У Залазју, на гробљу на ћувику више села јуче је служен парастос жртвама крвавог Орићевог пира на Петровдан 1992. године. Тог дана, Орићеви су у Залазју и по околним селима убили 69 мештана, поклали, попалили, Залазје затрли.

 

Мирис тамјана, тишина, јад, чемер, јулска припека… Попадале мајке у црнини по гробовима, свака са својом несрећом…

Дан раније, мајкама у Сребреници, и њима опхрваним тугом, било лакше. Уз њих био читав свет, дошли да их саслушају, да их виде, да их утеше, замоле за опроштај и председници и премијери и амбасадори и чланови дипломатског кора… Лакше некако човеку кад са тугом не остане сам, него има некога крај себе…

На Залазју, на гробљима низ Дрину, мајке јуче биле саме. Несрећнице пусте. Кукале у себи и јуче, како што кукају сваки дан последње 23 године, ко да их је срамота да пусте глас, као да се не ваља да се и за њихову тугу зна…

А, и њих јадне боли душа…

Село около пусто, затрто, није се опоравило ни 23 године од злочина. Куће зарасле у трње, једне у рушевинама, на другима закована врата и прозори, зарасле и сиротињске њивице по врлетима Залазја, као да никад никог у селу није ни било живог, као да је село одувек такво.

А није, било је некад Срба у Залазју, све до Орића.

У центру села још стоје куће у рушевинама. Живе страшне приче. Причају ретки преживели о страшном трену када су Орићеви живе запалили рањене српске браниоце села. Набацали гуме на њих, полили бензином па запалили… Крици несрећника још парају небеса над Залазјем… Могу се чути у јулска поподнева кад село под припеком заћути, кад се и птице утишају, у дугим ноћима кад помрчина завлада шумама около а у селу нигде ни свеће ни трачка светла да бар буду орјентир душама које лутају около.

И прича о оних деветоро одведених у Сребреницу, којима годинама није било ни трага ни гласа, а тек после, касније, недавно, чула се прича о њиховој тешкој судибини, о судији Слободану Илићу коме је Орић, живом извадио оба ока… Вадио му очи камом, а судија није ни писнуо.

Бол у Залазју, за жртвама, за невинима, жив је, опипљив, стваран. Од њега се човеку грчи утроба, стоји кнедла у грлу, он се усели у душу свакога ко овако крочи а има мало људскости у себи, он седи на плећима и притиска земљи…

Причао ми пре коју годину у Залазју Неђо Станојевић… У селу испод, годину две раније, изненада, разболео се младић, завршио у болници, у постељи… Ћутао данима и недељама, тешко болесне душе… Кад је проговорио, после много времена, испричао да се ноћ пре него што се разболео враћао колима преко Залазја, крај оне куће у којој су живи горели рањени Срби… Клео се да је у један по поноћи, на сред раскрснице видео крваво коло у коме су играли људи без глава… Видео крваво коло, не зна како је после дошао кући, и како је пао на постељу…

Крваве приче из Залазје су страшне, болне, пуне туге, нестварне понекад. Уз њих расту деца и унуци оних који су нестали у дану, у трену. И, није то у Залазју од јуче, нити од крваве 1992. године, ено ми сведока у гробљу, споменика Србима које су усташе поклали на треће Тројице 1943. године. На споменику 97 имена, 40-оро деце… Ни за тај злочин, као ни за онај почињен на Петровдан 1992. нико ниј одговао.

И, како да душе страдалника нађу мир, како да не заиграју крваво коло који сат иза поноћи, горе на раскрсници у селу…

Од Неђове приче, сећам се тог дана добро, као да је јуче било, повраћао сам у трњаку испод куће ужаса и оне раскрснице на којој је једне ноћи играло крваво коло народа без глава… Од те приче ноћима нисам могао заспати, ни заспати, ни пробудити се… Од те приче и дан данас, кад год је се сетим, задрхти ми сваки дамар, згрчи се утроба, дође ми да одем некуд далеко, у шуму, да се искукам из гласа.

А, не могу, за Залазјем се не кука, прича о Залазју носи се закопана дубоко су себи, и заувек. И, понекад, ако може, пренесе понеком. Да настави да живи.

Ој Залазје, туго српска.

 

Зоран Шапоњић