у основи назива овог витешког реда управо појам „Стуб“. Да је постојао витешки ред говори и постојање Српског витешког кодекса, због тога што витешки редови имају своје витешке кодексе. Из напред наведених доказа и аргуменотованих претпоставки, намеће се закључак да се витешки ред у средњевековној српској царевини заиста називао „Стуб Светог Стефана“.

С друге стране, управо се јуначки и витешки дух морао интензивније развијати формирањем витешког реда „Стуб Светог Стефана“. Дакле, даљи развој витештва у царској средњовековној Србији кроз ратове и витешке турнире афирмисао витезове „Стуба Светог Стефана“ који су своје вредности овековечили на пример, у бици код Велбужда 1340, у Косовској Бици 1389., а затим у биткама код Никопоља 1395. и Ангоре 1402. године. Кад су ове битке споменуте, онда вреди поставити питање: Да ли би било могуће остварити тако величанствене успехе српских средњовековних ратника и витезова у њима, да они нису

имали наш витешки ред европског ранга? Готово да је то невероватрно. Управо те битке индиректно потврђују постојање врло организованог, способног и тада достојног витеког реда на понос владара, државе и војске.

О постојању средњовековног српског кодекса као доказ служи књига Мирјане – Поповић Радовић „Српски витешки кодекс“ (Народна књига, Београд, 1985.) Да би се он потпуније реконструсао, морали су се како наводи аутор, користити бројни књижевни материјали, легенде, приче, песме и одговарајући историјски докази. „...Општи витешки кодекс једног народа, међутим, захтевао је реконструисање целине на основу појединачних упутстава витешких редова.“

Из споменуте књиге значајно је истаћи да су витешки кодекси систематизовани у више целина и то: порекло витеза, име витеза, одгајање и обучавање витеза, постајање витезом, особине витеза, понашање витеза, опрема витеза и изглед, циљеви и тежње витеза и нестанак витеза и настављање. Ове целине које су детаљно објашњене у књизи, веома јасно указују на високе етичке принципе којих су се придржавали српски витезови. Такви етички принципи, односно кодекси, су високо морални па самим тим и часни. С друге стране, ако се посматра суштина наведених кодекса, онда се у њима на уверљив и једноставан начин показују основни садржаји неписаних закона војничке части.

У поводу 20.децембра, дана када је преминуо цар Стефан Душан Силни, овај чланак је посвећен његовим сенима али тако да се осветли са једног другог аспекта који се мање зна. Наиме, у нашем народу је постојао обичај попут канона који је налагао да се уз сваки значајан догађај запише „Да се зна“. На тај начин је указивана прека потреба да се историјско памћење мора поштовати и одржавати као неоспоран наук, искуство и поука како наших предака тако и потомака.

Овај пут нека то буде подсећање и сазнање да је у Немањићкој Србији постојао наш аутохтони витешки ред „Стуб Светог Стефана“ и да је први орден у Српству „Орден Светог Стефана“ установио цар Душан – само „Да се зна“.