Валтазар Богишић родио се у Цавтату 1834. Пошао је у Венецију у лицеј св. Катарине 1856. Студирао је на Бечком универзитету. Слушао је предавања у Берлину, Минхену, Хајделбергу и Паризу. У Бечу је постао 1864. доктор права. Одбио је 1866. кандидатуру за посланика у далматинском сабору са изгледом да буде биран и као посланик за бечки Рајхсрат. Није хтео мењати свој научни рад са политиком. Богишић је прихватио понуду универзитета у Одеси а одбио је две понуде загребачког универзитета. Постао је члан академија у Београду, Загребу, ... . На предлог књаза Николе добио је 1872. царским указом налог да иде у Црну Гору због израде грађанског законика. Пред делегацијама државног црногорског савета на Цетињу 1880. било је прво читање Имовника”. После другог и трећег читања на Цетињу Имовник” је проглашен 25. марта 1888. и ступио на снагу 1. јула 1888.(1) У свом Указу од 25. марта 1888. кнез Никола поверио је Богишићу да сачини правни кодекс и наложио му да главну пажњу скрене на народне појмове о правди, на обичаје, предања и на живе потребе српског народа”. (2)

Примио се да буде министар правде у Црној Гори 1893. и на том положају остао до 1899. Живео је у Паризу. Умро је 24. априла 1908. у Ријеци. Из Ријеке су бродом пренесени посмртни остатци 29. априла 1908. у Груж. Из Гружа су превезени у градску луку Дубровника, а оданде у Цавтат. Бродови Груж”, Цавтат” и Венћеслав” довели су у Цавтат господу, друштва, представништва и музике који су учествовали у погребу. Кад је стигао ковчег на броду Груж” у Цавтат, тиха поворка кренула је у парохијску цркву, где је одржано опело. У поворци су била школска деца са учитељем и учитељицом, представништва свих српских и хрватских друштава из Дубровника, представништва са стране, Дубровачко радничко друштво, корпоративно са барјаком и венцем, српска Дубровачк а грађанск а музик а, Опћинска Хрватска глазба, дубровачки начелник П. Чингрија са заступницима дубровачке општине, ... . Цавтат је био у црнини, црни сагови су били на прозорима, фењери су били обложени црнином, заставе на лађама биле су у знак жалости биле су спуштене на пола; После опела поворка са 25 венаца упутила се из цркве на гробље, које се налазило на брежуљку северо-западно повише Цавтата. На гробљу су говорили Луко Калачић у име Цавтата, Фађони, брат Влаха Буковца, у име хрватског друштва Зоре”, А. Вучетић, уредник Срђа”. У име српске омладине говорио је Бркић, уредник „Српске Зоре“. У свом говору А. Вучетић истакао је : „ … Као учењак и књижевник, као српски законоша и славенски државник прославио је широм света себе, мило Српство, дубровачку домају, родни Цавтат и Конавле, откле су му стари били. Инокосан је изводио оно што у великим државама тек окупљени учењаци могу да ураде, ... . Један од тих соколова нашега доба, који је лебдио по свим крајевима, гдје се српска и хрватска ријеч говори, и летио и у даље крајеве, бјеше наш Валтазар Богишић. Није он газио по гњилу блату странчарских зађевица, није пландовао и бучио празним фразама, него је неуморно радио и учио у самоћи своје собе, трудио и дању и ноћу да постигне узвишене идеале. Кад би прву сврху постигао, за другом би ишао једнаком устрајности. Вјеран своме поријеклу и освједочењу, прекаљену трудом и науком, он као законоша црногорски није унио у законе туђе смушене мисли, него је у њих претопио наше српске обичаје и наше српско право и дотјерао је рад до таке савршености, да му се стране законоше диве. Као књижевник и правник радио је и за Дубровник било износећи његове старине, било његове законе, било паметно нас потичући да у Дубровнику створимо ново средиште за народно позориште. ... .” У свом говору Н.Л. Бркић истакао је : „ … Народ, који рађа овакве људе, не може пропасти, јер он мора кроз њих, кроз своје истакнутије синове, вјечито живјети. ... Богишић је дао примјер радишности, посвједочио силу могућности и пред цијелим образованим свијетом показао несумњиво богатство народног нам талента. ... . пред самртним останцима дичног, љубљеног и поштованог чеда јуначког народа српског ; пред храмом великог духа скромнога Валтазара Богишића – дубоко се клања и српска дубровачка омладина, која ме је уобластила, да се у њено име с Покојником опростим. Полажући на мртвачки сандук свој вијенац искреног признања и вјечне захвалности, српска омладина врши своју свету дужност, за коју је веже љубав према раду, науци и свом српском народу. ... Њега остављамо у својим срцима као једну свијетлу и неизбрисиву успомену, као један велики примјер устрајности и радишности, као неоспориви свједок људске могућности и као посебни тип патриотизма, који је без шаблонске партизанске надутости много и много користио своме народу и допринио народном напретку. А то све даваће српској омладини снаге и полета за рад око свог добра и добра своје националне заједнице. ... . Посланство са Цетиња стигло је 2. маја 1908. да положе венце на гроб Валтазара Богишића. У изасланству је био министар просвете и црквених дела Пламенац као заступник владе. У име књаза Николе положио је венац његов ађутант Поповић. На траци је био натпис : Мојему министру правде Велеученом Др. Валтазару Богишићу Књаз Никола.” Члан великог суда Дожић положио је венац за црногорско судство. На венцу је био натпис : Благодарно Судство Црногорско Др. Валтазару Богишићу”. (3)

У часопису Срђ” су од телеграма издвојили саучешће : Пашићево у име краља и српске владе, Стојана Новаковића у име Српске краљевске академије и саучешће правног факултета београдског универзитета. Милан Павлов Јовановић командир-академик из Вуковара упутио саучешће Уредништву Срђа”. У саучешћу је истакнуто : Примио сам жалосну вијест о губитку мог доброг и милог колега-друга – као члана многих учених друштава и академија, а великог правника-хисторичара народа српскога, челик Србина Др. Валтазара Богишића, те ево и мене да и Вама и свему Српству изразим моје саучешће у преголемој жалости за врлим и добрим Србином ком дао Бог вјечни покој ! Лака му земља и вјечна Слава у народу своме кога је тако жарко љубио !” (4)

Марија Богишић, удата Пол, наследила је свог брата Валтазара Богишића, дала је пренети из Париза у Цавтат библиотеку и купила зграду за смештај библиотеке. Основала је музеј. Уложила је много новца за изградњу водовода за Цавтат из села Обода, поправила плочнике, цркве, гробље и подигла брату споменик на обали. Библиотеку и културно-историске збирке оставила је Цавтату „као темељни камен подизању родног мјеста и на вјечиту успомену свог брата“. Идеју за оснивање Богишићевог музеја изнео је Лука Зоре након што је Богишић објавио збирку словенских инкунабула у календару Дубровник. Музеј је отворен после Богишићеве смрти, у септембру 1909. у његовој кући. (5) Српска друштва на Приморју чувала су успомену на Валтазара Богишића и посећивала су Цавтат обилазећи његов гроб.

Група од 40 српских сокола из Војводине, Србије и Старе Србије предвођена др Лазом Поповићем, старешином Фрушкогорске Жупе, посетила је 17 августа 1911. Дубровник. Истог дана соколи су паробродом „Соко” посетили Цавтат. Излету су се придружили душановци, грађани и омладина. Град је био искићен заставама, а соколе је дочекала општинска музика и грување прангија. Цавтатска Музика свирала је „Душановку” и „Соколску корачницу”. Кад су се соколи искрцали, предвођени Цавтатском Музиком поздравили су Општину а онда су отишли на гробље. На гробу Валтазара Богишића положио је др Лаза Поповић, уз неколико бираних речи, венац Српских сокола из Војводине, са српском тробојницом. Истакао је да како је српски народ увијек благодаран великом Србину Богишићу за велике заслуге. Кад је венац био положен, сви присутни кликнуше „Слава Богишићу”!, а збор је запевао „Вјечнаја памјат”. После разгледања градића, Богишићевог музеја, књижнице и слика Влаха Буковца у цркви соколи су се вратили у Дубровник. При поласку из Цавтата дошло је до братских овација. (6)

Одбор за комеморацију 30-годишњице смрти дра Валтазара Богишића у Дубровнику је заједно са одбором у Цавтату приредио комеморацију 1938. Председник општине Цавтат Нико Враголов упутио је 22 априла 1938. проглас Цавтаћанима у коме се позивају да присуствују поклону гробу и споменику пионира Славенског братства. У прогласу се истиче : „Окитите своје домове, да Цавтат у свечаном руху дочека овај значајни дан и дођите братски дочекати поштоваоце драгог нам Богишића који ће доћи овај спомен увеличати. Будимо горди и поносни на велике синове наше славне прошлости и на њиховим примјерима изграђујмо себи сигурну и сретну будућност”. (7)

Два брода Дубровачке пловидбе превезла су првог маја 1938. у Цавтат дубровачка културна и национална друштва са њиховим члановима, на челу са „Матицом Српском" у Дубровнику да походе и положе вијенце на гроб и споменик Валтазара Богишића. Дубровачка друштва и установе дочекали су грађани Цавтата. Истог дана увече у дворани „Слоге" у Дубровнику одржано је комеморативно вече гдје је говорио др. Лујо Бакотић. У Одбору за комеморацију 30-годишњице смрти дра Валтазара Богишића били су : Светозар С. Барбић, предсједник „Матице Српске"; Душан Башић, предсједник „Јадранске Страже" у Дубровнику; Луко маркиз Бона, предсједник „Дубровачке грађанске музике"; др. Ђуро Орлић, предсједник дубр. срп. пјев. друштва „Слога"; Даница Радовић, предсједница „Кнегиње Зорке" у Дубровнику; Нико кап. Папа, предсједник „Нове Југославије"; Иво Шуберт, предсједник „Дубровачког радничког друштва"; Нико А. Шутић, старјешина Соколског друштва у Дубровнику; ... . Одбор је 1938. у Дубровнику издао Споменицу дра Валтазара Богишића. (8) Значај манифестација националних друштава у Дубровнику уочен је и у другим срединама. Лист „Дубровник” пренео је из сарајевске ,,Југославенске Поште” осврт у коме се коментарише : „Недавни поход гробу незаборавног Антуна Фабриса, па пренос земних остатака пок. др. Франа Кулишића и комеморација 30-годишњице смрти пок. Богишића, показали су најбоље, да је Дубровник ... једнодушан кад наглашава ... своју улогу у значајној предигри нашег народног ослобођења и уједињења. .” (9)

Лист „Дубровник” пренео је из „Зете” вест да је Удружење правника у Подгорици 1939. покренуло акцију за подизање спомен-бисте дру Валтазару Богишићу у Подгорици. Удружење је упутило апел свим црногорским правницима. У писму је писано подробно о личности и раду Валтазара Богишића и његовом значају за Црну Гору и Црногорце а посебно за црногорске правнике. Истицали су да је Богишићев Општи имовински законик израз душе црногорског човека у његовим правним односима. Лист „Дубровник” констатовао је да су поред споменика у Цавтату, црногорски правници прегнули да Богишићу у знак признања подигну спомен-бисту. (10)

Српска друштва на Приморју била су поносна на свог великог сина. Чувала су успомену на Валтазара Богишића и посећивали су Цавтат обилазећи његов споменик, музеј и гроб. Национална и културна друштва (српска и југословенска) из Дубровника су 1938. посетила Цавтат поводом комеморације 30-годишњице смрти дра Валтазара Богишића. Одбор за комеморацију у Дубровнику је 1938. издао Споменицу дра Валтазара Богишића.

Саша Недељковић

члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

  1. „ Др. Валтазар Богишић”, „Срђ”, Дубровник, 15. априла 1908, бр. 7, 73-80;

  2. Др. Жика Бујуклић, „ Римско-византијска правна традиција и право средњовековне будванске комуне”, „ Паштровски алманах II за 2015”, Петровац-Свети Стефан 2016, стр. 380;

  3. „ Др. Валтазар Богишић”, „Срђ”, Дубровник, 15. априла 1908, бр. 7, 73-80;

  4. „ Др. Валтазар Богишић”, „Срђ”, Дубровник, 30. априла 1908, бр. 8, стр. 124, 125;

  5. Марија Богишић, уд. Пол”, „Илустровани лист”, бр. 12, Год. I, у Београду, 17. VII.- 2. VIII. 1920, стр. 3; Мр Андреј Вујновић, „Музеј у делу и животу Валтазара Богишића“, „Српска слободарска мисао“, Београд, септембар-октобар 2011, бр. 5, стр. 59; Др. В. Новаковић, 4. „Цавтат и Конавле“, Цавтат 1954, стр. 26;

  6. Српски Соко, Сремски Карловци, 25 Октобар 1911, бр. 11 и 12, стр. 182; „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр. 34; „Српски соколови у Цавтату”, „Дубровник”, Дубровник, августа 1911, бр. 34, стр. 3;

  7. „ Цавтаћани !”, „Дубровник”, Дубровник, 30 април 1938, бр. 17,стр. 3 ;

  8. „ Дубровачке вијести", „Дубровник”, Дубровник, 30 април 1938, бр. 17, стр. 3;

  9. „ Колико и Камчатка са Мљетом”, „Дубровник", Дубровник, 21 маја 1938, бр. 20, стр. 4;

  10. „ Домаће вијести”, „Дубровник", Дубровник, 20 маја 1939, бр. 20, стр. 3