Овим одговором немам намеру да полемишем с Вељком Ђурићем Мишином и то из више разлога. Прво зато што сматрам да он ни у ком погледу није дорастао томе да буде мој партнер за било какве научне и стручне расправе, без обзира на то што умишља да је велики научник, да је надишао и далеко превазишао све историчаре који се баве српско-хрватским односима и почињеним хрватским геноцидом над Србима у НДХ. Друго, зато што он није способан да води озбиљне научне и стручне расправе, што све који не мисле како он мисли, на један суров, неотесан и примитиван начин обезвређује, потцењује и вређа разним измишљотинама, нимало бираним речима и неистинама. Уместо да се чињеницама супротстави својим неистомишљеницима, он замишља да је у неком рингу, па му је основни циљ да се с противником „обрачуна”, како је и сам признао у једном од својих ранијих јавних наступа. Полемике с таквом особом какав је Ђурић апсолутно су бесмислене.

Овај текст и не пишем због Ђурића и не упућујем га њему, већ га пишем ради тога да ближе објасним због чега сам потписао Апел за одбрану јасеновачких новомученика. Како ја, тако и сви потписници Апела, немамо ништа против тога да се питање броја јасеновачких жртава, па и свих других жртава покоља почињеног над Србима у Независној Држави Хрватској, непрестано преиспитује и преиспита. Ми не инсистирамо на било којем досад исказаном, што већем броју српских жртава, зато што смо „Србенде”, како недавно рече један доктор наука који се придружио Ђурићу у промовисању једне књиге сумњивог научног квалитета. Ми устајемо одлучно против тога што се лицитира с бројем жртава без претходног свестраног научног и стручног испитивања тог више него болног и осетљивог питања. Ми дижемо глас против неозбиљности, неодговорности и нестручности оних који се усуђују да смањују број жртава простим логицирањем. То што је Вељко Ђурић Мишина на челу Музеја жртава геноцида не значи да је оспособљен да изриче истине о броју јасеновачких жртава. Од кад је он на челу Музеја ништа није учињено на нужном пописивању броја жртава на којем се стало после одласка др Милана Булајића. Исто то важи и за преосвећеног владику Јована Ћулибрка. Ништа лично ми немамо против владике, али он није научно и стручно оспособљен да се бави испитивањем броја жртава геноцида само тиме што је саставио једну библиографију о геноциду и што га, очигледно, то питање занима. Уз то, преосвећени се довољно компромитовао и показао да слабо познаје, или да из неких њему знаних разлога свесно занемарује компромитујуће чињенице које се тичу злодела надбискупа Алојзија Степица. Таквим ставом о Степинцу владика је прокоцкао наше поверење, па је због тога и изнудио писање Апела, чији сам потписник, али не и писац, како слути Вељко Ђурић Мишина.

Апелом смо дигли глас против шарлатанства и неодговорности, против нестручности и политизације једне од најосетљивијих тема наше новије историје. Апелом смо желели да добијемо одговор од оних који финансирају Музеј жртава геноцида, да ли они знају шта се ради у тој установи и да ли стоје иза свега што чине Вељко Ђурић Мишина и владика Јован око начина пребројавања Светих Српских Новомученика Јасеновачких 1. Апелом смо хтели о том болном питању, и начину како се оно накарадно тумачи под руководством Епископа пакрачко-славонског Јована (председника Одбора за Јасеновац САС СПЦ, који је уједно и председник Управног одбора Музеја жртава геноцида) и директора тог Музеја, да обавестимо Синод СПЦ, нашу јавност и надлежна министарства, јер смо уверени да је њихов неодговоран и нестручан рад вишеструко штетан и да мора бити преиспитан и заустављен. Ако се то не догоди последице неће изостати, а одговорни ће бити они који су позвани да стану на пут злу које је из дана у дан све очигледније.

Василије Ђ. Крестић


1 Свети Српски Новомученици Јасеновачки – то је пуни назив светитеља канонизованих од стране СПЦ