Талас се разбија о стену,
као што време и људи ломе жену
и жељу њену,
у манастиру старом замољену:

да сунца има колико треба,
да воде буде уместо суза,
црнога вина уместо бола,
са кором насушног хлеба.

Црвена ружа нек’ цвета,
као крв што венама тече,
и мада има милион трнова,
свака рана боли и пече.

А срце жене Српкиње је као стена,
откуцава кроз време свих времена,
сузе се сливају из камена,
у болу исконском је сва лепота њена.

Што више боли,
све више воли
ближњега свога.
Дато јој је од Бога

децу да рађа, млеком да их поји.
Као што се земља кроз род ослобађа,
па се и ове јесени чардаци пуне,
плодови злате,

пред кућом јабука румени
да њоме богојављенског јутра
умије лица своје дечице.
А опет сунца фали

и помиловања од Бога
да се они залутали
кући врате, крај огњишта свога.
Нек’ не жале када буду дугове праштали.

Вековима жена Српкиња

крст носи у недрима.
Зна да сачува веру, љубав и наду.
Све што јој отму, украду, зна да врати...

И зна оно што други не могу знати:

да у дугим зимским ноћима
вуну преде и платно тка,
док се мирис хлеба шири из пећи
зором раном, пре свитања.

Тако зна кућу кућити – чувати,
од ничег ручак скувати,
у пољу радити,
пред кућом босиљак садити,

сваком госту слатко послужити
насмејана лица,
а у срцу вечно тужити,
као у болу жар-птица.

Јер опет су дошла тешка времена,
па онај што има не зна да нема,
и не зна шта има у грудима.
Светом зли владају,

док добри људи нестају.
Ти плод чекају, а нису сејали,
од других узимају, а не би дали,
па су род свој окаљали.

Спасење ће доћи – жена Српкиња зна.
Благога погледа, у наручје дете је привила.
Пред њом је Мајка Божија
да дете и дете детета сачува,

због православља, светосавља,
гусала и преслице, Божића и чеснице,
у тамjану жеравице,
и златних слова ћирилице.

Јасмина Проданов