Дубровачко Радничко Друштво основано је 1874. Просторије друштва биле су у Палати Соркочевић у улици Цвијете Зузорић. (1) У српском пјевачком друштву „Слога" одржана је фебруара 1904. покладна забава на којој је певао друштвени хор и свирао тамбурашки збор Дубровачког Радничког Друштва.

На забави је уредник „Дубровника” прикупљао прилоге за пострадале Русе у Руско-јапанском рату 1904.

Тамбурашки збор Дубровачког Радничког Друштва свирао је у хотелу „Империјал” 24. новембра 1911. на банкету приређеном надвојводи Карлу Францу Јосифу.(2)

У листу „Дубровник” 1911. истакли су о раду тамбурашког збора : „Српски дилетантски тамбурашки збор „Дубр. Радн. Друштва” извршио је кроз ово задње вријеме неколико врло бираних и успјелих концерата. Одмах са првим својим концертом стекао је велике симпатије грађанства, те је сваки наредни концерат био врло бројно посјећен. Нећемо залазити у стручно оцјењивање свирања овог тамбурашког збора, али свакако оно одушевљено одобравање и плескање послије сваког свршеног комада, најбољи је доказ, да је збор потпуно на свом мјесту. Веселимо се успјеху, честитајућ зборовођи г. И. Чижеку и заузетним тамбурашима.” (3) У друштву је прослављан последњи дан године. Забава је почињала у 8 часова увече, после забаве следила је игранка. На забави су били присутни чланови друштва са породицама, као и Хрвати,пријатељи друштва. (4)

После Првог светског рата Дубровачко Радничко Друштво решило је крајем 1920. да реорганизира Дубровачку Грађанску Музику и тако је поново успостави. (5) Управа дубровачких типографа се захвалила Управи Дубровачког Радничког Друштва за уступљене просторије за забаву 10 фебруара 1923. (6)

Дубровачко радничко друштво је заједно са Дубровачким српским пјевачким друштвом „Слога" 1924. свечано прославило своју педесетогодишњицу. (7)

Поводом двадесетогодишњице смрти дубровачка друштва походила су гроб Антуна Фабриса 19. октобра 1924. Поворка је била предвођена од соколске фанфаре. У поворци су були соколска чета са барјаком, чета Орјуне са барјаком, Дубровачко Радничко Друштво и Српско Пјевачко Друштво „Слога” са барјацима. Између барјака „Слоге” и Радничког Друштва вођен је венац од свежег цвећа са српском и дубровачком врпцом, са натписом : Своме учитељу и вођи Антуну Фабрису харно „Дубровачко Радничко Друштво” и Српско Пјевачко Друштво „Слога”. Поворка је стигла на гроб, где је већ било окупљено доста грађана. На гробу су говорили Антоније Вучетић, Вид Вукасовић и Новак Буквић, који је у име Радничког друштва и „Слоге” положио венац. Присутни су гологлави саслушали говоре и трократним „Слава” одало пошту Фабрису. Дум Нико Ђивановић је одржао верски обред за покој душе Фабриса и дум Ивана Стојановића. Поворка се вратила у град предвођена корачницама соколске фанфаре. (8) Поводом десетогодишњице смрти Пера Будманија по помену у цркви св. Влаха, заједно са Дубровачким радничким друштвом, у оквиру Дубровачког ученог друштва „Св. Влахо“ одржано је спомен-вече у Бондином театру, јануара 1925. О научном раду говорио је Јакоб Царић, док је Вид Вулетић Вукасовић одржао предавање под називом „Знамените црте из живота Петра Будманија као родољуба и пријатеља радништва“. (9)

Иницијативом Дубровачког Радничког Друштва и уредништва „Дубровника” октобра 1937. одржан је помен на гробу Антуна Фабриса, поводом 33-годишњице његове смрти. Пред Домом Дубровачког Радничког Друштва окупила се поворка. Поворку је предводила Дубровачка грађанска музика иза које су ношена четири венца : „Дубровачког Радничког Друштва”, листа „Дубровник”, „Мјесног одбора Југословенске радикалне заједнице” и „Националног Цавтата”. Дум Андро Мурат прекадио је гроб у коме је почивао Фабрис заједно са дум Иваном каноником Стојановићем. После тога Д.С.П.Д. „Слога” отпјевала је Мокрањчев „Дњест свјат”. Следили су говори : Ива Шуберта, предсједника Дубровачког Радничког Друштва, Ника Враголова у име националног Цавтата, Божа Хопе у име листа „Дубровник” и Руђера Вучетића који се захвалио у име родбине. После говора Д.С.П.Д. „Слога” отпјевала је „Вјечнаја памјат”. На крају музика је отсвирала посмртни марш. Након тога грађани су се поново сврстали у редове и у поворци предвођени музиком вратили у град. (10)

Залагањем Дубровачког Радничког Друштва посмртни остаци др. Франа Кулишића пренесени су 1937. у Дубровник. Професор београдског универзитета др Хенрих Барић, родом из Дубровника, одазвао се позиву „Дубровачког Радничког Друштва" да у Дубровнику одржи предавање пригодом преноса земних остатака др. Франа Кулишића из иностранства у његов родни град. Предавање „менталитет једне дубровачке генерације“ одржано је 1937. у свечаној дворани дубровачког српског пјевачког друштва „Слога". Присуствовали су одлични представници јавног живота, радници, студенти, обртници итд. У уводу предавања Барић је дао уверљиву слику заточеничких логора са баракама „бивших људи” а потом прешао на политички покрет католичких Срба, предратну Српску народну странку на Приморју и улогу коју је у њој одиграо Дубровник; на творачке снаге Српског покрета код католика на Приморју, Далмацији, Дубровнику и Боки Которској; на дијело српског национализма у стварању југословенске идеологије у правом смислу те ријечи и на образовање нацијоналне државе изван оквира бивше двојне монархије, а у супротности са државно-правним теоријама које су од 70-тих година овладале код претежног дијела Хрвата. У предавању је истакао улогу предратне Српске народне странке на Приморју. Истакао је да су у тој странци значајну улогу имали Срби римокатолици. Они су „доказивали да Српство није везано искључиво с православљем“. (11) Дубровачко Радничко Друштво примило је од професора Београдског Универзитета, дубровчанина Др. Хенриха Барића, телеграм: „На повратку у Београд захваљујем Вам најлепше на срдачном Вашем дочеку–Професор Барић” (12) Интернирци, другови др. Франа Кулишића захвалили су се у листу „Дубровник” Дубровачком Радничком Друштву, а нарочито тајнику друштва Јаши Милославићу, који су својим настојањем и пожртвованошћу омогућили пренос посмртних остатака др. Франа Кулишића у Дубровник. (13)

На сахрани др. Васа Биримише децембра 1937. били су Соколска и Дубровачка Грађанска Музика, те Радничко друштво са барјаком и својим члановима, и велики број грађана. Са покојником су се пред црквом Св. Влаха опростили др. Нести Катић у име другова адвоката и др. Шимун де Гразио предсједник Окружног суда у пензији. (14) Ђина Михановић, рођена Вукасовић из Боке Которске, обдарила је 1938. бројна хумана и просветна друштва Дубровника и околице одакле су родом браћа Михановић са 130 хиљада динара. Међу осталим друштвима сјетила се велика добротворка и Дубровачког Радничког Друштва и соколског друштва са по 2.000 динара. (15)

У присуству родбине госпара Лука Боне те бројне публике поштоватеља и пријатеља његових, постављена је 1939. слика Лука Боне у галерији читаонице Дубровачког радничког друштва. Том приликом Антун Питаревић истакао је : „Још једна лијепа и значајна згода окупила нас је данас у овом старом дому, у којему се већ седам пуних деценија, у знаку марне пчеле и црвеног-плавог емблема, његује и шири дух словинског родољубља и старог дубровачког одгоја. ... То је у првом реду међусобно поштовање и љубав које искључују све разлике било по друштвеном положају, били по вјери или племену. Признање најзаслужнијим међу нама било је увијек и остаје наш друштвени принцип са циљем, да се пружи примјер другима и даде потстрека за рад и стварање. Колико нам је то начело захвалности и признања било увјек свето, показује вам ово неколико старих и пожутјелих фотографија које ресе ову дворану. То су Вам ликови дубровачке духовне елите наших вриједних оснивача и сарадника из краја прошлог и почетка овог вијека. То је посебно и најзначајније поглавље у великој предигри послије које је дошло ово што данас имамо и што фанатично волимо: једна велика, слободна и недјељива Југославија. У ту галерију драгих и најдражих имена уводимо данас нашег старог члана и сарадника, госпара Лука Бону, достојног ученика дубровачких Словинаца, прокушаног патриоту и јавног радника, чије је име уско повезано не само са нашом установом, него и са развојем Дубровника у посљедњих 50 година. Ми смо сматрали за своју дужност да му то јавно признамо и да се за живота одужимо госпару Луку. ...”. Друштвени секретар Јаша Милославић известио је о закључку Управе госпара Лука Бону и предао му је текст говора члана Управе Антуна Питаревића. Због здравствених разлога Лука Бона није могао да присуствује свечаности па је у својој захвали истакао: „Хвала Дубровачком Радничком Друштву. ...И ја, и читава стара гарда, поносни смо и сретни кад видимо, да је сјеме пало на плодно тло и да ће наша дјеца наставити велико дјело дубровачких Словинаца. ..” Приредби је присуствовала Мила Будмани, ћерка госпара Пере Будманија, чија се слика налазила у читаоници Дубровачког Радничког друштва. На годишњој забави Дубровачког радничког друштва били су присутни и 4-5 радника присталица ХСС. Поводом тога у листу “Дубровник” је истакнуто: “и да су осјетили искрено гостопримство које им је Дубр. Радн. Друштво показало ... јер се држимо и држаћемо се оне : ко неће брата за брата, тај ће туђина за господара. Ова прва посјета присталица б. ХСС утолико је за нас значајнија, што су то били баш радници, који показују пут к братству и слози ! “ (16) Поводом смрти дубровачке владике Полексије Тодоровић, ћерке Матије Бана и жене соколског прегаоца Стеве Тодоровића, у Београду 1939. упутио је телеграм саучешћа Иво Шуберт, председник Дубровачког Радничког Друштва. (17)

На иницијативу „Дубровачког Радничког Друштва” све дубровачке културне и националне установе упутиле су дру Решетару заједничку поздравну адресу коју је лично предао у Фиренци секретар ДРД Јаша Милославић као делегат друштва на свечаности именовања Милана Решетара почасним доктором фирентинског Универзитета. Декан филозофског факултета Салми истакао је Решетарово ново издање „Српског молитвеника” што га је штампао 1512. у Фиренци ћирилицом дубровчанин Франо Мицаловић, а што је прва књига писана народним а не црквеним језиком. (18) На скупштини Дубровачког Радничког Друштва одржаној на стару годину изабран је акламацијом Иво Шуберт за доживотног почасног претсједника. Поново је изабрана дотадашња управа и донесени закључци о будућем раду. (19)

На вест о смрти Луко Боне 14 фебруара 1940. сва национална друштва у Дубровнику у знак жалости извјестила су црне заставе, издала су осмртнице и корпоративно преко чланова управа изразила ожалошћеној родбини своје саучешће. Сахрана Луко Боне била је манифестација поштовања, признања и захвалности Дубровчана према личности која је свој град у многоме задужио. У тужној поворци био је командант места М. Кнежевић, представник Српског културног клуба из Београда, цео одбор мјесне радикалне странке, преставници из Цавтата са начелником Ником Враголовим, те преставници свих мјесних националних установа. На гробу говорили су : адвокат др. Нино Свилокос у име Дубровчана; Иво Шуберт у име Дубр. Радн. Друштва; Анте Анић у име талаца; Ј. Милославић у име Народне одбране; Нико Враголов у име Цавтаћана и Мелко Станковић, нотар у име нотара. (20)

После успоставе Бановине Хрватске ХСС је користио власт за прогон Срба католика у Дубровнику. Лист „Дубровник” у чланку „Је ли могуће?” пренео је из „Југословенске поште” извештај из Дубровника 1940. у коме се истиче: „...постоји у Дубровнику обичај да разна друштва, ... корпоративно испраћају своје умрле чланове са друштвеном заставом и музиком и да се у истом реду враћају са сахране у град. Тако је било и ... пригодом сахране пок. Влаха Лисе. Како дознајемо, дубровачкој полицији поднесена је пријава против „Дубров. Радн. Друштва” и „Дубров. Грађан. Музике” написана у стилу у којему су некада писали „Ренкинови кумови” или агенти ц.к. Котарског поглаварства. Међу осталим који су пријављени да су учествовали поворци, налази се и име једног полицијског агента, ... и ако је добро позната чињеница да „Дубр. Радн. Друштво” није ни прије ни послије Ослобођења примало у своје редове полицијске агенте, чак ни онда када су били у питању и национално исправни појединци”. (21)

Дубровачко радничко друштво упутило је Одбору за подизање споменика жртвама Медуанске катастрофе на Цетињу депешу у којој се истиче: „Акт одужења црногорским добровољцима, чији се слободни лет сломи на вратима плаве медуанске гробнице, обнавља у нама успомену на све што је било најбоље у животу и херојским подвизима Црне Горе и Српства и што кроз вјекове везиваше душу старе Словинске Дубраве са авангардом Уједињене Југославије. Клањајући се сјенама погинулих добровољаца, шаљемо братски и народни поздрав поносној колијевци Његоша и свој браћи окупљеној на данашњој манифестацији пјетета и признања оснивачима наше Слободе и Јединства.” (22)

Чланови „Грађанске Заштите” , међу којима је било чланова Хрватског радничког савеза уз асистенцију полиције вршили су рације по Дубровнику. Радници који нису били чланови Хрватског радничког савеза били су доведени ноћу у полицију уз велико осигурање Заштите и полиције. Лист ,,Дубровник” коментарисао је да су рације : „ доказ како се од стране неких индивидуа настоји увести најгори терор, који би погађао најсиромашније радничке слојеве и то оне који тим индивидуима нијесу поћудни”. (23)

Све што се догађало у Дубровнику и околини у Бановини Хрватској било је увод у све оно што се дешавало у НДХ. У стан Јаше Милославића, дописника листа „Време“, и секретара Дубровачког Радничког Друштва у улици „Између палача“ број 4 упале су усташе 5.маја 1941. и после зверског мучења, стрељале га. (24)

Дубровачко Радничко Друштво основано 1874. деловало је до настанка НДХ 1941. Друштво је сарађивало са осталим српским друштвима у Дубровнику. У Гружу је двадесетих година 20 века деловало Српско Радничко друштво „Братимство”. Секретара Дубровачког Радничког Друштва Јашу Милославића убиле су усташе.

 

 Саша Недељковић

члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

 

Напомене :

1. Српска друштва и установе у Далмацији, Дубровнику и Боци-Которској,стр. 191-193, “Дубровник календар за просту годину 1899”, Уредио А.Фабрис, Год. III, у Дубровнику, издање и наклада Српске Дубровачке штампарије А.Пасарића 1898; “Култура Срба у Дубровнику 1790-2010”, Београд-Дубровник, 2012, стр. 272;

2. „Забава”, „Дубровник”, у Дубровнику 28 фебруара 1904, бр. 9, стр. 3; Милан Ж. Живановић, „Дубровник у борби за уједињење 1908-1918,” Београд 1962, стр. 74;

3. „Српски дилетантски тамбурашки збор „Дубр. Радн. Друштва”, „Дубровник”, Дубровник, 14. децембра 1911, бр. 50, стр. 3;

4. „Завршни дан године”, „Дубровник”, Дубровник, 29 децембра 1911, бр. 52, стр. 3;

5. „Музика”, „Рад”, Дубровник, 31. децембар 1920, бр. 59, стр. 3;

6. Управа, „Дубровачки Типографи”, „Југословен”, Дубровник, 3. марта 1923, бр. 42, стр. 3;

7. Софија Божић, „Срби у Хрватској 1918-1929“, стр.309,310, Београд, 2008;

8. „Помен Фабрису”, „Слога”, Дубровник, 20. Октобра 1924, бр. 20, стр. 2;

9. Ирена Арсић, „Дубровчани и нашјенци: из старога Дубровника“, Ниш 2011, стр. 221;

10. „Дубровчани на гробу пок. Антуна Фабриса”, „Дубровник“, Дубровник, 23. октобар 1937, бр.39, стр.1;

11. „Предавање у „Слози” професора београдског универзитета, Др. Хенрика Барића, Дубровчанина”, „Дубровник”, Дубровник, 13 Новембар 1937, бр.42, стр. 1,2,3; Никола Жутић, „Српство, либерално југославенство и хрватство у Далмацији 1918-1941 .“, Љетопис Матице српске у Дубровнику, Зборник радова I, Београд, 2010, стр. 205 ;

12. „Телеграм проф. Барића „Дубров. Радн.Друштву”, „Дубровник”, Дубровник, 13 Новембар 1937,бр.42, стр. 4;

13. „Захвала”, „Дубровник”, Дубровник, 13 Новембар 1937, бр.42, стр.4;

14. „Сахрана пок. др. В. Биримише”, „Дубровник”, Дубровник, 18 Децембар 1937, бр. 47, стр. 4;

15. „Велика добротворка Дубровника”, „Дубровник”, Дубровник, 24 децембра 1938, бр. 51, стр. 5;

16. „Дубр. Радн. Друштво госпару Луки Бони”, “Са забаве Дубр. Радн. Друштва.”, „Дубровник“, Дубровник, 11. фебруара 1939, бр. 6, стр.3,4;

17. „Алексија Тодоровић, рођ. Бан”, „Дубровник”, Дубровник, 4. марта 1939, бр. 9, стр. 2;

18. „Стара словинска гарда – Наш понос”, „Дубровник”, Дубровник, 15 јула 1939, бр. 28, стр. 1,2

19. „Дубровачко Радничко Друштво”, „Дубровник”, Дубровник, 6 јануара 1940, бр. 1, стр. 4

20. „Луко Боне”, „Дубровник”, Дубровник, 17 фебруара 1940, бр. 7, стр. 4;

21. „ Је ли могуће ?” , „Дубровник”, Дубровник, 25 маја 1940, бр. 21, стр. 4;

22. „Приликом откривања споменика”, „Дубровник”, Дубровник, 15 јуна 1940, бр.24, стр. 4;

23. „Дубровник у новој бановини”, „Дубровник”, Дубровник, 20 априла 1940, бр.16, стр. 4;

24. Миле Недељковић, „Хроника удружења новинара Србије 1941-2006“, Београд, 2009, стр.52;