На који начин смо испратили великог полихистора Милорада Екмеђића како га је са пуно права у свом тексту окарактерисао историчар Василије Крестић. У завршници опроштаја са својим колегом по струци и опредељењу он је рекао“ Из свега што је у најкраћим потезима речено види се да се растајемо од човека велике вредности и посебног значаја: Човека који је заслужио да га поштујемо и да га никада не заборавимо“ .

Одговор на ово питање у великој мери говори о јадном стању наше националне и сторијске светси али и о нашој делатној интелектуалној и академској заједници( ако она уопште и постоји). Да ли смо у тренуцима његовог одласка показала довољно поштовања за једног од најзнаменитијег полихистора који је стварао у другој половини двадесетог и првим деценија двадесет и првог века.Свакао да нисмо, као у осталом и много пута до сада када су наши великани и историјски догађаји у питању одлучујући су били тренутни политички интереси. Ни овога пута није се десио изузетак. Поводом његовог одласка на видело су још једном изашле на видело наше непомирљиве идеолошке и политичке поделе и омразе, несхватљиво и непрофесионално понашање наших медија и представника званичних власти у Србији као и диктат политичког опортунитета. На комеморацији у Градској Скупштини посвеченој успомени на Милорада Екмечића сала је била полу-празна а цео скуп као да није имао званично обележје и значај. Треба рећи да је историчар Милош Ковић одржао веома инспиративан говор у коме је посебно нагласио да је историја била основни предмет проучавања Милопрада Екмечића а „ он није био предмет њених недокучивих ћуди.Милорад Екмечић није седео крај бујице која носи све пред собом, као што то покушава да чини већина историчара; он је у њу ускакао, кроз њу се пробијао и у њој пливао. Јер, он је рођен у Пребиловцима; живот га је научио да се историја не може избећи и да од ње нема заклона.Шта је то што је историографско дело Милорада Екмеђића учинило тако великим и изузетним? Био је синтетички ум. Његова архивска истраживања доводила су га до открића потпуно нових чињеница. Па ипак, писање историје за њега није било пуко ређање података и препричавање докумената. Он је чињеницама давао унутрашњи смисао, и уклапао их у нове велике целине, давао оригинална тумачења целих епоха и великих историографских тема, стварао нове плодне парадигме.Његова слика историје није била лажна и по сваку цену помиритељска; напротив, пуна непријатних истина. Следио је своју дужностр- трагати за истином и говорити о њој; не улагивати се ни властодршцима, ни гомили. То му је донело противнике и непријатеље. Истински патриотизам не доноси привилегије, него увреде , понижења и страдања. Одлука да са породицом остане у Срајеви 1992. сведочи о чистој савести и одлучности да се овај град одбрани. Од Пребиловаца 1941,. До Сарајева 1992. Милорад Екмечић је на себе примио крст свог страдалничког српског народа“. Можда се баш у овим речима Милоша Ковића и крије одговор зашто је наша званична политика и академска јавност остала тако нема и уздржана у време одласка великог историчара.Он се није уклапао у идеолошки конструкт који је сторен у интелектуалним круговима Београда о искључивој кривици српског народа за разбијање Југославије о чијем је стварњу управо он написао капитална и незаобилазна дела. Он је заиста достојанствено носио крст страдалничког српског народа и то му није никада опроштено и заборављено.О чему сведочи и чињеница да у полу-празној Сали Градске Скупштине није био велики број историчара, представника академске заједнице, књижевника али ни самопрокламованих бораца за српске националне интересе. Као представник градске власти појавио се само заменик градоначелника Андреја Младеновић( вероватно је градоначелник имао важнија посла као што је присуство на прослави листа Информер) а нису били присутни министар културе и информисања и министар просвете и науке. Али се зато скупу обратио министар просвете и науке Републике Српске и заступник владике Захумског Григорија.Пригодни говор одржао је и уредник листа Печат Милорад Вучелић у коме је сарађивао Милорад Екмечић. То је тим поразније за представнике српске власти који се вероватно прибојавају да би им присуство на комморацији Милораду Екмечићу окрњило опредељеност за евро-интеграцији или прибавило стигму српких националиста што би за њих био најгори могући исход.

Посебна је прича како су наши слободни и независни медији пропратили догађаји везане за одлазак Милорада Екмечића. Комеморацију а ни саму сахрану на којој је присуствовала и група људи из његових Пребиловаца није забележила ниједна телевизијска станица.Поред пригодних текстова у Вечерњим новостима и достојног обележавања у Политици из пера Слободана Кљакића просто је невероватно( да не говоримо о недостатку елементарног професеионализма) да лист Данас и Блиц нису ни донеле вест о смрти академика Милорада Екмечића . Осим Печата који је посветио велики простор Милораду Екмечићу и коректног текста објављеног на једној страници НИН-а ниједан недељник није посветио никакву пажњу одласку великог и знаменитог историчара. То само показује до које мере су у нашим медијима присутно искључиво и необјективно заступање одређене јасно профилисане идеолошке и политичке позиције које се не напуштају ни онда када треба да се објави макар агенцијска вест о одласку научника који се очигледно није уклапао у идеолошке обрасце већине редакција које иначе воде независну уређивачку политику ослобођену од политичких притисака и налога.То очигледно прећуткивање више говори само о њиховој идеолошкој и политикантској искључивости али и немоћ да се издигну изнад свог утврђеног и јасно зацртаног и одређеног забрама без обзира што се непрестано лицемерно залажу за слободу мишљења и развијање критичког дијалога. Како објаснити да ниједан од бројних телевизијских канала а ни штампаних медија нису забележили и описали сам ток сахране на којој су надахнуто и са много пијетета и уважавања грандиозног дела Милорада Екмечића говорили Предесдник САНУ Владимир С. Костић и академик Љубодраг Димић. Овакав непрофесионалан поступак наших слободних медија само је сведочанство више о нашем недекватном и политикантском односу према великанима наше културе и науке , израз непоштовања према најзначајнијој научној установи и њеним члановима али и према нашој историји јер је смрт великог историчара такође представља историјски догађај јер обележава једну епоху у развоју наше историографије. На крају треба рећи да као и много пута нисмо указали довољно поштовања али је сигурно да овај велики полихистор и човек неће бити заборављен јер његово дело постаје незаобилазна баштина српског народа.Јер као је говорио Иво Андрић“ Последња, права смрт: у сећању потомства. Сви ми умиремо само једном а велики људи по два пута: једном када их нестане са земље а други пут када пропадне њихова задужбина“. Сигурно је да задужбина Милорада Екмечића неће нестати јер је она изнад дневно политичких интереса и сигурно ће издржати пробу времена као што је то било и за његовог плодног и часног живота.

7. Септембар 2015 године Маринко М. Вучинић