Беше доба кад од нас није било публике...Је ли то могуће?-рећи ће ми. Веома могуће и сасвим истинито: код нас није било публике, него је био народ. Беше то још пре изградње Петрограда. Публика је чисто западна појава и била је уведена код нас заједно са разним новотаријама. Она се образовала веома једноставно: део народа одрекао се руског живота, језика и одеће и створио публику, која је избила на површину. Управо она публика, и јесте наша стална веза са Западом. Поручује отуда свакакве налоге, и материјалне и духовне, диви му се као учитељу, позајмљује од њега мисли и осећања, плаћајући за то огромну цену:време, везу са народом и са самом Истином. Публика се пред народом појављује као његов тобоже привилегован израз, а она је, у ствари, патворење идеје народа.

Код нас је разлика између публике и народа очигледна.

Константин Аксаков фото Гугл

Публика подражава и није самостална: све туђе што прима прихвата површно, сваки пут постајући и сама туђа. Народ не подражава и потпуно је самосталан: кад нешто туђе прихвати, чини то својим, усваја. Кд публике се своје претвара у туђе. Код народа се туђе претвара у своје. Често, кад се публика вози на бал, народ иде на свеноћно бдење, кад публика плеше, народ се моли. у Москви је стециште публике Кузњецки мост. Стециште народа је Кремљ.

Публика из прекоморских земаља наручује мисли и осећања, мазурке и полке, народ црпи из свог извора. Публика говори француски, народ-руски.Публика носи немачку одећу, народ-руску. Код публике су париска мода и навике. Код народа-домаћи руски обичај. Публика једе мрсно, народ једе посно. Публика спава, народ је већ одавно устао и ради. Публика ради (понајчешће ногама по паркету), народ спава али већ устаје да опет ради. Публика презире народ, народ опрашта публици. публици је свега сто педесет година, народу године неможеш избројати. Публика је пролазна, народ вечан. И у публици има злата и блата, и у народу има злата и блата; али, у публици блато је у злату, а у народу је злато у блату (обрађеној земљи). У публици је свет (monde, балови и остало), у народу је сабор, општина. Публика и народ имају епитете: публика је код нас велеуважавана, народ-православан.

Публика напред! Народ, назад! – тако је значајно узвикнуо један жандарм.

Цитат из књиге: Писма о западу – Иларион Тројицки

у издању БЕРНАР