Заслуге Србије за словенство нису мање од заслуга Русије.
председник Чехословачке Томаш Масарик

Скоро три године после атентата на краља Александра Крађорђевића у Марсеју (9. октобра 1934), Чехословачку је затекла смрт њеног председника ослободиоца Томаша Масарика (14. септембра 1937).

Масарик се истакао као словенски народни трибун у Аустроугарској, посебно се залагао за права Срба у Хрватској и Босни. Због претњи у Првом светском рату побегао је из домовине, а путовао је Европом користећи српски пасош. Он је био велики пријатељ краља Александра Крађорђевића са којим је основао војни савез Мала Антанта, баш како би се сачувале Југославија и Чехословачка као тековине Версајског споразума из 1919. године. Када се све наведено има у виду, уопште не чуди зашто су Срби искрено жалили за Масариком, који је био и почасни грађанин Београда.

Томаш Г. Масарик (фото: Београдске општинске новине, бр.9, 1937)

На челу Београда тада се налазио Влада Илић, који одмах упутио телеграм саучешћа градоначелнику Прага, Петару Зенклу1:

Престоница Југославије сазнаје са дубоким болом за смрт председника Масарика, ослободиоца Чехословачке и великог пријатеља југословенског народа, једног од највећих државника и научника које је дала словенска раса. Београд оплакује смрт свога почасног грађенина Томаша Масарика. У својству председника Општине града Београда хитам да Вам изразим најдубље саучешће у име целокупног становништва Београда.

ВЛАДА ИЛИЋ

Смрт првог председника Чехословачке обележена је у Београду на највећем државном нивоу. Поред телеграма саучешћа највиших представника власти Југославије, одржано је неколико комеморативних седница, а на једној 18. септембра 1937. одржао је говор Влада Илић2:

Господо већници,

Почасни грађанин Београда, ослободилац, творац и први председник братске Чехословачке Републике Томаш Масарик не налази се више међу живима. Своју племениту, благородну, родољубиву и човекољубиву душу испустио је 14. септембра 1937. год. у 3.29 минута.

Састали смо се данас овде, да у овом за нас тужном и свечаном часу своје мисли и своја тужна осећања упутимо великом покојнику, и да свој бол, причињен његовом смрћу, здружимо са болом, који подноси град Праг и целокупни чехословачки народ.

Говорити о Масарику је и лако и тешко. Лако, када се има у виду његово грандиозно дело, крунисано највећим успесима које један смртни човек може да постигне на земљи. Масарик је у току свога дуготрајног живљења толико радио и урадио, да та његова дела чине да је о њему лако говорити, јер заиста о њему има шта да се каже. О њему су већ написани дебели томови књига на свима језицима. Има их и на нашем језику .

Па ипак, и поред свега тога, тешко је говорити о председнику Масарику, јер нас његова смрт толико потреса и баца у такву жалост, из које ми не можемо са потребном мирноћом разматрати његово велико дело. Његова смрт, иако по неумитним законима природе, не би требала да буде никакво изненађење, толико нас је изненадила, да пред тим суровим фактом остајемо збуњени. Сви смо се ми били навикли на његов дуги живот, да нам се чинило, да он неће и да он не може никада умрети. Масарик и вечност толико су били спојени јако у нашој свести, да нам је изгледало, да их ништа не може раздвојити. Због тога је тешко говорити о часовима искушења нашег народа, покојни Масарик био је наш непоколебљиви пријатељ и непобедиви бранилац наших права и наших народних интереса.

По оцу Словак, а по матери Чех, Масарик је био унапред одређен да се формира као Чехословак. Рођен у сиромашној сеоској породици, он је имао прилике да упозна све тешкоће малог света, онога који ради и пати, и коме осим рада и патње није ништа друго остало, него да идеалише. И он је, као и тај мали народ, и радио, и патио и идеалисао. Његов рад и његове патње, за разлику од осталог света, довели су до потпуног остварења његових идеала. То доказује величину његова духа, снагу његових концепција и генијалност његових стваралачких способности. Његов плански, методични и научни рад дао је резултате, које је он унапред постављао; остваривао је циљеве, којима је тежио, и због којих је често био излаган животним опасностима. Борба коју је водио била је дуга, тешка и немилосрлна и само је један тако чврсти карактер, какав је био његов, могао да је поднесе и да из ње изађе као победилац.

ИСТИНА ПОБЕЂУЈЕ! То је велико гесло Масариково, његова религија, његов систем и његова етика. Свуда и увек он се придржавао тога гесла, верујући дубоко да ће све проћи и да коначно остаје само истина, која све побеђује.

Овим својим геслом руководио се када се умешао у познати велеиздајнички процес у Загребу, где је открио и утврдио лажна документа, која су власти бивше Аустроугарске стављале на терет нашим родољубивим југословенским патриотама и националистима. Поводом тог процеса он је био у Београду, где је дошао у додир са водећим српским државницима. Из Београда се вратио охрабрен, јер је у њему нашао потпуну подршку за акцију против политике, која се тада водила против Јужних Словена. Он је увидео, да таква политика, рушећи српско-хрватску коалицију преко велеиздајничког процеса, тежи да подвоји Србе и Хрвате, и да на тај начин продужи свој вештачки живот. За Масарика је било јасно, да се ч ехословачки народ може ослободити само у заједничкој борби за слободу и југословенског и чехословачког народа. Он је ту борбу организовао и са својим југословенским пријатељима и следбеницима водио је непомирљиво и истрајно до пуне победе.

Са представницима Србије покојни Масарик одржавао је сталне везе, и са њима заједно радио и сарађивао на нашим великим националним плановима. Са пок. Милованом Миловановићем, Николом Пашићем и другима, био је у сталном контакту и пре и нарочито за време ратова за ослобођење. Он је са блаженопочившим витешким краљем Александром I ујединитељем у неколико махова имао пријатељске сусрете, на којима су обојица давали израза своме дубоком убеђењу, да сарадња југословенског и чехословачког народа води срећи и безбедности њихових држава. Њих двојица дали су темеље и циљеве слоге и споразума наша два братска словенска народа, које ће покољења чувати и на једној и на другој страни као највећи свој завет.

Улогу Србије у односу на чехословачки, југословенски и општи словенски проблем покојни Масарик је врло високо ценио. У своме делу: ``Светска револуција`` он нарочито подвлачи, да: ``Заслуге Србије за Словенство нису мање од заслуга Русије``. Волео је Србију и волео је Југославију свим жаром своје широке словенске душе. Наша историја ће са нарочитом пажњом и захвалношћу у својим страницама описати рад Томе Масарика и његове заслуге за наш народ и за нашу земљу.

Господо већници,

Смрћу Томаша Масарика одлази са овога света једна велика фигура светског значаја, одлази једно великс словенско срце, једна широка душа, која нас је све обухватила, загревала и водила.

Наш град у знак признања за заслуге које је стекао за нашу земљу изабрао га је још 1920. године за свога почасног грађанина и једној улици у центру дао његово име.

Нама данас није остало ништа друго, него да у овом часу неизмерне туге и жалости, која обавија и чехословачки и југословенски народ, испунимо последњу дужност према мртвом председнику Масарику. Да му одамо достојну пошту и признање, шаљући на његов погреб једну делегацију, која ће се у име Београда поклонити његовим сенима и положити на његов одар један венац.

Великом државнику, мислиоцу, и борцу за слободу потчињених словенских народа почасном грађанину Београда, председнику Масарику нека је вечна слава и хвала!

Влада Илић са делегатима Градског већа Београда на погребу Масарика у Прагу (фото: Београдске општинске новине, бр.9, 1937)

Као што је најавио у телеграму, Влада Илић је био у званичној делегацији која је присуствовала Масариковој сахрани 21. септембра 1937.

Тако су обе новонастале словенске државе у предвечерје светског рата остале без владара, који су их водили током борбе за ослобођење од Аустроугарске. Болни прекид сарадње уследио је због избијања Другог светског рата и чини се до данас није достигао тадашњи ниво.

Међутим, остаје забележено у историји да су посебан допринос неговању сaрадње Југославије и Чехословачке 30-их година 20. века, дали градоначелници престоница, Петар Зенкл и Влада Илић. Зенкл је због тога постао почасни грађанин Београда, а Илић носилац Ордена белог лава II реда, највишег одликовање Републике Чехословачке.

Влада Илић и Петар Зенкл у Београду поводом прве годишњица од смрти краља Александра Карађорђевића (фото: Београдске општинске новине , бр. 10, 1935)

Преузето из монографије о Влади Илићу

Први модерни градоначелник Београда ,

Саша З. Станковић

_____________________

Напомене:

1 Београдске општинске новине, бр. 9, 1937, стр. 599.

2 Исто, стр. 601.