Дан светог Вида, ранохришћанског светитеља упокојеног у Христу 303. године наше ере, за време цара Диоклецијана - великог прогонитеља хришћана, слави се на свим меридијанима, широм хришћанске и православне екумене, и то 15. јуна по јулијанском календару. Ипак, нигде се овај дан не празнује као у једној малој земљи на брдовитом Балкану и у једној од старијих помесних православних цркава – СПЦ.

Свако српско срце осећа набој поноса и горчину погибије сваког 28. јуна по грегоријанском календару. Управо су Видов дан и косовски завет у нашем народном предању најопеванији у епским песмама. Ова два појма чак представљају и критеријум разврставања епског песама по циклусима на преткосовски, косовски и покосовски! Као што је за хришћане Васкрс празник који потврђује постојање истинске вере, дакле чињенице да је о Божићу заиста рођен спаситељ душа наших, тако је и за Србе Видовдан празник који потврђује постојање „Небеске Србије“, оне чије је темеље поставио Свети Сава, као духовни Отац наше нације, који се слави на Савиндан! Зашто је то тако!? Свети кнез Лазар определио се за оно царство које је Свети Сава својим делима изградио скоро два века раније, одричући се овоземаљског! За кнеза Лазара није постојала дилема. Љубомир Симовић је светом Кнезу приписао следеће речи:"Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика је сила која ми прети, него по томе колику светињу браним!". А бранио је српски завет, исти онај који данас називамо Косовским! Тај завет је кичма пoстојања нашег народа, она је еталон за количину свести и самопоштовања Срба! Док буде Косовског завета, биће и нас!

Легенда о Видовдану уткана је у наш идентитет, и није само пука историја! Он је јединствен пример сложног, а у исто време и располућеног народа, у борби Давида и Голијата. Само 18 година пре косовског Видовдана, јужне области верне цару Стефану Урошу V Немањићу десетковане су на реци Марици кренувши у сусрет Османлијама. Урош нејаки, који је и даље столовао, макар формално, будући да није имао потомака, обећао је престо наследнику краља Вукашина Мрњавчевића. У тој бици на српској страни поражени су краљ Вукашин (Вардарска област), његов брат деспот Угљеша Мрњавчевић (српска Грчка), Константн Драгаш Дејановић (Велбужд) и војвода Вратко Немањић (познатији као стари Југ-Богдан, потомак Вукана Немањића), што је представљало целокупно племство јужних српских земаља. Тај несмотрен потез коштао је српску државност тога да се српски „барјак слободе“ од тог тренутка вијорио тек од Косова на север и северо-запад, у Моравској Србији, Зети, Босни и Рагузи. Такође, део властеле се ставио на страну Турака, међу њима су и вазали: краљевић Марко Мрњавчевић, Константин Драгаш ... У таквој ситуацији, Лазар Хребељановић, Балшићи, Вук Бранковић и Влатко Вуковић бејаху осуђени на неуспех на Косовом Пољу, али их то није поколебало у намери да учине што је до њих како би образ Србије био сачуван, и успели су! Након Газиместана, српске земље једна за другом бејаху лак плен Османлија. Трагедија је да нас слични случајеви нејединства од тад прате кроз читаву историју, упркос поруке коју шаљу четири оцила, симбола који украшава грб наше државе – Само слога Србина спашава!

Иза светог кнеза Лазара остала је велика светиња, његова задужбина Раваница, која се налази у подножју Кучајских планина. Манастир је име добио по реци која тече у Ћупријском крају, а градња манастира започела је 1375., четири године након што је Лазар, наследник Немањића, постао „по милости Божјој господин земљи Српској“, односно „Стефан кнез Лазар“. Он је „Раваничком повељом“ из 1377. даровао манастиру богат метох. Као и друге светиње настале у то и касније време: Лазарица, Љубостиња, Манасија (Ресава), Каленић, и овај манастир је грађен у Моравском стилу. Раваницу карактерише чињеница да има 62 прозорска отвора, па се не каже случајно: „Лазар је цркву озарио“. Манастир је опасан снажним зидом са пет купола. Као и његов ктитор, манастир је вековима након кнежеве погибије био симбол отпора Турцима. Кнежеве мошти су биле сахрањене у Вазнесењској цркви, те су сеобом Срба 1690. премештене у Сент-андреју. Одатле су убрзо мошти пренешене у манастир Врдник, кога су изградили управо Раванички монаси. Тај манастир је добио име „Сремска Раваница“, а његово братство помагало је обнову Раванице јужно од реке Саве. Године 1942. године, кнежеве мошти пренете су у Београд, где су биле све до 1989., 600. годишњице Косовске битке, када су најзад пренешене у Раваницу. Данас се у Раваници налазе и мошти кнегиње Милице, као и деспота Стефана Лазаревића.

Лазаров гест самопожртвовања је мотив многих јунака за сличним јуначким подвигом. Неки од тих подвига су: битка на Чегру славног војводе Стевана Синђелића 1809., одбрана Београда мајора Драгутина Гавриловића, Мојковачка битка сердара Јанка Вукотића и Солунски фронт Живојина Мишића! Међутим, један догађај није набројан. Без 28. јуна 1914. године, не би било ни мотива Видовдана и косовског завета у три можда и најсветлија тренутка српске историје (Београд, Мојковац, Солун)! Неки тај догађај зову атентатом у Сарајеву, али он представља само народни бунт против сувишне и беспотребне демонстрације силе. Дух Косовског завета помешан пркосом једног Динарца одиграо је судбоносну улогу у даљем току наше народне историје. Као и шест векова пре Принципа, када је хришћанска Европа сачувана српском крвљу, тако је и почетком 20. века, заустављен тзв „продор на исток“ који је планиран до Солуна. У оба случаја Видовдан представља бедем слободољубивости, који је два пута обишао и цео свет! Светска историја писана је годишњицом једног малог народа, малог по бројности, али по делима великог! Управо тог Видовдана 1914. одмотано је клупко историје, отворена је пандорина кутија у којој су се сусрели жеља за слободом западних српских и словенских земаља и народа, и империјалистичке амбиције Беча задаљим поробљавањем мањих народа. Млада Босна беше организација правих родољуба: Владимира Гаћиновића, Вељка и Васа Чубриловића, Мухамеда Мехмедбашића, Иве Крањчевића, Трифка Грабежа, Боривоја Јевђевића, Гаврила Принципа и многих других, основана на идејама народног трибуна Богдана Жерајића. Ова организација имала је подршку нобеловца Иве Андрића, песника Јована Дучића, писца Бранислава Нушића, организације официра „Уједињење или смрт“ – тј „Црне руке“, војводе Вука (Војин Поповић), војводе Војислава Танкосића, као и удружења „Народна Одбрана“. Био је то широк фронт који се залагао за разбијање окова подаништва. Њихово деловање најбоље описују речи Гаврила Принципа: „Право је рекао Жерајић, тај српски соко сиви: Ко хоће да живи нек мре, ко хоће да мре нек живи!“ Тако је и било! Симболично, тачно месец дана после пуцња у Франца Фердинанда, бечког престолонаследника, почео је рат који се дуго звао Велики или Светски, јер већег до тада није било. Као повод рата, узет је догађај који је инспирисан Видовданом 1389. Осећате ли мотив Милоша Обилића док распара султана Мурата?! Име Гаврила Принципа вечно живи у срцима свих српских родољуба, заједно са Лазаром и Милошем!

Ипак, подјармљени народ овог пута био је јединсвенији, и након серије победа: Цер, Колубара, Дрина, све је више добровољаца из Аустро-Угарске прешло на страну Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе, двеју српских држава на Балкану у жељи за ослобођењем својих огњишта. О биткама на Церу, Колубари и Мачковом камену испевана је једна од најлепших родољубивих песама "Марш на Дрину", коју је компоновао виртуоз Станислав Бинички. Дошли су убрзо и тешки дани, опсада Београда, напуштање вољене земље, повлачење кроз Проклетије и Албанију, превоз до острва Крфа и Вида, када су настале и тужне песме „Креће се лађа Француска“ и „Плава гробница“... Ипак, онај „Лазарев барјак“ слободе „прешао“ је у руке мајора Гавриловића у престони Београд 1915. Он је том приликом изговорио речи сличне говору „светог кнеза“: “Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате више, да се бринете за животе ваше, они више не постоје. Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!“. Због силине непријатељске офанзиве, барјак је убрзо морао бити „пресељен“ да се вијори на Мојковцу, о Божићу 1916., у рукама сердара Вукотића! Коначно, војводе Живојин Мишић и Петар Бојовић са својим војскама уз помоћ осталих савезника: Француске, Русије, Уједињеног Краљевства, Грчке и Италије, под вођством маршала Франшеа Депереа пробили су Солунски фронт пешице, јуришајући у ослобођење и не жалећи живот свој! Изабрали су „царство небеско“ како је и кнез Лазар вековима пре њих, придруживши се Светом Сави! Најхрабрији међу њима бејаху сахрањени на војничком гробљу на солунском Зејтинлику. На крају, Велики рат завршен је миром у у дворцу Версају, баш о Видовдану 1919., на начин као су о њему сањали младобосанци и Гаврило Принцип тачно 5 година раније – победом, ослобођењем и уједињењем!