Прије читања овог текста посавјетујте се са својим, или било којим другим, лијечником или фармацеутом.

 

Кажу ми да немам право да разглабам о језику, јер нисам школовани језичар. Замало па да ми кажу да пошто нисам школовани произвођач дјеце, да немам право правити себи дјецу. Неће ваљда да ми, а и нама свима, једном само кажу да немамо право васпитавати своју дјецу пошто нисмо школовани васпитачи. Е, прије него ли завлада ова терористичка демократија на свим пољима, ја ћу да мало ипак нешколовано труним о језику србскоме. И то ћу баш сада да напишем један кратак тумач појмова на просрбски начин. Пошто не постоји данас ништа што није „про“, тј. да заступа неку позицију или струју, тј. нема неутралних нити објективних ствари, тако је и овај приказ типа „про“.

Срп – неко је некада давно погрешно због сличне звучности слова погрешно записао назив ове алатке која је добила име по народу који га је измислио и користио, баш као што је и француски кључ добио име по Французима. Дакле, српу је промијењени изворни назив и требао би се називати у ствари „срб“.

Сабља – ова ријеч је такође искварени облик изворног назива „србља“, јер су као и срп, србљу користили Срби за сјечу непријатеља, као што су српом пресјецали стабљике жита. Србља је иначе срп много већих димензија, или другим ријечима речено ради се о закривљеном мачу.

Себиљ – погрешан назив за туристичку атракцију у Сарајеву испред које се сви туристи сликају, чији је тумачење поријекла ове ријечи више него блескасто. Оригинални назив је „сербиљ“ тј. „србиљ“, и ради се о вишевјековном обичају да Срби гдје год има прилике праве чесме око којих се окупљају да предахну у свом вишевијековном овладавању просторима.

Илиџа – некада засебно мјесто, а данас само дио Сарајева, које нема никакве везе са турским језиком, иако тако представљају протурски усмјерени ликови. Везе са турским језиком има само толико колико Турци нису могли правилно да изговоре ријеч Илирија, па су то забиљежили као Илиџа. Ко још није начисто, да споменем да је други назив за Србе био Илири који су били познати и по градњи стећака, а на Илиџи имамо и стећака.

Стећак – када већ спомињем стећке да споменем да је оригинални назив у ствари стесак, јер се стесавањем камена добијао смислени облик назван погрешно „стећак“.

Сербез – када сам већ код Турака, ево ипак једне турске ријеч, а да није србизам у турском језикуи, али се опет односи на Србе. Ријјеч означава слободне људе или једноставно појам „слободан, слободно“ и сл. Османлије су гледајући слободарски менталитет Срба, једноставно преузели ријеч имена народа као синоним за слободу.

Сарма – а сада мало и о Грцима који су често правили случајне, а можда и намјерне грешке бркајући слова б, м и п. Па су Сарбате записивали као Сармати. Традиционално србско јело, по којима су Срби познати до дана данашњег, тако доби име сарма по Сарматима.

Када споменух Турке и Грке, не иде, а да не споменем овде и Латине који су од исконске србске гостопримљивости која се среће данас на свакој србској слави када домаћин двори на ногама своје госте сво вријеме трајања славе, због своје злобе и зависти на слободарском србском духу исконструисали причу да од ријечи славен (слав) вуче ријеч за роба. Нема потребе да наглашавам да су Римљанима називи Илири, Срби и Славени у ствари три различита назива за исти народ. Срби иначе сами за себе говоре да су робови, али Божији, а покварењачки умови су ту небеску категорију извргли руглу и смјестили је у скучене земаљске оквирове.

Сир – енглеска титула која је у оригиналу у ствари гласила „сирб“, што је такође још један од прилагођених назива за Србе (Серби, Сирби, Сораби, Сурби, Сарби) Уз основни коријен „срб“ због лакшег изговора су убацивани самогласници ради лакшег изговора.

Робин Худ – када сам већ код Енглеза и овај јунак се изворно звао Србин Худ. Познат је по томе што је радио оно што сваки Србин има у свом менталном склопу да изједначава неправилно расподјељено богатства, поготово отето. Србин худ је иначе први комуниста у историји, а због ове србске особине се комунизам и примио у нас тако добро.

Сорбона – универзитет који је добио назив по оснивачу који је очигледно био Сораб тј. Србин (већ сам објаснио принцип убацивања самогласника међу „срб“ сугласнике.

Сервантес – и овај познати писац има погрешно написано презиме, пошто је због свог србског поријекла у ствари требао да се презива Сербантес. Ради се о истом језичком правилу као код ријечи Визант – Бизант.

Рус – србски, из ко зна којих разлога, погрешан назив за Расе(не), Расијане тј. Рашане, стари народ којем су и сами Срби припадали. Зато нам се и средњовјековна држава називала Рашка. И Етрурци су у ствари Расени, тако су сами себе називали, зато сви и имамо азбучно писмо. Као да нам није нам доста што су нас наши непријатељи стално погрешно називали, него ћемо и ми сами да унесемо додатну пометњу међу нас, као да смо сами себи највећи непријатељи.

Јахорина – олимпијска планина које се у оригиналу називала Јаворина по дрвету јавору. Логично. Овде је прорадило чувено србско правило замјене слова „х“ и „в“ као у ријечима уво-ухо, буха-бува и сл.

Пале – мјесто испод Јаворине, које се у оригиналу звало Павловићи по својем владару, али Турцима то бијаше предугачко и прекомпликовано за писати и изговарати па га забиљежише нешто ако Павли вилајет, а протјеривањем Османлија тамо одакле су и дошли, не вратисмо на старо назив него га још више закукуљисмо и замумуљисмо у Пале.

Бања Лука – такође скраћен назив који асоцира на некакву бању, које фактички и нема у граду, а оригинални назив је сигурно био Банова Лука или Банија Лука, јер је ту столовао Бан и град је био главни град Баније. Лука је стари србски назив за мјесто гдје се стићу разни путев, било водени било копнени.

Славенска антитеза – као што смо видјели да су Срби називани разним именима од Сармата преко Илира па до Славена, с тога би онда и ова стилска фигура у епским пјесмама требала да се назива „србска антитеза“, пошто је најкарактеристичнија баш за србску епску поезију, јер овакву фигуру немају Словенци, Чеси, Словаци и остали Славени.